Срђевдан, крсна слава посвећена свeтим Срђу (Сергију) и Вакху, обележава се 20. октобра. Према легенди, Сергије и Вакхо били су римски достојанственици на двору цара Максимијана. Због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима страдали су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по истоку.
Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова у Манастир Милешева, пренете су и мошти светих Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у том манастиру.
Земљорадници нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан није црвено слово у православном календару и припада славама за које се припрема мрсна храна, осим ако тај дан пада у среду или у петак. На иконама се свети Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.
Према народном календару, Срђевдан се сматра једним од граничних дана на прелазу из јесени у зиму. И у метеоролошком смислу Срђевдан је био важна одредница. У време кад су зиме дуже трајале и кад је снежни покривач већ у октобру покривао земљу, настала је и народна изрека: Свети Тома- снег већ дома, Свети Срђе – снег све грђе.
Данас се Православна црква сећа Светог Томе, једног од дванаесторице апостола, јединог међу њима који није крио своју сумњу у Васкрсење Христово, због чега је и назван Неверни Тома. Сматра се да је, кроз његову неверицу у тај чудесан догађај, хришћанство добило потврду Васкрсења.
Према Новом завету, када се Христ појавио пред њим и понудио му да му опипа ране, Тома је узвикнуо речи по којима је упамћен: ”Господ мој, и Бог мој!”
Свети Тома је био једини апостол који је проповедао изван граница тадашњег Римског царства. Познат је као апостол Персије и Индије у којој је установио цркву и поставио свештенике и епископе. Многи људи су тамо прихватили хришћанску веру следећи га.
У Сиријској оријентално-православној цркви, Тома је познат као Исусов брат који је утемељио цркве на Истоку. У раном хришћанству постојало је предање да је Исус имао брата близанца, по имену Јуда Тома Дидимос.
Апостолу Томи се приписује да је аутор неканонског Јеванђеља по Томи. За живота се прославио многим чудесима.
Једини од апостола закаснио је на погреб Свете Богородице. Када је на његово наваљивање гроб отворен, видело се да нема тела, да је васкрсла и узнела се на небо, чиме је откривено чудесно прослављење Мајке Божје.
У нашем народу, у сушном периоду, Светом Томи се упућују молитве, јер овај светац чува печат од облака и доноси драгоцену кишу.
Томиндан многе породице у Србији обележавају као крсну славу, а како је био и вешт дрводеља, као еснафску славу прослављају га дрводеље, бачвари, колари, столари, ужари, дунђери, бунарџије, калдрмџије и зидари.
У неким крајевима верује се да Свети Тома штити од вукова. У православном календару, овај празник није обележен црвеним словом. Према веровању, данас се никуд не иде. Каже се: „Свети Тома, седи дома“.
Православни верници данас прослављају Михољдан, празник посвећен Преподобном Киријаку Отшелнику који је живот посветио хришћанској вери и борби против јереси.
Светог Киријака Отшелника (пустињака) народ зове Свети Михољ, отуда и назив празника. Овај светитељ је скоро цео живот провео у пустињи. Био је исцелитељ, помагао је болеснима и тужнима. Упокојио се у 109. години.
Многе породице за крсну славу имају Михољдан, а на овај дан одржавају се и вашари и литије. По народном веровању данас се не ради по кући, али треба завршавати све послове напољу, како би се спремно дочекала зима.
Са Михољданом наступа права јесен. Ако су дани још топли, то јесење доба назива се Михољско лето.
Православни верници данас се сећају Светог Јована Богослова. Овај апостол и јеванђелиста био је један од првих Христових ученика.
Свети Јован Богослов рођен је у побожној рибарској породици на Галилејском језеру. Заједно са братом Јаковом, кренуо је за Христом.
За њега се сматра да је био омиљен Исусов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, обећавши да ће чувати Пресвету Богородицу и служити је до краја њеног овоземаљског живота. Касније је отишао у Ефес, где је многе преобратио у хришћанство.
Манастир Јована Богослова на Патмосу
Иако понижаван и мучен, а затим и прогнан на острво Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење. По доласку на престо цара Нерве, ослобођен је и враћен у Ефес, где је наставио своју мисију. Живео је више од сто година.
Када је осетио да му се ближи судњи час, рекао је ученицима да му ископају раку у облику крста, а затим је жив сишао у свој гроб. Када су његови пријатељи отворили гроб, нису нашли тело светитеља.
Јована Богослова Црква прославља два пута у години, 9. октобра, на дан његовог упокојења, и 21. маја, када се из његовог гроба шири чудесни, верује се и лековити прах, који верници узимају за исцељивање мука и разних болести.
Празник се обележава као успомена на дан када је царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни крст на коме је распет Исус Христос на Голготи. Верници се данас придржавају поста, а бере се и посвећује босиљак.
Према предању, 326. године царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла је крст када је отишла у Палестину да посети света места.
Патријарх Макарије је, после открића царице Јелене, пред окупљеним народом уздигао Крст који је Христос носио до Голготе, отуда и назив Возвиждење и црвено слово, као знак заветног празника у богослужбеном календару.
По хришћанском предању, народ је одговорио патријарху молитвом Господе помилуј, која се до данас на исти начин пева на православним литургијама.
Истовремено се, на овај празник, слави успомена на повратак Часног крста из Персије у Јерусалим.
Током ратова крст се изгубио, а касније, када је поново нађен, његове делове узимали су спретни верници у нади да имају велику моћ, пошто су направљени од светог дрвета. Према непотврђеним подацима, чак су и неки српски владари имали делове тог крста.
Водица Воздвиженија Часног крста у Уздину
На Крстовдан се држи строги пост, а многи верници тог дана једу само хлеб и грожђе. По народном веровању, ако је на Крстовдан облачно, зима ће бити богата снегом, а ако нема падавина наредна година биће сушна.
Док за многе друге празнике који су обележени црвеним словом важи да не треба сређивати кућу, усисавати и радити друге сличне послове, на Крстовдан је обрнуто. На данашњи дан је добро средити кућу и тако је припремити за зиму. У супротном, верује се да ће вам целе године све „ићи наопако“.
За људе рођене на овај дан верује се да на својим нејаким плећима носе сенку Часног крста и да су зато пред Богом посебно одговорни за своје поступке.
Крстовдан се слави два пута годишње: 27. септембра – јесењи Крстовдан и 18. јануара, када је зимски Крстовдан.
Мала Госпојина је празник којим се слави рођење Богородице Марије. Посебно га славе и поштују жене.
Према предању, Свети Јоаким и Ана добили су, у позним годинама, ћерку. Богородица је рођена у Назарету, а већ у трећој години одведена је у храм у Јерусалим. У молитвама, богослужењу и читању Светог писма почела је да учествује већ у седмој години.
Још један важан Богородичин празник јесу Благовести, дан када јој се, према предању, јавио Архангел Гаврило и рекао јој да ће родити месију, Господа Исуса Христа. Након Христовог вазнесења, Богородица је живела тако што је ширила хришћанство и помагала болеснима и сиромашнима.
Мала Госпојина представља дан славља, среће и породичног окупљања, а у неким породицама обележава се као крсна слава. Обичај је да се на овај дан не раде физички послови, већ да се проведе у одмору и молитви. Верује се да, ако је на овај празник ведро небо, сунце ће нас грејати и током јесени и зиме.
На овај дан многи планирају и заказују венчања, јер према старом веровању, парови који су се верили или венчали на Малу Госпојину, имају посебан благослов.
Празник се слави са мрсном или посном трпезом, у зависности од тога да ли „пада“ у среду или петак, када се слави посно, а осталим данима се слави мрсно.
Православни верници у суботу, 19. августа, обележавају Преображење Господње, један од најважнијих црквених празника и један од дванаест великих Господњих празника. Како је описано у Јеванђељима Новог завета, на овај дан је Христ постао као светлост.
По Матеју, треће године свога проповедања, Исус Христос поведе своје апостоле Јакова, Петра и Јована у планину Тавор. Исус се, у току наредне ноћи, преобрази пред њима и постаде као светлост. Те ноћи се апостолима приказаше и пророци Мојсије и Илија и зачу се глас Божији који апостолима рече да никад не губе веру у Њега и Његовог Сина.
Према народном предању, на Преображење почињу да се преображавају и гора и вода, што најављује скору јесен.
Преображење увек пада у време Госпојинског поста, који почиње 14. августа и једино на овај дан је дозвољено јести рибу.
Празник је уписан црвеним словом у православном календару и на овај дан се, по обичајима не ради. У многим местима одржавају се црквени вашари. На Преображење треба први пут пробати грожђе, а сматра се да, ако је лепо време, следеће године неће бити добра летина.
Православни верници 2. августа обележавају Светог Пророка Илију. Илиндан је обележен црвеним словом, а у народу је познат и као Илија Громовник.
На овај дан организују се вашари у многим градовима и селима, а Свети Илија иначе спада у најпоштованије светитеље међу Србима и то раме уз раме са Светим Николом и Светим Ђорђем.
Прослављање Светог Илије укорењено је дубоко у традицију српског народа. Оно што је за Словене био Перун – то је за Србе Свети Илија. Стари Срби су преласком у хришћанство многе особине свог бога Перуна који је, иначе, управљао муњама и громовима, пренели на Светог Илију.
Према предању, Свети Илија се вози на ватреним колима која вуку четири коња из чијих ноздрва избија пламен. Грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима.
Кад на Светог Илију пуцају громови, народ верује да то светац гађа ђаволе па се не ваља крстити да се ђаво не би сакрио под крст у који гром не удара. Такође, како народ каже, треба добро гледати место где гром удари јер је то знак да се ту крије нечастиви.
Свети Илија Громовник пада у најсушније и најтоплије доба године. Верује се да Свети Илија одлучује где ће бити суша, а где ће падати киша. Због тога се сматра да на Светог Илију не треба радити у пољу, нити улазити у винограде како се не би навукао гнев светитеља. Од давнина чува се изрека: „Од Светог Илије, сунце све милије“, што значи да се од данас време мења и да више неће бити врелих дана.
На иконама се Свети Илија представља како на ватреним колима иде на небо. Приказује се још и како седи у пећини где се склонио од охолог цара Ахава, а гавран му доноси храну.
За петнаест година у поштанској униформи, Славко Бабић, несуђени фудбалер, забележио је саме успехе и, можда, једну пропуштену прилику. Данас се свега сећа са поносом и задовољством јер је, брзим ходом, уз велики труд и рад, остварио све што је желео, иако то није био његов први избор.
Почетком седамдесетих година у Накову, као, уосталом, свуда и увек, најпопуларнији су били фудбалери. Поред жеље, двадесеттрогодишњи Славко Бабић имао је и спортски ген и озбиљно је тренирао у сеоском клубу „Полет“. Иако је по струци био механичар, указала се прилика и запослио се у Пошти у Накову. Није могао ни да претпостави да га у државној фирми очекује још једна, сасвим друкчија, спортска каријера.
– Директор је чуо да у Накову има један млад поштар и рекао ми је: „Ти ћеш да заступаш Пошту Кикинда на такмичењу у брзом ходању“. Нисам ни знао да постоје таква такмичења, али нисам ни смео да одбијем – прича Славко. – Убрзо сам отпутовао на прво такмичење, било је то на Фрушкој гори, и победио сам.
Уследила су нова надметања и чинило се да је Славко непобедив. У поштанској униформи био је први на свим нивоима у тадашњој Југославији.
После једне од победа, било је то на Бледу, у Словенији, 1976. године, када је одбранио титулу првака Југославије на 10 и 20 километара, један од директора тадашње Поште понудио му је да оде у Опатију, да изабере радно место у Пошти и да настави да се такмичи, за исту фирму, у другој републици.
Атлетска репрезентација поштара Југославије у Букурешту 1974, на Балканском првенству, Славко Бабић носи заставу
– То је била изузетна прилика. Али тада сам већ био ожењен, имао сам и ћеркицу. Супруга није хтела да иде из Накова, а ја сам попустљив. И морао сам да одбијем. Том директору сам препоручио да запосли мог брата који је, такође, почео да се такмичи. Тако је Ђуро добио телеграм и отпутовао у Ријеку. Примили су га, на моју реч. Оженио се колегиницом и живео је тамо. Ја остадох у Накову, ето, а могао сам да бирам шта сам хтео – каже Славко, ни данас сасвим сигуран да ли је одлука, која и није била његова, била добра.
Браћа поштари су, наравно, наставили своје спортске каријере. И редовно су се виђали, по истом принципу и са истим епилогом: Ђуро победи у Истри, Славко у Војводини, и онда се сретну као конкуренција на југословенском такмичењу.
– Увек је било тако, ја први, Ђуро други – смеје се Славко.
Победнички низ, упорност и истрајност нису промакли професионалцима из престонице. Једног дана, поново је стигло изненађење за Славка.
– Запазили су ме тренер „Партизана“, Фрањо Михалић и један од највећих српских атлетичара, капитен савезне атлетске репрезентације, Дане Корица. Позвали су ме да дођем у Београд и учланим се у Атлетски клуб „Партизан“. Нисам знао ни како да стигнем до њих, возио ме директор до тамо. Потписао сам приступницу, добио њихов програм тренинга и припремао сам се сам. Сваког дана пешачио сам 33 километра – прво на послу, а затим до рампе у Кикинди и назад – сећа се Славко.
Од тада наставља такмичења на новом нивоу. Путује и дружи се са већ славнима. Али има и конкретне бенефите.
– Са репрезентацијом Југославије, Ненадом Стекићем и осталима, путовао сам по балканским, медитеранским земљама, у Немачку, Аустрију, нема где нисам био. Био сам издржљив и тренирао сам, нисам ни пио ни пушио. То је напоран, али јако здрав спорт. Било је и тешких тренутака, такмичио сам се по киши, магли, на 40 степени. Нисам побеђивао једино када сам ходао са повредом – сећа се Славко.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
Посебно место у архиви сећања Славка Бабића заузима писмо које је, као двадесетосмогодишњак, добио од савезног капитена Данета Корице:
„Драги друже, завршавајући овогодишњи циклус наступа наше репрезентације и анализирање наступа сваког појединца и његов резултатски допринос, као и допринос у стварању другарских и правих међуљудских односа, желим овим писмом да ти се захвалим што си успео да се максимално ангажујеш током целе године и да, носећи грб наше земље, даш велики допринос развоју и популарисању атлетике“ – пише на почетку писма из Атлетског савеза Југославије.
Многи су бивали дисквалификовани, многи су и одустајали у току трке, али не и он, јер је имао мотив више. У то време, сви који су остваривали норму у „Партизану“, добијали су редовна месечна примања, а норма се потврђивала сваке године. Славку, међутим, ништа није било тешко, чак ни када се такмичио у својим старим патикама, док су сви остали имали нову опрему.
– Одем на такмичење и само размишљам о томе како имам породицу, а подстанари смо. Победим, добијем награду и одмах купим угаљ за зиму. Најлепше је било што су са мном на припреме два пута годишње, као и на такмичења, ишле и супруга Анка и ћеркица Биљана. И када ме није чекала на циљу, сваки пут сам јој купио лутку.
Највише је поносан на победу на покрајинском такмичењу којем је домаћин била његова Радна организација. На траси од Накова до Кикинде, када је стигао на циљ код некадашњег хотела у центру, другопласирани такмичар још увек је био код пруге.
– Може се рећи да сам био славан. Неко је једном израчунао да сам, у каријери, два пута обишао земаљску куглу, а један новинар је оценио да сам на такмичењу био бржи од многих паса – смеје се Славко. – После је ме је питао да ли сам се наљутио. Наравно да нисам. Волео сам све то, волео сам и Пошту.
Без подршке породице, не бих успео, наглашава Славко. Међутим, после повреде колена, морао је да престане да тренира и да се такмичи. Отишао је из Поште и запослио се у Задрузи, која је убрзо угашена. Али ниje престао да пешачи и да вози бицикл. И да се, у дугим вожњама, само понекад, запита шта би било да није био попустљив према својој Анки и како би то било у Истри…
Видовдан је државни празник у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару, на Газиместану. Обележава се радно.
По православном календару овај дан је посвећен кнезу Лазару који је, након распада Српског царства, владао у Моравској Србији од 1371. до 1389. године.
На данашњи дан 1389. повео је српске снаге, међу којима су били и његови сродници и савезници, у бој против османске војске, недалеко од Приштине. На челу османских снага био је султан Мурат Први са синовима Јакубом и Бајазитом.
Српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова, Милош Обилић, убио је султана Мурата и натерао османску војску да се повуче. Муратов син Бајазит је кренуо у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је, по његовом наређењу, погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.
Манастир Раваница
После Косовске битке, тело кнеза Лазара сахрањено је у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, крајем 17. века, пренето је у фрушкогорски манастир Врдник. У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.
Кнез Лазар је Саградио многе цркве и манастире. Најпознатији су Раваница и Лазарица. Такође, обновио је и манастире Хиландар и Горњак, а био је и ктитор руског манастира Пантелејмона. Његовом заслугом, окончан је вишегодишњи српско-грчки црквени раскол, који је трајао још од времена цара Стефана Душана.
Видовдан представља Дан жалости, па је српски народ задржао обичај да се на тај дан не игра и не пева и да се зауставе сви велики послови. За Видовдан се у црквама обављају помени за све пострадале у ратовима.
У каријери дугој 15 година Славко је небројено пута освајао злато на свим нивоима, био вишеструки првак Југославије у брзом ходању поштара, а највећи успех постигао је на Балканијади у Грчкој 1976. године, када је освојио сребрну медаљу. Рекорд стадиона „Црвена звезда“, који је Бабић поставио када је 10 километара прешао за 42 минута, до данас није оборен.
