Adam Grosman, Peter Knies i Peter Bartl bila su trojica pripadnika nemačke poljske policije kojima se 24. avgusta 1941. godine izgubio svaki trag, nakon što su krenuli u velikokikindski atar. Nemačke policijske vlasti utvrdiće „napornim i dugotrajnim nastojanjima“ da su, vozeći se svojim biciklima na putu Velika Kikinda-Bašaid, naišli na pripadnike dragutinovačkog partizanskog odreda koji su ih ubili i zakopali u obližnjem kukuruzištu. Njihovi leševi pronađeni su poslednjeg dana 1941. godine. Uslediće surova osveta.
Trećeg januara 1942. godine u parku pored Sokolane u centru Kikinde, prvo je organizovana pogrebna svečanost za pobijene Nemce, a potom javno streljanje u dvorištu Kurije. Zbog ubistva trojice nemačkih poljočuvara, pogubljena su devetorica rodoljuba iz Dragutinova i Beodre, među kojima je bio i komandant Odreda Lazar Pajić.
Na velikim crvenim plakatima, građanstvo je obavešteno o streljanju „komunističkih zlotvora“. Šestorica su bili partizani, a trojica su optuženi da su im pomagali i pružali sklonište. Kako bi dodatno zastrašili stanovništvo, beživotna tela rodoljuba okačili su na vešala ispred pravoslavne crkve gde su visila 24 sata.
U popodnevnim satima, u zatvor Kurije, vraćen je transport kikindskih zatvorenika sa Banjice. Razloga za radost zbog povratka, ubrzo će se ispostaviti, nije bilo. Streljanje pripadnika dragutinovačkog odreda bilo je samo uvod u još svirepiji zločin.
Naredba o odmazdama predviđala je da za jednog ubijenog nemačkog vojnika, sledi smrtna kazna za 50 do 100 komunista. Paul Bader, vojni zapovednik, 22. decembra izdaje zapovest po kojoj će za jednog ubijenog Nemca biti streljano 50, a za ranjenog 25 partizana.
Kako streljanje 3. januara nije bilo u skladu sa zapovešću o odmazdama, za novo javno streljanje odabran je treći dan pravoslavnog Božića. Odsek javne bezbednosti zabranio je da se crkvena zvona oglašavaju od 9 do 11. januara kako se zvonjava ne bi protumačila kao pošta streljanim rodoljubima.
Da je na pomolu masakr, zloslutno su najavila vešala podignuta ispred Kurije osmog januara. Devetog januara pojavili su se plakati Upravnog odseka Podbanskog zvanja o streljanjima koja će uslediti istog dana u Kikindi, Mokrinu, Aranđelovu, Dragutinovu i Petrovgradu. Žrtve su 150 građana srpske i romske nacionalnosti, zarobljeni u racijama tokom jeseni 1941. godine: partizani, njihovi simpatizeri, ali i slobodarski opredeljeni ljudi koji nisu želeli da prihvate nemačku okupaciju. Na plakatu su ispisana imena sa kratkim opisom „krivice“: članstvo u SKOJ-u i KPJ, sakupljanje i prenošenje oružja, kurirska služba za partizane, skrivanje ilegalaca…
Krvava drama u dvorištu Kurije počela je u 10 časova. Pred streljački vod od 50 policajaca, izvođeni su u grupama od po deset- 25-godišnji student prava, 21-godišnji krojački pomoćnik, 56-godišnja domaćica, 47-godišnji baštovan, 36-godišnji poljoprivrednik… Izvršenje zločina praćeno je aplauzima i povicima iz gledališta. Kroz otvorene prozore Kurije, vojnici, policajci i civili posmatrali su streljanje, a neki od njih kao policijski komesar Anton Veber poveli su i svoju decu. Pobijeno je 30 antifašista- 21 Kikinđanin i 9 Mokrinčana. Pošto su žrtve 24 sata visile na vešalima, mobilisani Romi odneli su ih kolima iza katoličkog groblja kod železničke stanice i zakopali u zajedničku raku.
U svom izveštaju, sreski načelnik dr E. Kusing naveo je da su se streljani „junački držali“. Dok je prva grupa vikala oproštajne reči svojim ukućanima i rođacima, druga i treća su „klicale Sovjetskoj Rusiji i slično“.
Tog devetog januara 1942, fašisti su streljali po 30 rodoljuba u Kikindi, Mokrinu, Petrovgradu, Aranđelovu i Dragutinovu. U Banatskom Aranđelovu, za razliku od drugih mesta, žrtvama je bilo dozvoljeno da napišu oproštajna pisma.
Obeležavanje 9. januara
Polaganjem venaca i komemorativnim skupom ispred „zida plača“ u dvorištu Kurije, boračke organizacije na čelu sa SUBNOR-om zajedno sa predstavnicima grada, u ponedeljak 9. januara u 11 sati obeležiće 81 godinu od svirepog zločina i odati poštu stradalim žrtvama.
