Лепа Варош

Фељтон о Душану Васиљеву (4): Човек пева после рата

Jelena Trifunović децембар 28, 2024

Душан Васиљев у Београд стиже 1919. године, верујући да у тек ослобођеној домовини за сваког има посла, хлеба и крова над главом.

-Долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим- записаће.

У Београду спознаје тмурну слику послератне стварности у којој су се распршили хуманистички идеали о херојству и победи. Разорне последице рата највише осећају сиромашни, док се привилегована мањина, захваљујући махинацијама богати и увећава друштвену моћ.

Хиљаде радника који су проливали крв за ослобођење земље, препуштено је беди и гладовању. Шпекулације су се развиле до огромних размера, пунећи џепове богаташа. Плате и наднице биле су ниске, а поскупљења стална и огромна. На улицама главног града, јасно се сагледавају друштвене супротности. Штрајкови и сукоби радника с властима нису остављали равнодушним младог песника.

Његове наде у престоници су се убрзо расплинуле. Веровао је да ће му издавачи примити и објавити збирку песама, и да ће га нека од књижевних редакција примити за сарадника. Међутим, издавачи којима се упорно обраћао, у Београду, Загребу, Сарајеву, одбијали су га са различитим изговорима- да не могу да набаве хартију, да су до краја године испуњени рукописима, да неко време неће објављивати нова издања…

Посао је пронашао као чиновник код једног београдског адвоката, па је, уместо да уређује рубрике у новинама, преписивао молбе и жалбе, таворећи у мемљивим подстанарским собама. Ипак, биће то веома плодоносан период његовог стваралаштва. Изузетно талентован, осећајан, сазрео пре времена, бунтован романтик и меланхолик прогоњен визијама рата, огорчен суровом послератном реалношћу, Васиљев ће написати песме које ће га уврстити међу наше најистакнутије експересионисте и лиричаре.

Рат, страдања и узалудност проливања крви, ратно профитерство, рушење идеала, социјална беда, разочарање – најчешћи су мотиви његове поезије. Његове стихове одликује снажан емотивни набој, бунт, очај, немоћ. Пише и приповетке, драме, започиње роман, али ће се у књижевност уписати великим словима као песник.

Васиљев је у Београду неколико месеци, али је тај период оставио дубок траг у његовој књижевности. Када је 1920. у часопису „Мисао” објавио своју прву песму „Човек пева после рата”, постаје истакнуто име у редовима младих поета. „Мисао” је лист основан 1919. који је окупљао млађе, талентоване књижевнике из либералних слојева, и управо тамо ће Васиљев објавити највећи број својих песама. Певајући отворено и срчано у слободним стиховима, песник експресиониста изронио из крвавих вртлога рата, у том часопису је срдачно дочекан. Са „Мисли” су сарађивали књижевници из тзв Групе уметности- Иво Андрић, Тодор Манојловић, Мирко Королија… Уредник „Мисли” Симо Пандуровић у стиховима Васиљева видео је велики таленат.

-Ваши стихови- писао је Пандуровић- нису од стране уредништва остали незапажени. Напротив, обе песме које су штампане у „Мисли”, а нарочито „Човек пева после рата”, свратиле су заслужену пажњу. Али вашом погрешком, песме нису биле потписане, а нашом погрешком било је затурено спроводно писмо, тако да нисмо могли констатовати чије су песме, а било би незгодно штампати их анонимно, без пишчева пристанка. Кад смо помоћу господина Црњанског утврдили ко је аутор, ми смо им врло радо дали места у свом часопису. Без икаква ласкања, дакле, али пријатељски и искрено, могу вам казати да ме радује што сам у вама наишао на младог, талентованог човека чија ће нам сарадња бити драга”.

О песничком таленту, Васиљев је добио признање и од „Књижевног југа” из Загреба. Песма „Човек пева после рата” донела му је заслужену славу, а остале које су дошле за њом, учврстиле његову репутацију младог надареног песника прве послератне генерације. У Антологији новије лирике, поменутог листа „Мисао”, Васиљев, назван „савест једне генерације” биће заступљен са чак осам песама, Андрић са две, а Десанка Максимовић са једанаест.

Када је „Мисао” расписала анкету о песмама, од публике је Васиљев, одлично оцењен, чак испред Црњанског и Пандуровића. Највише гласова је добила Десанка Максимовић за „Стрепњу”, па Велимир Масука за „Грудобољу”, и одмах потом Васиљев за „Плач Матере Човекове”.

Сарађивао је и објављивао у више књижевних часописа, који су публиковали и његове приповетке и дечије песме, али збирку песама није успео да објави, упркос упорном куцању на врата издавача. Између осталих рукописа, иза њега ће остати велика свеска са насловом „Облаци” у којој је исписано 80 песама подељених по циклусима. Очигледно да је била припремљена за штампу. И то није био једини рукопис спреман за издаваче.

„Песма имам већ око 150 (две велике књиге), али фали- издавач. Свега је досад објављено 25, а остале су само мени познате”- написаће разочарани Васиљев.

Ослабљен тешким и неуредним животом, стара болест му се вратила -кашаљ и грозница. Желео је да остане у Београду где је уписао Филозофски факултет као ванредни студент. Да би се уписао редовно на студије, било је потребно да положи гимназијску матуру. Исцрпљен и малаксао, попустио је очевом наговору да прихвати место учитеља на селу. Из престонице одлази невољно, незадовољених амбиција, са идејом да је то само привремено. Добио је место учитеља у Ченеју, малом пограничном месту у које стиже у марту 1920. године. Тамо је десетак година раније, акцијом родољубивих српских мештана, саграђана нова и лепа школа у којој ће радити као привремени учитељ са више него скромном платом од 550 круна. Јадаће се другу:

-Како се осећам? Као ђаво на џомби. Можеш мислити. Једина ми је забава књига. Да књига нема, сасвим бих сигурно полудео”.

Службовање у забаченом банатском селу, далеко је од Душанових жеља и снова.

-А знам и то да, ако се најкасније до нове године не отргнем из ове околине, која је иста у Ченеју, Врањеву, у Кикинди, или где год хоћеш, потпуно ћу пропасти. Пропаст значи- напустити све оне слике које сам себи о својој будућности, истина врло смелом руком, али такорећи годинама, маштајући стварао- исповеда се у писму пријатељу.

ТРИ КЊИЖЕВНА БОГА

У библиотеци Васиљева били су заступљени Скерлић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Црњански, Вељко Петровић…Од светских писаца куповао је Стендала, Толстоја, А. Франса и Барбиса, Стриндберга, Бодлера, а нарочито Ромена Ролана, Тагору, Достојевског за које у једном писму пише „то су моја три бога”.

Од савремених песника, највише је ценио Црњанског, жалећи што ће га- како је говорио-упропастити новац. Веома је поштовао Крлежу којем ће се обратити са молбом да му редигује збирку песама- која је остала неодговорена. Тина Ујевић га је импресионирао када се са њим срео код „Три шешира”. Ценио је и Густава Крклеца, а из ђачких дана потичу његове симпатије према Адију, творцу мађарске модерне.

Фељтон о Душану Васиљеву подржан је средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама

Фељтон о Душану Васиљеву (2): Зашто за сваким сном долази јава?

Jelena Trifunović децембар 22, 2024

Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму деветнаестогодишњи Душан и одлучује да у Београду упише студије

„Било је у природи нашег оца у односу на децу нечег крутог и строгог што није дало да му се противречи, нечег силовитог и императивног, често неодмереног. У породици са много деце и мало прихода, обично се и нема времена ни пажње за посебне индивидуалности и нарочите душевности.” Тако је оца Косту, описао Спасоје Васиљев, Душанов млађи брат.

Након што се отац вратио са фронта, сукоб између њега и Душана обележиће ту годину песникове младости. Отац је желео да наређује и контролише свог шеснаестогодишњег сина, а заправо је имао пред собом самосвесног младића који је у његовом одсуству бринуо о многољудној породици. О Душановом сукобу са оцем, брат ће написати:

„Хтео је да одређује време излазака и долазака своме ђачићу, а имао је да се носи са човеком економски независним који живи о свом руху и круху, па хоће и о својој глави. До сукоба је морало доћи неминовно. Покушај да отац силом успостави своју власт није успео јер се Душан није хтео свити. Репресалије да му се после одређеног времена ускрати осветљење и закључају врата као да су значиле сипати уље на ватру”.

То је доба Душанових првих љубави, младалачких заноса, немира, пркоса. У њему је осећање ниже друштвене вредности, јер је из сиромашне породице, али и снажна жеља да постане „неко”. Труди се да је увек лепо обучен и дотеран. Он је „несталан, али доброг срца, веселе природе, одушевљен за лепо, народност и веру”- како себе описује у причи посвећеној другу и касније побратиму Славку Игнији, са којим ће до краја живота остати добар и близак пријатељ.

Изморен горком, свакодневном борбом за егзистенцију, напорним радом и учењем, сукобом са преким и строгим оцем, Душан решење својих животних прилика види у суманутој одлуци- да оде на фронт. То му се чини као спасоносни излаз из породичне ситуације, школе која је за њега губила смисао, прозаичних послова, „од гажења по том животу цивила који стоје у непрегледним редовима у којима се гурају, гладују…” Фронт је за Душана, који је имао свега 16 година, деловао као нешто изнад живота и смрти.

Међутим, младићи који нису навршили 17 година нису могли у војску. Са истим одговором дочекан је и у Темишвару, Сегедину, Кикинди.

-Бадава сам ишао, трошио новац. Свуд су ме исмејали, матер им њину! Идем сад опет кући- поверио се у писму пријатељу. После „неуспелог” путешествија, осећа да „цео свој досадашњи живот мора да измени”.

-Више ћу писати, свирати и читати- забележио је млади песник.

Ускоро се његов најбољи пријатељ враћа из Дебрецина, ситуација са оцем се стишава, па Душана напуштају идеје да добровољно оде на фронт.

У јесен 1917. године похађао је четврти разред учитељске школе. Иако живи и ради у тешким приликама, у учењу иде у корак са другима. Оскудица и скупоћа нагнале су Васиљеве да гаје свилене бубе, па су сваког дана, Душан и Спасоје ишли да, до касно у ноћ, беру дудово лишће за бубе.

Довијајући се на разне начине да обезбеде основну егзистенцију, Васиљеви су имали и подстанара, ученика из Кикинде, који им је плаћао у намирницама. Са њим је Душан убрзо постао пријатељ. У школи је ускоро бивало боље. Наставник веронауке окупљао је у хору школску омладину. Душан се заљубио у једну ученицу, старију од њега, из богате породице. Желећи да постане „нешто ” у животу, марљиво чита и пише.

У тадашњем Темишвару су рат и све очигледнија пропаст аустријског царства подстицали људе на револт и побуну. Душан ће, између осталог, забележити:

„Данас је узрујана, раздражена, гладна светина лупала радње, пљачкала, урлала: хлеба, хлеба! Негде у суседству се убио старац оставивши цедуљу са речима: пет дана нисам окусио хлеба.”

Истовремено, виђа и сите и обезбеђене људе, за које нема ни рата ни глади. Сазрео прерано, под теретом тешкоћа и брига, свет око себе већ посматра очима скептика. Док се отац Коста и његова околина еуфорично радују поразима аустро-угарске војске, у њему расту сумње да се рат ипак не води у интересу човечанства и бољитка, него једног малог слоја људи.

Са непуних 18 година, добија диплому учитеља у основним школама са мађарским наставним језиком. Истог месеца, марта, позван је на тронедељну војну обуку у аустро-угарску војску, а већ у априлу послат на италијански фронт. У току су последњи покушаји Немачке и Аустро-Угарске да сломе савезничку војску. У аустријским рововима, у јесен 1918, Душан је дочекао италијанску офанзиву која је настала када је фронт почео да се распада, а војници сами враћају кући. Из Великог рата, млади песник вратио се као сведок сурових крвопролића и бесмисла ратних страдања, са маларијом и бронхитисом.

„Ја сам газио у крви до колена, и немам више снова…” написаће у својој чувеној и најпознатијој песми „Човек пева после рата”, објављеној 1920. у часопису „Мисао”. Својим стиховима исказаће сав бесмисао рата и стравичних страдања, дубоко разочарање, контрадикторност између идеала за које се борило и реалности која је уследила, револт читаве генерације…

У послератном Темишвару у који се враћа после рата, српска мањина радовала се освојеној слободи. Омладину је захватило националистичко одушевљење, а препирке су се, око опредељења за српство односно југословенство, неретко завршавале тучом.

Васиљев се запослио у Команди места као писар и тумач, касније је унапређен за деловођу. Постаје секретар новооснованог друштва „Кола младих Срба”, и вредан сарадник листа „Слога”. Предао се раду организујући темишварску омладину. Објављује песме, поеме, фељтоне, припрема позоришне комаде које је режирао и у којима је и глумио- у Змајеву „Шарану” Панту, а у Кочићевом „Јазавцу пред судом”- судију.

Међу онима који су, да би се изједначили са „правим” Србима, презимену додали „ић” или „вић”, био је и Душан. Извесно време, потписиваће се Васиљевић, а његов побратим Игнијић. Међутим, у ситуацији када је део друштва утонуо у мађарску културу, а многи били става да нејасна политичка ситуација изискује резервисаност, Васиљев није задовољан резултатима, иако је не само радо виђен младић у српским круговима већ и централна личност темишварске омладине.

-Сада тек видим, да једно-двогодишњи рад још није ништа. Ту се, брате, вековима треба знојити. Ми смо мислили да смо нешто постигли. Али то нешто од тих бољих осећаја тако је слабо, без снаге, без костију, без духа, да га и најмањи поветарац спири с ногу- записао је млади песник.

У Темишвару је био смештен српски гарнизон до лета 1919. године. Тада је град предат Румунима. Преморен, са све јачим знацима маларије и болести плућа, када је српска војска напустила Темишвар, заувек га напушта и Васиљев добивши уверење „да је дужност вршио похвално, а на раду био исправан и поштен”, те да се може „нашим властима препоручити као добар родољуб”.

Одлази у родну Кикинду, у којој је живео до своје једанаесте године. Претежно земљорадничко насеље, удаљено од главних културних токова не задовољава његове амбиције.

-Знаш како сам у овој пустој Кикинди, као луд. Темишвар ми јако фали- пише свом побратиму, те одлучује да у Београду упише студије. Да би се уписао на факултет, требало је најпре да положи гимназијску матуру. Међутим, пао је из српског језика и књижевности (према неким изворима из немачког).

Овај неуспех га је тешко погодио, али је по сваку цену желео да напусти „насеље крај Штеванчеве баре”.

ПРОФЕСОРОВА СУРЕВЊИВОСТ

Душан ће код куће испричати да га је професор на матури срушио због увреде пред сам испит. Док је стајао у ходнику замишљен, наишао је један млађи професор и започео са њим разговор.

„А ви сте Васиљевић, драго ми је. Али вас, нове књижевнике, некако гадно решета критика”- рече му професор.

„Боље и да нас грди, него да нас прећуткује, као што се то некима дешава”, одговорио је Васиљев касније се изненадивши када је видео истог тог професора, који је такође био песник, на полагању матуре.

Фељтон о Душану Васиљеву: Песник срца и пораза

Jelena Trifunović децембар 14, 2024

Поживео је непуне 24 године и оставио неизбрисив траг у српској књижевности. Његов живот и писање обележиле су ратне године.

„Без обзира колико потребан или оправдан био, никад немој мислити да рат није злочин.” –писао је Ернест Хемингвеј. Био је у чак четири рата, а прво ратно искуство доживео је 1918. на италијанском фронту, на ријеци Пијави, где се истовремено, са ужасима Великог рата суочио и Душан Васиљев. Амерички књижевник и наш велики песник те 1918. године били су на две стране реке, у две сукобљене војске. Васиљев мобилисан са непуних 18 година у аустроугарску војску. Хемингвеју је било 19.

Два тек стасала младића, сведочиће ратним страхотама после којих више никад неће бити исти. Хемингвеј је на италијанском ратишту рањен минобацачком ватром задобивши тешке гелерске ране на обе ноге.

Васиљев ће се из Великог рата вратити са маларијом и болесним плућима. Суочени са бесмислом насиља и уништења, немоћни да мењају свет који је дубоко неправедан, постаће гласови изгубљене генерације, која је одрасла у доба Великог рата и претрпела страшне последице његовог наслеђа.

Књижевни рад америчког писца и новинара биће овенчан Нобеловом и Пулицеровом наградом. У 62. години, пуцаће себи у главу из ловачке пушке.

Васиљев ће поживети непуне 24 године. Неће стићи да оде на лечење од туберкулозе у словеначки Шоштањ. Током кратког, бурног и драматичног живота није објавио ниједну књигу.

Породица Васиљев: седмогодишњи Душан са мајком Ракилом, оцем Костом, бабом Аном, дедом Кузманом, стрицем Вељком, стрином Лауром, сестрама и братом Спасојем (беба)

„Прођоше без помпе детињства мог дани и утопише се у сиве сутоне”

Васиљев је рођен 19. јула 1900. године у Великој Кикинди, у кући Кузмана Васиљева, кујунџије. Отац Коста најпре је радио као столар, а потом као општински чиновник. Мајка Ракила (рођена Степанов) била је пореклом из Перлеза. Умрла је када му је било четири године. Душан је имао две сестре и брата. Годину дана после њене смрти, отац се поново оженио и добио још петоро деце, од којих је преживело двоје.

О Душановом детињству у Кикинди, брат Спасоје, између осталог, записаће:

„Непрегледан рит који се настављао на дедино двориште знао је упрсте… И крај деде свог волео је да буде, и да му распаљује великом ћурећом перушком ћумур на коме се топио метал… Извесно се много дивио кад су иза дрхтавих дединих прстију излазиле дивне минђуше, лепо прстење са гравирама светаца у злату место камена, а нарочито крупне сребрне токе… ”.

У Кикинди је Душан пошао у школу. Показивао је интересовање за историју, књижевност, уметност.

„Душко, ни сељаче ни госпоче, ни мајсторски ни беамтерски потомак,негде у средини између далеких кућа на великом сокаку и главног трга, који се зове варош, где Лала не иде без папуча и шешира”, забележио је Спасоје.

Душанова породица 1911. сели се у Темишвар где је његов отац добио посао чиновника у епархији. Тамо је Душан наставио школовање. У предграђу Мехали становали су чиновници, радници, земљорадници. У тај крај као и суседно предграђе, у своје време је залазио и Доситеј Обрадовић.

Темишвар је био велики индустријски град и железничка раскрсница, са снажним мађарским утицајем. Српски део Темишвара попримао је обичаје и навике мађарске буржоазије. Укратко, Темишвар је био ближе Пешти, него Новом Саду. Чак је и српски језик почео да се губи, а многи Срби у говору су мешали мађарске и немачке речи.

У тим њивама око Темишвара, развиће се његова заљубљеност у равницу која је „недогледна и лепа као сан, бескрајна као душа, мирна као море, тиха као ведра јесења ноћ”.

„Волим моју равницу која је родна као земља обећана. Ја син њен, љубим је као мајку”, писаће један од наших најзначајнијих експресионистичких песника.

У Мехали је баш као и у Душановој родној Кикинди постојао главни трг и на њему цркве- српска и католичка. Покрај цркве се налазила српска вероисповедна школа, а до ње црквеноопштински дом. У Темишвару је тада живело десетак процената Срба.

Кад је букнуо Балкански рат, Душан је био у трећем разреду грађанске школе. Успеси српске војске одјекнули су са поносом. О Душановом одушевљењу сведочи следећа забелешка. Када је београдски фудбалски клуб „Велика Србија” мерио снагу са једним темишварским клубом, он се силно обрадовао безусловној победи Београђана.

После грађанске школе, уписује учитељску. С књигом као да се већ био сродио далеко преко оног што је школа захтевала, забележиће његов брат.

Изгледа да је већ тада, за надокнаду, давао лекције момцима који су приватно учили грађанску школу. Једна забелешка сведочи да је током учења четвртог разреда грађанске школе, почео да опширно пише историју Мађарске.

„Оно што треба подвући је да је мали четвртошколац још тада тражио начина да се некако изрази”, описао га је брат.

Након избијања Великог рата, већ у децембру 1914. Душанов отац отпремљен је на фронт да брани интересе „пресветлог хабсбуршког дома” и немачког империјализма. На четрнаестогодишњем дечаку остаје терет бриге о бројној породици. Отац Коста га заветује:

„Мали сине Душане, ти си син мој најстарији и најпаметнији, у првом реду буди вредан и поштен, као што приличи једном ђаку и будућем човеку. Драги сине Душане, ако бих ја по несрећи пао на бојишту, пази на децу, сине мој, ако не можеш даље да се школујеш, а ти скупи децу, па отиди у Кикинду код деде.”

Децембарска ноћ 1914. дубоко се урезала у сећање Спасоју.

„Све до зоре, Душан је ужурбано спремао оцу пакет за пут. Гласан лелек ме је пробудио. Мајка је кукала, а Душан нервозно шетао по кухињи…Воз је стајао један сат. Оца у сивој ратној униформи једва познадох. Ништа од разговора са њим у тој буци очајног довикивања, лелека и гурњаве нисам упамтио. Сећам се да ме је дуго држао за руку и дао ми окрајак свежег хлеба. И да се на звук трубе једва од нас отргнуо”.

У тешким ратним приликама и оскудици, Душан „голобрад и озбиљан, покрета који су били одвише сигурни и одмерени за његово доба”- како је сам себе описао у једној цртици- није отишао код деде у Кикинду. Остао је у Темишвару и наставио школовање. Био је редован ученик учитељске школе, док је у исто време радио како би издржавао породицу.

Испрва је замењивао оца, потом радио у канцеларији једног млина, па у пореском звању. Није се устручавао да за ситну накнаду пише писма пијаних жандарма њиховим женама и љубавницама, ни да пере фијакере. Истовремено, пише, преводи са мађарског и немачког, највише Петефија и Хајнеа, али и са српског на мађарски Змаја и Јакшића. Много чита.

Скоро целу годину, док је отац био на фронту, Душан је бринуо о породици. То је значило и бринути се о купонима за хлеб, чекати у дугим редовима за млеко, доносити из далеког предграђа кромпир, ићи у друго предграђе по угаљ и дрва. Уз то, похађати школу и зарађивати.

Становали су тада код извесне госпође Велинке, у стану са једном собом и кухињом. После вести да јој је муж изгубљен у рату, њен стан од којих су Васиљеве раздвајала једна врата, постао је стециште сумњивих типова, док је Велинка утеху потражила у алкохолу.

Отац је са фронта враћен промрзао, непокретан, али жив. Дуго је требало да прохода на две штаке. Тек у лето 1916. коначно је дошао кући из болнице. Али за Душана не стижу спокојнији дани.

БРАТ СПАСОЈЕ

Спасоје Васиљев је рођен у Кикинди 3. јуна 1907. године. Са породицом се 1911. године преселио у Темишвар, али се после осам година вратио у Кикинду. Основну школу завршио је у Темишвару, гимназију у Кикинди и Србобрану, а студије књижевности у Београду.

Радио је као професор књижевности у Суботици, Новом Саду и пред почетак Другог светског рата у Првој београдској гимназији. Његов књижевни рад је углавном био посвећен брату Душану и промовисању његовог дела. Књижевну критику и приказе је објављивао у периодици: „Мисао“, „Венац“, ЛМС, „Војвођански зборник“, „Правда“ и „Политика“. Погинуо је у близини Београда октобра 1944. године.

Први пут у Европи гласале жене: Седам посланица на Великој народној скупштини у Новом Саду

Jelena Trifunović новембар 25, 2024

Дана 25. новембра 1918. године, сазвана је Велика народна скупштина у Новом Саду на којој је проглашено присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. За посланице у Скупштини изабрано је и седам жена.

Уласком у Скупштину ове жене су, поред националног ослобођења, најавиле и једно модерно и либерално доба, улазак у 20. век.

Иако у тадашњој држави жене нису имале право гласа, Буњевке и Српкиње су се за њега, на тренутак избориле. 757 делегата из 211 општина, је изабрано вољом народа на великим зборовима у тим областима, независно од националне, класне и полне припадности. Једини услов је био да је делегат навршио 20 година.

До тада су у Аустроугарској право гласа имали само мушкарци који су плаћали порез. У 211 политичких општина изабрано и седам жена које су се истицале друштвеним и хуманитарним активизмом у својим срединама: Милица Томић, Мара Малагурски Ђорђевић, Катица Рајчић, Олга Станковић, Анастазија Манојловић, Манда Сударевић и Марија Јовановић.

Оне су пре сто шест година својим правом гласа на Великој народној скупштини утрле пут еманципацији жена у овом делу Европе. Иако су носиле европски дух и поставиле темеље родној равноправности, о њима и њиховим делима данас се мало зна.

Остоја Војиновић

Ко се сећа „Слоге”? Њихове ципеле од гужвањца биле су хит, салонке шетале Швеђанке и Рускиње

Jelena Trifunović август 20, 2024

Радионицу за производњу и поправку ципела „Слогу” основало је седам кикиндских обућара 1935. године. Крајем четрдесетих година прошлог века прешли су на машинску производњу. Шездесетих су њихов најпознатији производ биле женске салонке.

Далеке 1970, предузеће за израду модне обуће „Слога” пратећи пулс тржишта и у складу са захтевима потрошача и модним новитетима, произвело је ципеле и сандале од гужвањца (гужваног лака).

Дневно су производили 400 пари ципела, а овај новитет био је прави бум на тржишту. Продавале су се у 110 продавница у свим републикама тадашње СФРЈ. Добри пословни резултати повећали су лична примања запослених за 22 одсто.

У последњој деценији рада фабрика је више десетина хиљада пари ципела извезла у СР Немачку, Шведску и Совјетски Савез. Партнерство са Италијанима склопљено 1990. није спречило стечај који је уследио годину дана касније. Убрзо је 350 радника остало без посла.

Зграда некадашње „Слоге” налази се у улици Краља Петра Првог. Објекте бивше фабрике општина је 2015. путем јавног надметања продала привреднику Саши Манчићу који је ту отворио млекару.

Ј. Ц.

Жива носталгија – Корзо је имао свој ред…

Igor Crnogorac август 7, 2024

Не зна се када су грађани Кикинде шетњу главном улицом увели као обичај, заправо потребу да на тај начин остварују социјалну интеракцију. Носталгичније, вероватно је да је корзо на којем су се размењивали стидљиви погледи, одабирало коме ће се упутити поздрав, па онда и посредник, дакле да је такво место јединих ширих друштвених контаката постојало, у већој или мањој мери, одувек. И нисмо у томе били једини, наравно, институција шетње по центру, „штрафти“, овде некада познатија као „шпацирунг“, али и место за „кибицовање“, постојала је у сваком мањем месту. И управо та, само једна од чари варошица, разлог је што је актери тако дуго чувају у сећању, увек са прелепим осмехом на лицу.

Чувари успомена

Као чувар успомена града издвојила се Фејсбук група „Кикиндски корзо“ коју је покренуо Милан Веселинов пре 13 година. Број носталгичара у групи брзо је растао и покренута је иницијатива да се поново оживи корзо – једна шетња у години, у августу, као омаж тим временима, том осећају заједништва и припадности.

– То је постало традиција, сваког августа уприличимо вече сећања на шетње корзоом. Изаберемо фотографије из велике базе од око пет хиљада, поставимо их на паное код Католичке цркве и ту се окупимо. Затим направимо један круг – шетамо до некадашњег „Звезда“ биоскопа и вратимо се другом страном улице. Тако се некада „ишло у варош“ и ми то, већ годинама, оживљавамо. Позивамо све, не само оне који ће се можда пронаћи на фотографијама. Људи поведу децу и унуке, неки дођу из других градова посебно због те вечери, да се виде и испричају са пријатељима из младости – каже Богдан Мандић, такође администратор групе „Кикиндски корзо“.

Група сада има преко пет хиљада чланова, Кикинђана, ма где да су. Има и младих који је прате јер их занима где су њихови родитељи излазили и како су се дружили у то време, објашњава Богдан.

Ову лепу иницијативу препознала је и в. д. директорица Туристичке организације Града, Јасмина Миланков. Као покровитељ, Град се прикључио, додајући још један догађај – после корзоа, носталгичари свих узраста упућују се ка Старом језеру на којем, само те августовске вечери, поново ради чувени диско „Делфин“.

Они који су шетали и ту се заволели (или обрнуто)

Непосредни учесници овог варошког феномена до детаља памте и ред и след корзоа, емоцију посебно.

– То је била једина забава. Свако је имао симпатију са којом се гледао, чекало се да се сретну. Због погледа, због осмеха, шетало се до бесвести. Ишло се у корак, ни метар размака није било између редова. Девојке су биле са другарицама, младићи са друговима. Чекало се да наиђе симпатија да би се она правила да је незаинтересована, али да другарица обавезно „гледа да ли он гледа“. На први пољубац се ишло у Улицу љубави, у Генерала Драпшина, где су се крошњње спајале са непоткресаним шимширом. Био је потпуни мрак и у скоро сваком улазу или на клупици испред куће био је по један заљубљени пар – прича једна суграђанка. – Била сам јако млада, још нисам била стасала за шетње по корзоу, али сам прошла туда у повратку из школе. Мој муж је чекао да наиђем и послао друга да ми каже да његов пријатељ инжењер жели да ме упозна. И онда се појавио он, у белом мантилу. Стигао је са часова енглеског у Радничком универзитету и имао је роковник. Дао ми је да га носим и отпратио ме мало према кући. Тако је почело, ето, на Корзоу.

Шетало се, углавном, лети, некако с пролећа, чим отопли, и по лепом времену, све до јесењих киша. Обавезни и најлепши вечерњи програм за младе био је константа. Уз то, озбиљно је доприносио брзој асимилацији не-Кикинђана.

– Када сам се доселио у град, то ме је пријатно изненадило, јер корзо нисам виђао у другим местима. У Београду, где сам био на студијама, тога није било, као ни у мом родном месту. Први пут сам видео да сви млади шетају, лепо обучени, једном улицом у два смера. Са својим друговима са факултета стајао сам испред апотеке, били смо пријатно изненађени, сви су били ту, шетали су или „кибицовали“. Било је по двоје, троје, четворо у реду и била је гужва, није могло да се хода нормално. Шетње су почињале у раним вечерњим сатима и трајале су до осам, девет сати. Затим смо ишли у „Авалу“, тамо је била „жива“ музика. Било је то много лепо – преноси своје импресије инжењер, Кикинђанин од времена корзоа шездесетих година.

Рокенрол у школама, боксери „мачори“

Код „Касине“ (садашњи „DM“) били су боксери, цео тим. Они нису шетали, само су „пикирали“ девојке. Ту су били „мачори“ – сведоче носталгичари са корзоа. – Старији су, после шетње ишли на игранке у Микиницу и у Дом ЈНА, и у биоскоп, а млађи су, по правилу, смели само на матине од шест. Игранке недељом на којима се играо и твист и рокенрол… стално су биле организоване за основце, сваки пут у другој школи, а најлепше су, кажу, биле у школи „Ђура Јакшић“.

И музички магови

И док је, тих, шездесетих година, „афтер-парти“ корзоу била „жива музика“ у Микиници, „Авали“ (садашња Raiffeisen банка), Дому ЈНА, већ почетком седамдесетих година појавиле су се дискотеке и чувена браћа Грабић – Миодраг – Миле и Сава који је забележио 25 година „стажа“ као најпознатији кикиндски ди-џеј.

– Каријеру смо, са Мишом Зорићем, почели у Бару, у подруму у улици Иве Лоле Рибара, а затим смо Миле и ја, средином седамдесетих година, отворили диско „Делфин“ на Старом језеру. Почели смо са око 300 плоча. Нисмо пуно зарађивали, улагали смо у опрему и у музику. Путовали смо по Европи, а плоче су нам и доносили из иностранства, чак и из Америке. Миле је имао другаре у Лондону који су му давали промо-примерке, пре него што плоча изађе у продају. Међу првима смо имали светске хитове, долазили су нам људи из Студија Б и са Радија 202 да купују плоче. Трудили смо се да не будемо провинција. Што се тиче музике, нисмо били мали град – прича Сава Грабић, чија фонотека броји више од хиљаду плоча – синглова, макси синглова, лонг-плејки.

Данас поново са својом опремом, после сваког августовског корзоа, на истом месту на Старом језеру, дочекује шетаче.

– У то време, седамдесетих и осамдесетих година, сви смо били повезани – каже. – Тада сам знао 90 одсто људи по имену, данас нико никог не познаје. Било је то време социјалне равнотеже, није било толиког раслојавања, велика већина припадала је средњем сталежу. Били смо једнаки.

Све кикиндске дискотеке

– Прва дискотека у граду звала се „Маске“ и радила је почетком седамдесетих. Неколико година касније отварили смо „Делфин“, који је постојао до 1982. године, а затим и „Акварел“, у згради „Авале“. Наставили смо у дискотекама у Микиници, Дому омладине и „Лун“-у, у подруму „Нарвика“, који је постојао до 1997. године. Последња дискотека у граду била је „Паун“, такође у хотелу, која је радила две године – каже Грабић.

У феноменологији нашег малог места, остаће забележено и да су се кругови са корзоа некако пресликали на дискотеке у којима се, такође, шетало паралелно у два смера. Док су екстровертни ђускали у средини, а „кибицери“, са спољне стране кругова „вребали“ из полумрака, све је било лепо, невино и једноставно. Због погледа, можда и осмеха или стидљивог поздрава – због младости, али и не само због ње.

Корзо 2024.

Ове године шетња на корзоу биће организована у суботу, 10. августа. Скуп је у 19 сати на старом месту, код Католичке цркве, где ће бити постављени панои са фотографијама, а после шетње, разуме се, колективно се одлази у дискотеку на Старом језеру. И неће нам бити неопходна дозвола за то. Јер су нам заједништво, пријатељство и романтика потребнији него икада.

С. В. О.

(Фото: ФБ група „Кикиндски корзо“ и Кикиндски портал)

О школи некада и сутра: Учитељице, поштовање

Igor Crnogorac март 3, 2024

Учитељица Мирјана Цвејић била је у првој генерацији ђака Учитељске школе у Кикинди. За катедром је провела четири деценије. Данас, у деведесетој години, памти најважније – децу је, пре свега учила да поштују старије и једни друге.

Четрдесет година учитељског стажа: безброј улазака у учионицу, предавања, пропитивања, приредби, екскурзија и школа у природи, растанака, па сусрета са новим, радозналим малим људима, непрестаног труда да израсту у људе за пример. И цвеће од креп папира, сунђера и жице за Осми март. И онда, још једно препознавање на улици: „Учитељице Миро, да ли ме се сећате?“. Зар то није најлепше, пита.

Мирјана Милачић једна је од девојчица које су, само четири годне после рата уписале прву Учитељску школу у Кикинди. Фалило је учитеља тих година. Десетине деце кренуло је на наставу која се одржавала у згради на месту садашње Аутобуске станице. Три године касније, са само 17,5 година и Мирјана је добила своје прво одељење, у школи у Мокрину у којој је, осам година, калила учитељски позив и однос према ђацима.

Иако са већ етаблираним местом у друштву, одазивали су се учитељи позивима домовине у изградњи. Још као ђаци Учитељске школе одлазили су на радне акције. Учитељица Мира у биографију је успела да упише чак три: изградњу Новог Београда, пруге Добој–Бања Лука и Светозарево (данашња Јагодина).

– До воза који је у Кикинду стизао по нас, акцијаше, тата ме је, из трећег рејона возио на шпедитеру који је вукла мазга, а који су нам остали од Руса – каже Мирјана Цвејић. – Ништа то није било срамота. Срамота је била не бити поштен.

У току школске године, млади учитељи дружили су се сваке вечери у сеоској Библиотеци. Било је ту и романтичних сусрета, наравно, а коврџе црнооке Мирјане очарале су једног Мокринчанина којег су још неке младе учитељице потајно погледале. У 23. години Мирјана је постала супруга Артемија Цвејића, машинског инжењера. Добили су Желимира и Драгославу.

Из Мокрина је, по прекоманди, стигла у Школу „Ђура Јакшић“ у Кикинди, у којој је радила до пензије. Мало тога остало је исто за пола века, од првог уласка у разред учитељице Мирјане, али и за три деценије, колико је у пензији. Или се, боље речено, у слободама и односима деце и наставника променило баш све.

– Већ другог дана знали смо свако дете по имену и све о њему – каже. – У току часа морали смо да стојимо, директор је вирио кроз кључаоницу, да провери да нисмо, случајно, сели. Посећивали смо свако дете једном годишње, знали смо о њима све што је било потребно. Кажу да сам била строга, али била сам праведна – и имала сам најбоље ђаке. Нисам правила разлику по томе ко је из какве породице и деца су то препознавала. Ствар је у поштовању.

У другом разреду, у школи у природи на Златибору, све их је купала, сећа се. Џепарци су били код ње и додељивала их је тако да се сви исто обрадују и да се нико не истиче у трошењу. А ђаци су слушали, и то не само њени. Док су нове, младе учитељице, себи давале одушка уз кафу, учитељица Мира је успостављала дисциплину у читавом одмаралишту.

– Мора да постоји ауторитет – каже ми строго. – Учили смо их поштовању, да се друже, да помажу једни другима. Желела сам да имају леп живот. Увек сам хвалила ђака, нисам никада лоше говорила родитељима о детету. Нисам дозвољавала да се туку, за време одмора сам била са њима, разговарали смо, бринула сам о тој деци. Јер они треба да се угледају на учитеља, да гледају како он поступа, да им буде узор. Учитељ је и отац и мати и васпитач.

А у таквом односу, сматрало се, нема места сентименталности. Осим понекад.

– Нису се куповали скупи поклони учитељицама. Била сам јако срећна када ми дете донесе нешто што је само направило. Децу сам учила, пре свега, да поштују родитеље, то је основно, и своје учитеље и једни друге. Нисам дозвољавала да се изругују – каже учитељица Мира и наставља причу. – Музичко се тада оцењивало тако што ђак отпева нешто. И нису сви били талентовани, наравно. Један дечак, и имена му се сећам, никако није смео да стане испред целог одељења и пева, плашио се да ће му се деца смејати. Одвела сам га иза табле, да нас не виде, да ми он, ударајући ногицом о под, пажљиво и тихо, дрхтавим гласићем, отпева „Друже Тито, љубичице бела“. Никада то нећу заборавити.

Сад су учитељи више другови с децом, каже учитељица Мира. То није добро, мора да постоји однос поштовања: ђака према наставнику, друштва према просветном раднику. Као некада.

– Били смо цењени, поштовали су нас. Данас, кад га видиш на улици, ни не знаш да је учитељ – каже учитељица Мира док пребира по црно-белим фотографијама са својим првим ђацима у Мокрину.

На једној тридесетак малишана, послужитељка и учитељица стоје и једу ужину, хлеб и пекмез. На другој двојица будућих музичара испред свих позирају са хармоникама отворених мехова. И, без обзира на околности и узраст, из сваке од фотографија са патином незадрживо исијава радост. И чврста вера у леп живот и сјајну будућност.

Можда зато не дамо забораву те делиће детињства и чврсто се држимо за најранија сећања из школских дана. Када је учитељица била узор.

И можда се зато учитељица Мира с толико радости препознаје са својим ђацима. Колико год година имали, она ће за њих остати учитељица која није седела на часу, знала је ко је тужан и највише се радовала оном цвету од креп-папира.

С. Вуловић Остојић

Академик из Велике Кикинде: Ко је био Филарет Гранић?

Jelena Trifunović јануар 2, 2024

Филарет (световно Бранко) Гранић рођен је у Великој Кикинди 1883. Био је доктор наука, византолог, архимандрит, професор на Православном богословском и Филозофском факултету у Београду и редовни члан САНУ.

Бранко Гранић је рођен у Великој Кикинди у породици пореклом из Меленаца. Његов отац Гранић Петра Ранко (Меленци, 1846 – Велика Кикинда, 1924) био је угледни кикиндски адвокат, национални радник и добротвор, а мајка Меланија рођ. Лаковић (?, 1854 – Кикинда, 1892) била је домаћица. Становали су у Великој Кикинди у кући број 281 (данас угао улица Доситејева и Николе Пашића).

Бранко је прво дете Ранка и Меланије Гранић. Рођен је 1/13. септембра 1883. године. Крштен је у Кикиндској цркви исте године. У Матичној књизи рођених Кикиндске цркве под редним бројем 530 пише да је крштен 22. септембра и да му је крштено име Бранко. Пет године касније, 23. септембра 1888. родила се његова сестра Милева.

Извод из Матичне књиге рођених Кикиндске цркве за 1883. годину

После смрти Меланије 1892. године, Ранко Гранић је био у браку са Јелисаветом рођ. Лаковић (Иђош, 1858 – ?). Са њом је имао синове Станоја(1894) и Војислава(1899) и ћерку Десанку(1895).

Попис православних Срба у Великој Кикинди

Војислав Гранић је рођен 23. jула 1899. године у Великој Кикинди где је завршио основну школу и гимназију. Након завршених студија права вратио се у родни град. Био је градски начелник Велике Кикинде. Потом је радио као судија и напредовао до старешине среског суда. Био је у браку са Ливијом Фехер (1908), која је 1929. године прешла у православну веру. Исте године су се венчали у Цркви Св. Николе. Нису имали децу. Војислав је преминуо у Кикинди 1965. а Ливија 1980. године. Сахрањени су у породичној гробници на Железничком гробљу у Кикинди, где почивају и остали из породице Гранић (Ранко, Меланија, Милева, Јелисавета, Станоје и Десанка).

Филаретов брат, Војислав Гранић (1899-1965), судија

Бранко је у родном граду учио основну школу. Школовање је наставио у Новом Саду где је завршио православну гимназију. Потом је студирао у Бечу и Минхену, код познатог византолога Карла Крумбахера. Докторирао је на Филозофском факултету у Минхену 1909. године са оценом „magna cumlaude“. Области његовог интересовања и студија су били византологија, античка историја, класична филологија, правне и економске науке.

По повратку са студија у земљу 1912. године, примио је монашки постриг у манастиру Хопово и добио монашко име Филарет. Прво је радио у црквеној администрацији као секретар код управног одбора српских православних манастира, а потом је био конзисторијални бележник Митрополије карловачке. Нешто касније је рукоположен, па произведен у чин архимандрита.

Академску каријеру Филарет Гранић је започео 1922. године у Скопљу где је прво изабран за доцента на Филозофском факултету и затим, 1926. године за ванредног професора. Предавао је византијску и античку историју. Четири године касније, 25. априла 1929. године, Православни богословски факултет у Београду изабрао га је за ванредног професора патрологије, а 13. јануара 1936. за редовног професора црквеног права и историје цркве. Предавао је патрологију и канонско право.

Филозoфски факултет Универзитета у Београду ангажовао је Филарета Гранића 1932. године као хонорарног професора да држи предавања из византијске историје, заједно са Георгијем Острогорским и Владимиром Мошином. Изабран је и за управника Семинара за византологију.

Као професор, Гранић је уживао велики углед међу колегама и студентима. О томе је оставио запис епископ Атанасије Јевтић: „Као човек био је ретко добар и несебичан, тих и повучен, предусретљив и увек готов да помогне. Био је омиљен међу професорима и студентима“.

Фотографија Филарета Гранића из 1930-их година

Ценећи његове стручне радове, академску каријеру и посвећеност струци и позиву, Српска краљевска академија наука изабрала га је за свога дописног члана 18. фебруара 1935, a за редовног члана Академије друштвених наука 16. фебруара 1940. године. После рата распоређен је у одговарајуће одељење Српске академије наука и уметности.

ДОКТОРИРАО У МИНХЕНУ

Докторирао је на Филозофском факултету у Минхену 1909. године са оценом “magna cumlaude“. Области његовог интересовања и студија су билевизантологија, античка историја, класична филологија, правне и економске науке.

„Као човек Филарет је био ретко добар и несебичан, тих и повучен, предусретљив и увек готов да помогне. Био је омиљен међу професорима и студентима“. Атанасије Јевтић.

Приредио: проф. др Јовица Тркуља

(ВИДЕО) ЛЕПА ВАРОШ: Зашто су Банаћани Лале?

Jelena Trifunović децембар 8, 2023

Постоји много прича, митова и легенди о томе зашто су Банаћане Лале? У каквој су вези цвет лала и становници Баната?

Или је, ипак, у питању нешто друго пошто је лала и реч турског порекла и значи домаћин, газда?

Занимљиву причу открива нам Славица Гајић, кустос- етнолог Народног музеја Кикинда.

Погледајте.

Овај пројекат је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

ЛЕПА ВАРОШ: Кикинђани на Великој народној скупштини

Jelena Trifunović новембар 25, 2023

На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, када је проглашено присаједињење Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији, свега пет дана после ослобођења Велике Кикинде, наш град је представљало 16. делегата.

Српско народно веће у Великој Кикинди функционисало је од 10. новембра 1918. године па све до 25 марта 1919. године, када је распуштено конституисањем градског Народног одбора, односно првог сазива Градске управе у новој држави.

Прва седница Српског народног већа у ослобођеној Великој Кикинди одржана је 22. новембра. Донето је више битних одлука за функционисање града које су представљале даљу демонтажу аустроугарске локалне и обласне управе.

Усвојено је решење да се са свим српским већима у срезу одржава стални телеграфски и телефонски контакт, да се формирају секције за пропаганду при већима и предложено да се позову регрути за бесплатну службу у народној гарди.

За команданта места постављен је потпуковник Владимир Пешић. Војска је преузела све значајније војне и цивилне објекте у граду.Неки војни објекти су били девастирани. Галадска војна касарна је била руирана, јер су у току новембра 1918. године покрадени врата, прозори и намештај. Могуће је да је касарна страдала приликом проласка Мекензенових немачких трупа кроз град, али није ни искључено да је инвентар покраден у стихијском пљачкању становништва у кризном периоду распада аустроугарског државног поретка. Српска војска је у току новембра 1918. године била стационирана у Жандармеријској касарни у Варошкој улици (данас Милоша Великог, на месту аутобуске станице), где се налазила и Команда места са потпуковником Пешићем на челу. Од марта 1919. године жандармерија се враћа у своје седиште, док Команда војске одлази у Коњичку касарну- наводи историчар Срђан Сивчев, аутор књиге „Присаједињење у светлу Велике Кикинде- перспективе и изазови”.

На седници Српског народног већа 22. новембра изабрани су делегати из редова Већа, који ће заступати Велику Кикинду на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Новом Саду 25 новембра 1918. године.

У свим местима војвођанских области у којима су формирана већа и одбори, на сваких 1000 Срба бирао се један делегат. Према подацима српске православне црквене општине крајем новембра 1918. године у Великој Кикинди је живело 15 977 Срба, па је на тај начин изабрано 16 делегата. Међу угледним Кикинђанима, изабрани су професори, адвокати, свештеници, трговци: Сима Јовановић, др Сава Путник, Ђорђе Грујић, Славко Лаковић, др Жарко Јакшић, др Миливој Кенђелац, Каменко Бранчић, Стојан Јакшић, Милош Бандић, Светозар Удицки, Јоца Будишин, Коста Шевић, Мита Васић, Милан Влаховић, Аркадије Гајски и Петар Поповић.

Делегати из Велике Кикинде гласали су на Великој народној скупштини за присаједињење војвођанских области Краљевини Србији, а учествовали су и у раду привремене покрајинске администрације.

Велики народни савет, законодавни орган војвођанских области, бројао је 50 лица, а у његовом саставу налазило се и петоро Кикинђана: Коста Шевић, др Сава Путник, Стојан Јакшић, Ђорђе Грујић и Светислав Михајловић. Велики народни савет састао се 26. фебруара 1919. године да би изабрао изасланике са територије Баната, Бачке, Барање и Срема у састав Привременог народног представништва, привременог парламента Краљевства СХС, који је своју прву седницу требао да одржи 1. марта. Војвођанске области су имале права да изаберу 24 посланика, који ће их представљати у Привременом народном представништву у Београду. Међy њима се нашао и Коста Шевић из Велике Кикинде и његов заменик Јоца Будишин, који су изабрани као посланици у првом парламенту Краљевства СХС.

О резултатима Велике народне скупштине, грађанство је обавештено прогласом који је упутио Извршни одбор Српског народног већа из Велике Кикинде. Проглас је састављен на седници одржаној 29. новембра 1918. године. Сачуван је само на мађарском језику, иако је одштампан и на српском и немачком језику.

Проглас Великокикиндског Српског народног већа намењен људима Велике Кикинде и околине:

1. Шта смо постигли у Новом Саду? Народна влада – наша министарства;

Коцка је бачена! Прешли смо Рубикон!

Српски народ је 12. (25.) новембра 1918. године изјавио да смо слободни и да смо се заувек одвојили од мађарске државе и њене грофовске власти.

Банат, Бачка и Барања су сада већ потпуно независне од Мађарске и припадајy Србији, тј. српској краљевини.

Више немамо везе са мрском пештанском, грофовском управом. Сви у Банату, Барањи и Бачкој убудуће живе у поновооснованој Српској Војводини.

Сада већ имамо закониту народну власт, народна министарства, што је производ великог народног скупа, који је изабрао 50 чланова у Народну управу са седиштем у Новом Саду.

На челу Народне управе је доктор Лалошевић Јован из Сомбора, као председник и министар за политичка питања. Народна влада има следећа министарства: унутрашњи послови, правно-судско, просветно, финансијско, саобраћајно, привредно, социјалне реформе, здравство, одбрану и отиту управу.

Ова управа не се убудуће звати: Народна управа и званично ће нас заступати. У рукама управе је сва власт, коју смо освојили новембра 1918. године, када смо збацили Мађарски јарам.

2. Које су нам обавезе према Народној управи?

Како смо до сада примали и испуњавали наређења из Пеште, тако ће убудуће сви народи Војводине (Срби, Немци, Румуни, Мађари и сви други) бити у обавези да примају и поштују наређења Народне управе.

Срби морају бити пример и доказати да су довољно зрели да слободно живе у својој држави. Датум 12. (25.) новембар је од историјског значаја, јер има далекосежне последице. Коначно смо слободни, имамо своју државу и власт! Ову власт мора поштовати свако ко живи унутар наших граница, без поговора.

Убудуће не сме постојати други наш представник осим Народног већа, нити друга извршна власт осим Народне управе.

Више не сме да постоје мађарски судови, управа и друга власт.

Онај ко не признаје наш суверенитет или се отворено њему супротставља биће третиран као издајник и државни непријатељ и тако ће се са њим и поступати. Са њима се ће поступити према мађарском казненом закону, који добро познају.

Убудуће нико не сме бити подређен пештанској управи, нити примати и спроводити њихова наређења. Ко ово не прихвати осетиће нашу власт и последице. Схватиће да ова држава не постоји само на патиру, него заиста постоји и има велику снагу и моһ. Света нам је дужност да ову нову државу, која се повезала са Мајком Србијом, подржавамо и бранимо од спољних и унутрашњих непријатеља, а драга Мајка Србија һе своју ћерку Нову Војводину на мировној конференцији заступати и узети под заштиту међу крила своја два бела орла.

Зато је наша обавеза док траје ово привремено стање да пратимо упутства, наређења и захтеве наше власти.

Цела Антанта је дала благослов нашем ослобођењу. У ово смо убеђени. Наша ствар није више само наша, него целог цивилизованог света. То треба да схвате и Мађари и сви немађари. Не постоји сила или корбач који нас поново може вратити под власт, која је онако поступала.

4. Пештанска власт је оставила празне државне благајне

Ближио се 1. децембар 1918. године. Мађарска влада је у новинама објављивала, да ће на свим деловима земље (чак и у освојеним територијама) исплаћивати све обвезнице из државне касе. Била је у обавези да 1. децембра исплати државним службеницима плате, војсци и ратним удовицама помоћ, као и пензије… За ове намене је Великој Кикинди требала сума од око 800 000 круна. Међутим, не да није испунила обавезе, него је наредила пореским и финансијским властима, да све паре и хартије од вредности пренесу у Пешту, пре него што су стигле српске трупе. Осим државних вредности однете су и приватне, те је великокикиндска општина тиме оштећена. Велика Кикинда је у једном моменту морала дати већу суму новца на зајам Пешти и добила је и признаницу за то, али је она нестала, као и паре из општ тинске благајне. Општина је послала у Пешту два представника, да реше то финансијско питање, а одговор је био да неће добити ништа, јер је и онако све пропало кад по кад је Кикинду освојила српска војска. На крају је грофовска власт можда и била спремна да исплати своје судије у чиновнике, али не и новац који припада сиромашнима. Ето такви и су им односи према Демократији.

5. Великокикиндско Српско веће у интересу сиротиње

Ми још нисмо сасвим уређена држава. Из досадашње заједничке куће смо изашли празних руку, немамо пуне благајне, јер су их Мађари опљачкали, а државне порезе и друге обавезе нико не плаћа. Веће се труди да помогне тамо где је најхитније. Нисмо дужни да плаћамо туђе дугове, али имамо реч за интересе сиротиње.

Упркос томе великокикиндско Српско веће чини све да помогне удовицама погинулих, инвалидима и женама чији се мужеви још нису вратили из рата. Оваквима је већ, према могућностима исплаћена помоћ. Позивамо сва горњобанатска српска већа да поступе исто.

Они који нису спали на брзу помоћ нека буду стрпљиви. Овај прелазни период неће дуго трајати, јер су мировни преговори на прагу. Што се Мађара тиче, не могу побећи од дугова и потраживања. На конференцији ће им Пашић предочити рачуне. Исплату һе гарантовати цела Антанта.

Хвала Богу и на ономе што се до сада десило. Но, наше обавезе се не састоје само из вике: „дај, дај“, треба и ми да допринесемо и помогнемо држави. Што њој дамо себи дамо. До сада то није било тако. Све што смо дали ишло је туђинцу: живот, зној, новац. Наше паре су потрошене на оружје, топове и муницију.

Убудуће не се трошити на унапређење, просперитет и обезбеђење наше слободе.

6. Завршне одредбе. Позив на рад!

Наш земљораднички народе!

Бог је дао да наше оранице, које су житнице Европе, коначно буду наше, српске и слободне. Због овога смо срећни, али не заборавимо да је морамо и обрадити, јер народу и нама треба хлеба. Наш земљораднички народ зна шта су му обавезе. Сви треба да радимо, јер нема божјег благослова без рада. Зато се опраштамо речима: сви на рад! Веома је значајна земљорадња, Бог ће нас благословити и очувати независност, ако сложно радимо.

Записничар Удицки Светозар
Председник Богдан Марко

Двовлашће и нестанак струје

Како наводи историчар Срђан Сивчев у књизи „Присаједињење у светлу Велике Кикинде- перспективе и изазови”, од новембра 1918. године до марта 1919. године постојало је двовлашће цивилне и војне власти. Може се чак говорити о тровлашћу, јер је цивилна власт била оличена у Српском народном већу и Градском начелству, на челу са градоначелником Луком Мајинским који је био последњи симбол бивше аустроугарске управе, а на положају градоначелника налазио се још од 1910. године. Међутим, због својих успеха на месту првог човека града задржао се на том месту до 1924. године. Градско начелство се све до марта 1919. године налазило у подређеном положају у односу на Српско народно веће.

Један од већих проблема који је задесио Велику Кикинду у првим месецима након ослобођења града било осветљење града електричном енергијом. У граду је владала хронична несташица угља, а Електричној централи у Великој Кикинди била је потребна та сировина да би производила електричну енергију. У марту 1919. године неколико дана град је био без струје, иако је цена електричне енергије у Великој Кикинди била једна од највећих на простору Војводине.
Проблеми са осветљењем наставили су се током читаве 1919. године. Тек почетком 1920. године, проблем са снабдевањем угљем Електричне централе је решен. Открило да је директор електричне централе Алојз Хез продавао угаљ, нелегалним каналима, приватним купцима Хес је ухапшен, а откривено је да је и обавештавао Румуне о политичкој и војној ситуацији у Великој Кикинди.

Иако је град ослобођен 20. новембра 1918. године уласком српске војске, процес схватања да се Аустроугарска урушила ишао је доста споро. Српске заставе, истакнуте у великом броју током новембра 1918. године, повучене су, а чак и на јавним објектима српска тробојка није истакнута. У току фебруара 1919. године српска застава за зграде среског начелства је мистериозно повучена, а на зградама српске гимназије и Женске грађанске школе није ни била истакнута Српско грађанство у Великој Кикинди стидљиво је истицало симболе своје нације, вероватно услед усађеног страха од прогона и казне од стране угарске државе, нарочито испољених током трајања рата. Слободно истицање српских симбола за време постојања Аустроугарске није долазило у обзир, па је ментална баријера остала на снази и након самог ослобођења.

У фебруару 1919. године велика већина натписа имена радњи и даље је била на мађарском и немачком језику. Чак и код локала у власништву Срба ситуација је била таква да су мање видљивим словима исписана имена радњи на српском језику. Аутор чланка у штампи критикује јавност да је „ево већ четири месеца прошло од ослобођења, а ми тако тешко, тако споро учимо – бити и показивати се Србима!“ Међутим, ситуација се почетком марта почела поправљати, јер су 26. фебруара 1919. године немачки, мађарски и јеврејски власници локала добили наредбу да повуку све натписе радњи на мађарском и немачком језику. Натписи су морали бити на српском језику, на ћирилици или латиници. Ситуација се у току 1919. године стабилизовала са учвршћењем српске власти.

Помоћ војсци

Српска војска стационирана у Великој Кикинди била је издржавана од стране Српског народног већа. Услед отежаног снадбевања, општег метежа, недостатка сировина и основних животних намирница, војска је зависила и од доброчинстава обичног грађанства. Нарочито је било тешко стање у градској болници, у којој су лежали рањеници и оболели српски војници. Оброци су били некалорични и оскудни: за доручак су имали неукусну супу од брашна и воде, за ручак кромпир, пасуљ, купус и шаргарепу без меса и вечера је такође била без меса и месних прерађевина.

Следовање хлеба износило је од 200 до 300 грама на дан. У апелу грађанству Велике Кикинде, изашлом у Српском гласнику, војници су преко Софије Ајваз, председнице Великокикиндске добротворне задруге Српкиња, упутили молбу грађанима да им се обезбеди квалитетнија и обилнија исхрана. Задруга је формирала одбор који је пописивао војнике и њихове захтеве у основним животним намирницама, попут млека, јаја и нарочито хлеба, за којим је владала највећа потреба. Постојала је иницијатива и да се формира скромна болничка библиотека, а грађани су замољени да прочитане новине не бацају и да их донесу у болницу војницима. Такође, апеловано је да се болници поклоне књиге на српском језику, а све у циљу поспешивања и обогаћивања друштвеног живота рањеника у болници.

У априлу 1919. одређена је будућа државна граница у Банату, Бачкој, Барањи према суседној Румунији и Мађарској. Потврђена је миром у Тријанону 4. јуна 1920.

У јуну 1919 регент Александар Карађорђевић одлучио је да посети војвођанске крајеве који су присаједињени Краљевини Србији и да ублажи незадовољство народа у Банату изазвано губитком Темишвара и српских места у источном Банату.