Лепа Варош Архиве | Страница 4 од 6

Хазена, омиљени женски спорт у Великој Кикинди

Jelena Trifunović фебруар 1, 2023

Прва спортска игра којом су се бавиле и жене у Великој Кикинди појавила се 1923. године. Хазена је је била слична рукомету, а њена претеча била је игра још из старог Рима одакле су је Цезарове легије пренеле на север.

Хазена је нарочити процват доживела код словенских народа. После Првог светског рата, то је био омиљени женски спорт. У Кикинди је хазена настала међу првима у Војводини. Прву хазена екипу у нашем граду формирао је спортски клуб „Косово“, иако је настао доста касније од старијег кикиндског клуба „Србијa“. Јанош Орош је био председник секције, а Јoжеf Ригелмајер тренер.

У почетку је било веома тешко одржати довољан број спортисткиња у клубу јер су родитељи нерадо дозвољавали деци да се „разголићују“ у спортским дресовима. Још већи проблем је настајао када је требало повести девојке на неку утакмицу ван Кикинде. Било је неопходно много труда и вишедневно убеђивање да би се добио пристанак родитеља за путовање.

Публика је у почетку слабије прихватала нову игру која се испрва приказивала као предигра фудбалских утакмица. Тек касније, када је хазена узела маха у целој земљи и у нашем граду указала јој се велика пажња. Године 1924. у хазена секцији спортског клуба „Косово“ тренирало је 18 девојака узраста 16 и 17 година. Тренинзи су се обично одржавали на пољанама ван града, а утакмице су се играле на игралишту „Косова“ или „Србије“. Утакмице су убрзо прерасле у праве спортске атракције са 1.000 и више гледалаца. Хазенашице „Косова“ уврстиле су се у најбоље у Војводини.

Најзанимљивију утакмицу 1926. године одиграле су хазенашице Косова у Зрењанину. После веома оштре и огорчене борбе, домаћи Обилић је добио ову утакмицу резултатом 6:4. Зрењанински спортски извештач, поводом ове утакмице, пише: „Још никад нисам видео утакмицу која би се могла означити са мање фер него што је била ова. Узбуркане страсти кикиндских спортисткиња нису се стишале ни онда када су Обилићеве играчице изударане и са безбројним модрицама на лицу, леђима, рукама, остављале терен, бурно поздрављене од спортске публике која је искрено пљескала тој женској чети пуној пожртвовања«.

Квалитет хазене крајем 1928. године почео је приметно да опада. Неразумевање одговарајућих људи у самом друштву и све мање интересовање девојака за ову спортску игру довело је до прекида у раду секције, како у спортском друштву Косово, тако и у граду уопште.

Лепа варош: Кад је у Велику Кикинду стигао бицикл

Jelena Trifunović јануар 17, 2023

Први бицикл на улицама Велике Кикинде појавио се 1894. године. Када је видео колико је бициклизам постао популаран у Европи и Америци, трговац и мајстор механичар Криштоф Кремер је дошао на изузетну идеју. У новинама Nagy Kikinda 1897. године објавио је оглас и позвао, посебно даме, али и господу, да их научи, „за највише два сата“ како се вози бицикл.

У својој кући у Телеграфској улици број 117 (данас Доситејева 24) првог априла је отворио велодром, где је „ненаметљиво и практично давао лекције“ из вожње. Такође имао је и радионицу за поправку бицикала.

(Извор: Владислав Вујин „Кажипрстом“)

(ВИДЕО) Овако је некад било: Кикинда под снегом и у дебелом минусу

Jelena Trifunović јануар 13, 2023

Због благих зима и временских прилика више налик јесени, које нас прате већ годинама уназад, готово да смо и заборавили како изгледа Кикинда под снегом. Захваљујући колегама из дописништва Радио телевизије Србије у Кикинди, у прилици смо да се тога подсетимо. Пре тачно 20 година, 13. јануара 2003. године, како је забележио сниматељ Драго Јанковић, наш град био је окован снегом. Тога јутра измерено је чак 24 степена испод нуле.

Да су зиме знале још више да покажу зубе, сведочи податак да је 23. јануара 1963. године, у нашем граду било још хладније- чак 29,8 степени у минусу.

Колико су живели становници Великокикиндског дистрикта и да ли је успевала вакцинација деце

Igor Crnogorac јануар 3, 2023

Из пописа становништва може се закључити да су становници Великокикиндског дистрикта (1774-1876) били у великој мери дуговечни, уколико би успели да преживе период детињства. Порођај је увек био ризичан, а болести које су погађале малу децу односиле су велики број живота.

Средином 19. века сенатор Харитон Јовановић оштро је кажњавао оне родитеље који нису доводили своју децу на вакцинисање. У неколико наврата, на територији Дистрикта, било је великих епидемија колере и скорбута које су, у мањој мери, покосиле становништво јер су, углавном, јако брзо локализоване и истребљене.

Случајеви бављења надрилекарством нису заобишли ни Дистрикт, па је у изворима остало забележено неколико случајева, попут кажњавања Ромкиње Ане Марков из Мокрина 1781, јер се бавила надрилекарством и бацала враџбине.

(Извор: Тијана Рупчић, „Великокикиндски привилеговани дистрикт“, фото: Народни музеј Кикинда)

Спортски времеплов: „Велика Србија“ у Великој Кикинди

Jelena Trifunović јануар 3, 2023

Велики спортски и национални догађај у Великој Кикинди одиграо се 1913. године када је гостовао Спортски клуб „Велика Србија“. СК „Велика Србија“ настао је баш те године у Београду од отцепљеног дела руководства чувеног БСК-а.

У то време, великокикиндски фудбалски клуб НАК који се финансирао од чланарина и дотација угледних грађана, запао је у дугове који су износили 8.000 круна. На седници управе, одлучено је да учитељ Славко Радовић и секретар клуба Јефта Стојановић оду у Београд и позову, тада чувени тим „Велика Србија“. Након успелих преговора, утакмица је одиграна 20. августа.

Дочек Београђана био је величанствен. Цело градско представништво на челу са граначелником Луком Мајинским изашло је на станицу да дочека српске спортисте. Куће у граду биле су окићене ћилимима и цвећем, а музика је свирала маршеве. Са незапамћеним жаром и одушевљењем, свесни значаја ове утакмице, Кикинђани су успели да савладају далеко боље противнике. Великокикиндски клуб НАК победио је резултатом 3:1.

Посета у Великој Кикинди била је рекордна. Приход огроман за оно време- 15.000 круна, чиме се клуб спасао од готово сигурног краха. Увече у хотелу „Национал“ приређена је велика забава.

Овдашњи Срби су „својој браћи из прека“ на сваком кораку испољавали одушевљење, па се спортска манифестација на крају претворила у манифестацију народне идеје о слободи и уједињењу. Мађарске власти нерадо су гледале на такво испољавање национализма и покренуле су истрагу против српског дела управе, али је Лука Мајински успео да осујети кажњавање.

Те године у Кикинду долази Фрања Бошњак, одличан фудбалер који доноси за Кикинду невиђене трикове на утакмицама.

По избијању Првог светског рата, рад у клубу је замро, а ратни ровови и попришта заменили су спортске терене .

Славимо Дан града: Од блатњавог насеља до града са расветом, уређеном пијацом, дрворедима, омнибусом…

Jelena Trifunović децембар 28, 2022

У периоду када је проглашена за град са самосталним сенатом и магистратом 1892. године, Велика Кикинда имала је око 23.000 становника. Са широким и блатњавим улицама, више је личила на неуређено село, него на град.

У центру, покрај пијаце, између Курије и варошке кафане, често се задржавала велика бара са устајалом водом, а с јесени и пролећа, блато је било дубоко до колена. Тротоара и уређених прелаза на улицама готово да није ни било чак ни у центру. Да би се прешла улица, у кишним данима, простирала се кукурузовина или слама.

Иницијативом општинског начелника, касније првог градоначелника Велике Кикинде Ристе Телечког, 1891. године подигнут је зајам у висини од 100.000 форинти, захваљујући ком су калдрмисане главне улице, ископани нови артерски бунари, дограђена општинска кућа. Исте године 1891, почела је изградња нове једноспратне градске куће, која је завршена 1894. године.

Занимљив податак је да се први бицикл на улицама Кикинде појавио 1894. године, као ново превозно средство посебно погодно за равничарске крајеве. Саобраћајни прописи, међутим, нису постојали све до 1896.

Први градоначелник Кристифор Риста Телечки (1844-1914) био је адвокат, али је као политичар често био на важним функцијама. Такође, био је један од оснивача Народне привредне банке, посланик на Угарском сабору, основао је Црвени крст у Кикинди, био председник црквене општине.

Велике комуналне проблеме решавао је његов наследник на тој функцији Живко Богдан, адвокат и доктор права. Градоначелник Велике Кикинде био је од 1895. до 1910. године, када је Кикинда и попримила главна обележја уређеног града. Године 1896. изграђено је 23.420 м2 калдрме, уређена је пијаца, засађени дрвореди липа у главној улици, пошумљено вашариште, велика пажња је посвећена кишној канализацији и градњи прелаза, јендека, тротоара. Исте године индустријалац Бон је спровео струју у својој гостиони, али је био обавезан од стране власти да постави две сијалице и на пијаци.

На улицама Кикинде 1896. године појавио се омнибус. Уведена је прва линија јавне расвете од трга до парног млина. Избушено је осам артерских бунара по фртаљима. Већина улица добила је називе 1898, а годину дана касније саграђена је Сувача на углу Немањине и Моравске.

На прелазу из XIX у XX век граде се многи објекти грађанске и стилске архитектуре који данас чине препознатљиво градитељско наслеђе. Кикинда све више личи на град, а почетком XX века убраја се међу најбогатије градове Баната. Њена имовина процењена је на 5,8 милиона круна.

Занимљиве детаље из биографије два великокикиндска градоначелника бележи историчар Владислав Вујин у књизи „Кажи прстом- Велика Кикинда кроз новинске огласе и рекламе“.

Хоровођа „Гусала” компоновао марш у част градоначелника

Толингеров наследник на месту хоровође „Гусала“, Чех Хранислав Хартл компоновао је за клавир „Марш Ристе Телечког“ у част великокикиндског градоначелника који је у јулу 1896. године од цара Фрање Јосифа одликован мађарским крунисаним златним крстом. Орден је Ристи Телечком уручио заменик жупана Торонталске жупаније др Лајош Делиманић, а после церемоније уприличен је банкет.
Иначе, како је забележила тадашња штампа, партитура је могла да се купи у школској згради, а приход је био намењен сиротињском фонду.

Живко од Иђоша

Један од најистакнутијих градоначелника у историји Кикинде Живко Богдан рођен је у Иђошу 1853. године. Као посланик Угарског сабора 1912.године, од цара Фрање Јосифа добио је племство и породични грб. Постао је Bogdan de Tiszahegyes Zsivko то јест Живко Богдан од Иђоша. Титулу је после његове смти носио његов син Иван, мађарски дипломата. Живко Богдан је умро 1913. у Будимпешти. Сахрањен је на Мелином гробљу.

Први лекар на овим просторима није био по вољи Кикинђанима и – морао је да оде

Igor Crnogorac децембар 24, 2022

У Великокикиндском дистрикту и уопште на овим просторима, први лекар био је хирург Криштоф Вебер који се није дуго задржао. Житељи су се жалили на њега јер није знао ниједан други језик осим немачког и да због тога болесници нису могли да добију правилна упутства о коришћењу лека. После њега, у Дистрикт стиже, такође хирург, Тобијас Хајн. Остало је забележено да је то било почетком 1776. године.

Међутим и са овим лекаром било је проблема – он се, у више наврата сукобљавао са краљевским комесаром Халом, мада није остало забележено шта је био повод сукоба. Крајем исте, 1776. године, доктор Хајн се жалио да има проблема са званичницима Магистрата Дистрикта јер му не дозвољавају да ради аутопсије, називајући то надрилекарством.

Уз то, није му било обезбеђено довољно хируршких инструмената, а непостојање болнице у Дистрикту додатно му је отежавало посао. Магистрат је на ову оптужбу одговорио да су аутопсије непотребне сем ако не избије епидемија неке болести, а да новца за болницу нема.

Питање изградње болнице почело је да се решава пола века после захтева доктора Хајна, године 1830, када је основан фонд за њену изградњу. Забележено је да су мештани Тобе, браћа барони Хенрик и Еудоxе Биллот, поклонили тадашњих 6.000 форинти за лечење сиромашних породица. Као знак захвалности за овај племенити чин, и данас, у холу Инфективног одељења, постоји мермерна плоча с њиховим именима.

По неким изворима, изградња првог дела кикиндске болнице започета је девет година по оснивању фонда. Други део болнице почео је да се гради 50 година касније, 1889. године, а као година званичног оснивања болнице у Кикинди бележи се 1891.

Здравствена заштита деце организује се 1929. године, оснивањем посебног диспанзера за децу.

(Извор: Тијана Рупчић, „Великокикиндски привилеговани дистрикт“, фото: Народни музеј Кикинда.)

Да ли знате где се налазио први биоскоп у Кикинди?

Jelena Trifunović децембар 18, 2022

Први биоскоп под називом „Уранија“ у Кикинди је отворен 1911. године. Налазио се у великој дворани Хотела „Ејлер“ у згради Михаила Бона. Власници су били браћа Илија и Петар Лисул, истакнута земљорадничка породица, који су у оштрој конкуренцији са још неколико заинтересованих, успели да добију дозволу од Градског већа. У истом објекту радио је и после Другог светског рата, све до деведесетих година прошлог века под називом „Раднички“.

Први филм за који је познато да је приказан био је руски „Ана Карењина“, прва екранизација познатог романа Лава Толстоја. Следећег викенда приказан је француски филм „Каин и Авељ“, а ускоро и аустроугарски „1848, борба за слободу“ -прво са мађарским, а у наредној пројекцији са српским титлом. Биоскоп „Уранија“ радио је све време током Првог светског рата, бележи историчар Срђан Сивчев у књизи „Биоскопски живот у Великој Кикинди 1905-1941″.

Само годину дана након отварања биоскопа „Уранија“ са радом је почео и други биоскоп у Кикинди. Звао се „Олимпија“. Зграда у којој је отворен 1912. године у улици Краља Александра (данашњој Краља Петра Првог) грађена је наменски, за потребе биоскопа. Зграду је пројектовао познати архитекта Милан Табаковић.

Први приказани филмови у „Олимпији“ били су француске производње: документарни „Рудници угља у Ленсу“ и кратке серијске комедије „Ромеов ривал“ и „Пали и Рајзен“. Првој пројекцији присуствовао је крем кикиндског друштва: адвокати, професори, судије, имућни пољопривредници. Штампа је забележила да је публика била задовољна, а слике „изузетно чисте, јасне и одличног квалитета“.

После свега неколико година, биоскоп „Олимпија“ је променио власничку структуру, а инвеститори су били удовица Ђорђа Петровића и Стеван (Иштван) Петровић са женом Јустином. У руке Артура Хеса, власника фабрике намештаја, зграда прелази 1935. године, да би после Другог светског рата 1946. године била конфискована. У њој је, све до 2005. године радио биоскоп „Звезда“.

Zlatne godine Jovice Bešlina. S pištaljkom i zastavicom i on je obeležio, ispostavilo se, kraj fudbalske jugoepohe

„Златне године” Јовице Бешлина: С пиштаљком и заставицом обележио крај фудбалске југоепохе

Dejan Panić децембар 7, 2022

Свечаном доделом признања, кикиндски фудбалски арбитри окупљени у организацији при Фудбалском савезу Града Кикинде, недавно су прославили леп јубилеј – седам деценија организованог суђења, а међу доста значајних имена, посебно се издваја једно. Не треба много нагађати, реч је о Јовици Бешлину главном судији на три београдска „вечита дербија” и то у време бивше државе с преко 20 милиона становника. Када год с њим крене разговор о минулим временима, увек се као прво сећање наметне 6. мај 1984. године. Био је тај 74. судар црвено и црно-белих, најпосећенији „вечити дерби” у историји са око 100.000 гледалаца, уз онај 59. првенствени меч с јесени 1976, те 82. по реду у пролеће 1988. године.

– Тако ће заувек и остати, јер онда је Маракана примала 100.000 гледалаца, а тога 6. маја 1984. на нашем највећем стадиону било их је 102.000 како је записано у Звездином музеју, док се број продатих улазница увек у тим случајевима кретао око 90.000. Игла није имала где да падне – присећа се Јоки.

Сусрет је завршен 0:0, а Звезди је, показало се до краја шампионата, и тај реми одговарао односно био готово у рангу победе па је убрзо пришила још једну шампионску звездицу на свом реверу, 15. по реду, премда јој те сезоне највећи ривал није био само Партизан, већ и сарајевски Жељезничар и НК Ријека, сви су заостали по два бода, те сплитски Хајдук. Још двапут си, Ти Јоки, као главни арбитар, на терен изводио два ривала с Топчидерског брда?

– Да, други пут било је то непуне две године касније, 15. марта 1986. Опет на Маракани, а Звезда је тада славила 2:1. Сусрет је био 78. првенствени по реду и обележила га је тешка повреда Јовице Николића, када му је, без намере, у једном дуелу Милош Ђелмаш из Партизана сломио ногу. И тада је стадион био одлично попуњен, преко 70.000 гледалаца, а на крају те сезоне у последњем колу свега је било. ФСЈ, на челу са Славком Шајбером, поништио га је, али је Партизану касније ипак уписана титула.

И у трећој сезони када си им судио, један од два београдска клуба био је шампион?

– Јесте, у сезони 1989/90. Звезда је имала најбољи тим у историји и била је то заправо припрема да годину дана касније постане првак Европе, па 16. марта 1990. године на стадиону ЈНА, Партизан није имао баш никакве шансе. Роберт Просинечки погодио је с велике удаљености, Звездаши су после годинама говорили да је дао гол „с Аутокоманде”, а и Дарко Панчев савладао је голмана „црно-белих” Горана Пандуровића за лагану победу Звезде од 0:2. Надлежни у Фудбалском савезу Југославије тада су оценили да је та моја арбитража била најбоља на једном вечитом дербију до тада, а био је то 86. по реду лигашки окршај љутих ривала, иначе као реткост до тада, одигран у петак. Речено је и записано да сам презентовао пример школског суђења, за уџбенике. У целини гледано, биле су то златне године југофудбала, нарочито та последња деценија када сам и ја био и учесник и сведок.

Значи, када си Ти судио „вечитима”, двапут је Звезда на крају била првак, а једанпут Партизан?

– Да, Звезда је усто остајала у сва три меча непоражена, двапут је победила, а Партизан није дао гол из игре за 270 минута па они који ме не знају мисле да сам Звездаш. Али Партизану сам досудио пенал који је Чапљић реализовао 1986. и то је једини погодак „црно-белих” против Звезде, када сам ја судио дерби. Иначе Николић је тада пре повреде затресао мрежу, а Мусемић донео у финишу победу Звезди.

А сада, после толико деценија, иако то знају они који те добро познају, за кога је Јоки навијао?

– Па, играо сам у Црвенки четири године, а 1970/71, дакле у једној сезони били смо као практично сеоски клуб и чланови елитне лиге Југославије. Наступио сам на 32 меча у елити и дао четири гола. Значи, Црвенка је била мој клуб у том погледу, јер сам у њој највише постигао као играч, а од детињства сам навијао за Партизан. Међутим, чим сам постао судија 1975. године, све сам то оставио по страни и нико па чак ни касније Драган Џајић није могао да примети моје раније опредељење.

Да, Ти си ми причао већ једанпут, био је Џаја и у дому породице Бешлин, у кикиндској Улици Ђуре Даничића?

– Тако је, долазио ми је Џаја у госте с Војиславом Лалатовићем, популарним Војом Кисом, тадашњим првим оперативцем клуба, секретаром стручног штаба Црвене звезде, иначе млађи ће пре знати за Ненада Лалатовића, Војиног нећака… И тако седимо ми и служимо се, осамдесетих година прошлога века, летње је доба, кад моја двојица синова тада дечкићи, јуре унутра-напоље с лоптом и Џаја их примети, а они обојица у „црно-белим” дресовима Партизана. Џаја ништа не коментарише само се смејуљи, гледа их и Воја, а ја им кажем: „Синове водим да гледају Партизан само када судим црно-белима, а када судим Звезди, ви можете да изгубите само ако то хоћете!” И онда, смех…

Било је у Твојој каријери и тешких момената?

– Да, нажалост, Драган Манце, голгетер Партизана који је тек требао да направи велики успон, погине у саобраћајној несрећи 3. септембра 1985, а у првој наредној утакмици на стадиону ЈНА, пет дана касније, гостује Приштина. Мени припадне да судим. Никада нећу заборавити тај мук за време минута ћутања на стадиону, сав се и сада најежим, Партизан је на крају победио 1:0 голом у последњим секундама.

На Маракани као и на стадиону ЈНА, рачунајући ту и улоге помоћника махача, судио си доста пута. Такође и на Пољуду, полуотвореној шкољци, лепотици за себе и без сињега мора. Па онда ту је и Максимир, који тада није био, како га данас у Хрватској зову „Максиругло”, у „белом Загребу граду” метрополи као што је био и Београд… Где Ти је још посебно било лепо у тадашњој Југославији?

– Буквално свуда, али наравно неки градови посебно су остали у мом срцу. Пре свега у Босни и Херцеговини, тај народ био је неизмерно гостољубив и срдачан и увек су ме доживљавали као неког свог, специјално им драгог. Пре свих, Челик из Зенице остао ми је у изузетно лепом сећању. Но, ја и дан данас могу као пријатељ да одем у било коју државу која је некада била део Југославије, не само у БиХ, него и у: Марибор, Ријеку и нарочито Осијек. Ето, судијску сам црту давно подвукао и сада после толико деценија, на списку најдражих, када гледам где сам и како дочекиван као судија, налазе ми се: Челик, Осијек и Звезда. Нажалост, време чини своје па је, само из тих биолошких разлога, и контаката међу нама све мање.

Време ради своје и на пољу фудбалских технологија?

– Треба тако и да буде, али ВАР је истовремено убио драж фудбала у погледу радовања и играча и навијача. Истовремено, погрешке су сада смањене на минимум и овако је поштеније. Добре су и ова надокнаде изгубљеног времена на текућем Светском првенству. А у моје доба деси се да погрешимо много чешће на штету гостију, али онда кад одемо да судимо код онога кога смо прошли пут оштетили, ми му мало помогнемо. Била је то такозвана компензација…

Карабурма и Скопље

На великој сцени дебитовао је Јоки 6. марта 1983. као помоћник на утакмици ОФК Београд – Динамо (Винковци) 2:0, а две седмице касније 20. марта предводио је судијску тројку као главни арбитар у Скопљу на утакмици Вардар – Црвена звезда 1:1. Последњи меч с пиштаљком у првенству Југославије са шест република и две покрајине, био му је 17. марта 1991: Осијек – Борац (Бања Лука) 2:0, а са заставицом 9. јуна 1991: Партизан – Вележ (Мостар) 5:0. Укупно на прволигашким теренима Југославије, Бешлин је арбитрирао 81 пут, 51 као главни и 30 као помоћни судија. Још је судио и двапут као главни у два меча завршнице југокупа, а трипут је био помоћник.

Јоки је био присутан још и у наредној, у сваком погледу крњој, сезони, у првенству Фудбалског савеза Југославије 1991/92, такмичењу клубова из: Србије, Црне Горе, Македоније и само до почетка пролећа Босне и Херцеговине, а без клубова из Словеније и Хрватске. Пет пута био је главни и двапут помоћни арбитар.

Од суђења се опростио 1. августа 1992. на пријатељским утакмицама, на кикиндском Градском стадиону током Меморијала „Недељко Лукач Цар”, а потом је био дугогодишњи контролор суђења.

Западна Немачка и Совјетски Савез

У тадашњем Совјетском Савезу, ондашњем Лењинграду, Бешлин је 18. септембра 1985. био помоћник главном судији Бериши Шинасију из Приштине, на првој утакмици шеснаестине финала Купа европских шампиона, Зенит – Валеренга (Осло, Норвешка) 2:0.

Пре тога Јоки је махао на међународној сцени и 16. октобра 1984, али није тада била реч о сениорским екипама. Наиме, састали су се најбољи млади састави (до 21. године) тадашње Западне Немачке и Шведске. У граду Минстеру било је 1:0 за Немце, а у оквиру квалификација за шампионат Европе 1986. године у поменутом узрасту.

Још једанпут био је Бешлин помоћник у међународном сусрету, али тај меч није био у надлежности УЕФА. У Новом Саду, 16. јула 1988, у Рапан купу Војводина је поражена 0:2 од западнонемачког Карлсруеа.

Mondiale измакао, остала кравата из Вићенце

У јесен 1989, тачније 11. новембра, главни арбитар на званичној међународној пријатељској утакмици Италија – Алжир 1:0, у Вићенци, био је Београђанин Зоран Петровић, а један од југословенских махача и Јовица Бешлин. Међутим, следеће године, за разлику Петровића, Бешлин није био на Мондијалу у Италији. Јокију је из Вићенце остала кравата с мотивима маскоте Мондијала ’90 као успомена, а баш тај модни детаљ окачио је на недавној свечаности кикиндских арбитара.

ФОТО: Приватна архива

Модни времеплов: Кикинђанке предњачиле у кинђурењу

Jelena Trifunović децембар 6, 2022

Према писцима који су у 19. веку критиковали Српкиње да су олако прихватиле новотарије у одевању и украшавању, у Војводини се мода прво појавила у Великој Кикинди и њеној околини, а тек после у Бачкој и Провинцијалу. Српкиње са севера Баната су прве, већ половином 19. века одбациле народну ношњу и почеле да се облаче по модним трендовима, Носиле су хаљине од најскупљих материјала (свиле, броката, плиша, атласа…) из Енглеске, Француске и Италије, рукавице, шешире, сунцобране, лепезе, накит, сатове…Многе су се утезале у мидере, а из опанака су ускочиле у кожне лаковане ципеле и сандале. Девојке и млађе жене нису излазиле на улицу док се нису налицкале „флек” помадом, белилом и руменилом. Наводно, Мађарице и Немице нису тако лако прихватале модне новине.

Мушкарци су моду почели да прате касније и то постепено. Прво је шубара замењена шеширом, па опанци ципелама.

Да се испрати ова потреба најпре су се побринули највештији трговци Јевреји, а потом су се у „модни бизнис” укључили и остали Кикинђани. О богатом модном асортиману сведоче рекламе и огласи из тог периода.

Најновија мода из Беча, Граца, Париза…

Продајом текстилне и галантеријске робе бавио се Микша Краус, Јеврејин који се куповао пољопривредно земљиште, трговао некретнинама, а радња коју је отворио средином 19. века првобитно се бавила продајом мртвачких сандука. Након његове смрти, пословање је преузела његова удовица Леонтина.

У радњи Адама Хајналија отвореној 1881. године која се налазила преко пута Градске куће, продавао се текстил и модна галантерија, али и шешири за православно свештенство најфинијег квалитета и свих величина, господски шешири из Беча и Граца, мантили, капути и сунцобрани из Париза, док је манжетне, рукавице, штапове за господу и ципеле набављао у Карлсбаду и Бечу.

У „Gross Kikindaer Zeitung“ из 1883. рекламирао је „сезонске конфекцијске новитете за жене: зимске капуте, огртаче, палетоте, предивне елегантне пелерине, капуте за вожњу бицикала, капуте за излазак са финим крзном…” Од аксесоара је навео капе, муфове, крагне од коже фоке, змиjске коже, плаве лисице, астрагана…

Трговац текстилом Миливој Лотић у локалној историји остао је упамћен као један од ухапшених родољуба на почетку Првог светског рата. Имао је локал „на главној пијаци”. У „Садашњости“ се оглашао неколико пута током 1884.године. Публици је ставио до знања да „за Духове и пролећну сезону” има „женских, мушких и дечијих сунцобрана, кончаних и свилених рукавица, сваковрсних чарапа, мидера, чипака, мушких кошуља, краватни, крогнова, манжетни и различитог памука у свакој боји за плетиво”.

У следећем огласу је објавио да има „врло лепих и најновијих штофова за женске хаљине, велики избор рајхенбершке плаве чоје и камгарна, атласких сатена, кожних и свилених рукавица”.

Највећи мађарски трговац текстилом био је Ерне Индриковић. Радњу „Код плаве звезде” поред католичке цркве отворио је 1877. године. Поред уобичајених штофова, одела, хаљина, аксесоара и позамантерије, Индриковић је нудио мушке и женске капуте из Граца. У „Садашњости“ је 1896.године рекламирао „универзалне мидере који праве диван струк” и који се „не ломе”.

(Извор Владислав Вујин: Кажипрстом -Велика Кикинда кроз новинске огласе и рекламе)