најчитанији портал Севернобанатског округа
Кикиндско коњичко удружење „Банат“ приредиће у недељу, 31. августа, јубиларну, 30. Фијакеријаду. На простору бившег погона 3, одржаће се ревија једнопрега, двопрега (млада и зрела грла), четворопрега, деце возача, јахача и вишепрега, а посетиоци ће моћи да виде KWPN (холандске топлокрвне коње), фризијце, поније и остале расе.
Фијакеријада ће почети у 13 сати.
У Народном позоришту данас је најављена премијера која ће отворити сезону почетком октобра – представе „Херој нације“, Ивана М. Лалића, у режији Дајане Јосиповић. Као жанровско одређење редитељка наводи трагикомедију, а као сврху постављања овог комада – за њу интригантан сукоб, метафорички али и стварни, између система вредности двеју генерација у времену транзиције у којем живимо.
– Заинтересовало ме је да преиспитам да ли постоји опција дијалога између система капитализма који је све што је вредно претворио у робу и оног система који нас је васпитао и подизао у људе и који подразумева рад и живот у заједници као суштинској вредности. Представа неће бранити један став нити једну страну, него ће отворити то питање, што и јесте улога позоришта – каже редитељка Јосиповић. – Жеља ми је да публика после представе размисли о сопственом животу и одлукама које доноси, да постави питање да ли су то заиста њихове одлуке или су већ, у њихове интимне просторе, ушли механизми манипулативне моћи онога што нас тренутно надилази.
У представи се, како је објаснила редитељка, ствар „ломи“ на човеку који је веран систему и поретку, вертикали која га „уземљује“. Када се у такво осећање света уплете нешто што је њему неспојиво, отвара се питање која је цена комуникације и да ли уопште постоји опција дијалога. Ауторски тим представе је ту манипулативну моћ система других вредности отелотворио у продуценту емисије чија је идеја да направи ријалити шоу од дома главног јунака.
– Стално говоримо о друштвеним мрежама, о интернету, о бомбардовању информацијама, али важно је да ли примећујемо те механизме, у каквим облицима се појављују, ко је тај што држи конце на свим нивоима стварности. Да ли се види непријатељ система вредности у који верујеш и ко је то. Путем сина која је представник новог времена, генерације коју су успели да увере у материјално, која је интиму трампила за видљивост – за разлику од оца који верује у поредак у којем морају да постоје границе, да не може све да буде предмет шале и забаве – улази потпуно поремећени систем вредности који квари овај на коме се он ломи и зато отварамо питање интиме – да ли смо заиста толико далеко отишли да смо од породице направили излог – наводи редитељка Јосиповић.
Глумачка подела окупила је део сталног ансамбла Позоришта: оца породице игра Михајло Лаптошевић, мајку Гордана Раушки, Владимир Максимовић игра сина, а ликови новинарке и продуценткиње поверени су Анђели Киковић и Мини Стојковић.
– Мајка је симбол традиционалне породице, пожртвована у намери да све што има улаже у оно што је њој најсветије – у своју породицу – каже глумица Гордана Раушки. – Она се труди да тај дом очисти, уреди, напуни храном и да га, на тај начин, „намагнетише“ довољно да би стално привлачио укућане – то је њена животна мисија. Када се чланови породице разиђу у мери да постану неспособни да бораве заједно у кући, долази до лома и преиспитивања женског и људског у њој, и зато мислим да би женски део публике требало да дође да гледа представу и да провери своје мишљење о томе.
Младој талентованој београдској редитељки Дајани Јосиповић ово је прва сарадња са кикиндском театарском кућом. Рођена у Добоју, иза себе већ има значајан опус, а за кикиндску публику можда је интересаантан и податак да је, својевремено, асистирала и редитељу Кокану Младеновићу који је у Кикинди режирао култну представу „Каубоји“.
Бране Марјановић, в. д. директор Позоришта најавио је да ће ова премијера означити почетак нове сезоне у првим даним октобра и да се представа ради и захваљујући средствима добијеним од Покрајинског секретаријата за културу. Биће то 346. премијера кикиндског позоришта које ће 2. децембра обележити 75 година постојања.
С. В. О.
Православни верници данас обележавају Успење Пресвете Богородице, један од најважнијих празника у хришћанском календару, који у народу носи назив Велика Госпојина. У црквеном календару је означен црвеним словом и уобичајено је да се не обављају тешки послови, већ да време буде посвећено молитви, духовном миру и породичном окупљању.
Велика Госпојина посвећена је Пресветој Богородици, коју верници сматрају заштитницом дома, породице и свих оних који јој се обраћају у молитви. Празник подсећа на дан када се Богородица упокојила и вазнела на небеса, предавши свој дух у руке Спаситеља.
Ово је један од пет великих Богородичних празника, а претходи му двонедељни Госпојински пост, који се ове године одржава од 14. до 28. августа. На сам дан Велике Госпојине верници посте до јутарње литургије и причешћа, након чега је дозвољен мрсан оброк. Ако празник падне средом или петком, поштује се посни ред и тог дана, укључујући рибу, вино и уље, као знак поштовања према Богородици и црквеним обичајима.
У народу је овај дан увек био повезан са женама и мајкама, па је обичај да се не обављају важни послови и да се не започиње ништа ново. Један од најлепших народних обичаја је брање лековитих биљака, које, како се верује, имају јаче дејство управо на дан Велике Госпојине. Жене беру боровнице и друге лековите траве како би донеле здравље и благостање својим породицама, а босиљак се сматра биљком која штити укућане и призива благослове Пресвете Богородице.
У Руском Селу Успење Пресвете Богородице је храмовна слава.
У Основној музичкој школи „Слободан Малбашки“ одржаће се још један пријемни испит за инструменте: клавир, хармоника (клавирна и дугметара), саксофон, кларинет, труба, тамбура, виолина, гитара и соло певање.
Пријаве се подносе до понедељка, 18. августа, а сутрадан, у уторак, од 9 до 12 сати, одржаће се и провера способности.
У пријави је потребно навести: име и презиме детета и родитеља и њихове ЈМБГ, школу и разред које ће дете похађати од 1. септембра, инструмент за који се пријављује (пожељно је навести неколико избора), и контакт телефон.
Пријаве се подносе на msmalbaski@msmalbaski.com или телефоном, на број 0230 244 474, радним данима од 9 до 12 сати.
Представом „Сељачки Хамлет“ Салашарског позоришта, у режији Андраша Урбана, синоћ су свечано отворена врата новог дома „Еђшега“. У лепо уређеном дворишту новог простора који располаже са 400 квадрата унутрашњег простора и хиљаду квадрата дворишта, Кикинђани су имали прилику да уживају у занимљивој представи на мађарском језику у којој играју студенти глуме и свршени глумци Академије уметности у Новом Саду.
– Ово је први догађај у нашој новој згради и јако ми је драго што смо отворили капију суграђанима да виде шта смо до сада урадили. Салашарско позориште долази са својом сценом и зато је ово гостовање, на неки начин, генерална проба за оно што нас чека – изградња наше летње бине – рекла је Рамона Тот, председница КУД-а „Еђшег“.
У представи је играо и Кикинђанин Данијел Тот, који је прве глумачке кораке направио управо на сцени „Еђшега“, а затим дипломирао на новосадској Академији. Са Салашарским позориштем сарађује још од студентских дана и већ пети пут је на летњој турнеји.
– Ово много значи људима у местима у којима немају лак приступ класичном позоришту. У војвођанској мађарској култури Салашарско позориште је веома познато и сваке године се ишчекује листа места у која долазимо. „Сељачки Хамлет“ је комплексна представа која прави паралелу између некадашње социјалистичке атмосфере и савременог доба – истакао је Тот.
Салашарско позориште већ деценијама негује мађарску позоришну традицију, доносећи је и у најмања места широм Војводине. Њихове представе, често инспирисане локалном културом и историјом, представљају важан мост између уметности и публике, чувајући и преносећи мађарско културно наслеђе новим генерацијама.
Рада Жугић (43), друга жртва стравичне експлозије која се догодила 23 јула око 12 часова у улици Милоша Великог, преминула је данас око 12 сати у Универзитетском клиничком центру Србије.
Рада је изгубила битку након борбе лекара да јој сачувају живот, јер је задобила опекотине на 60 одсто тела, мање од њеног партнера Јована Стиковића (29) који је преминуо 1. августа. У овој језивој трагедији, нажалост, две младе особе подлегле су повредама.
Подсетимо, 12 дана раније, упркос напорима лекара Универзитетског клиничког центра Србије, Јован Стиковић (29) из Кикинде преминуо је од последица тешких телесних повреда задобијених у експлозији која се догодила 23. јула у кући у којој је живео као подстанару у улици Милоша Великог.
Опекотине су захватиле више од 70 одсто његовог тела, а лекари наводе да су кобне биле повреде плућа.
Нажалост, младић није дочекао трансплантацију коже, иако су се, поред његовог брата Роберта Божића, као донори пријавили и његов кум Ивица Палинкаш, као и Предраг Мијатовић.
У тренутку несреће, у кући се налазила и Јованова пријатељица, Рада Жугић (43), која је задобила опекотине другог и трећег степена.
(Извор: „Ало“, фото: Facebook, printscreen)
Због радова на водоводној мрежи, отклањања кварова, сутра, (среда, 13. август) без воде ће повремено бити становници Башаида у периоду од 9 до 14 сати.
Радови ће се одвијати у следећим улицама:
Јована Јовановића Змаја испред бројева 27 и 52 – улични вод и
Живка Мишкељина испред броја 10 – улични вод.
Моле се потрошачи да обезбеде довољне количине воде за своје потребе, наводи са у саопштењу из ЈП „Кикинда“.
На потезу од Православне до Католичке цркве, на тргу, у претходном периоду дошло је до проблема у раду јавне расвете. У почетку је укључивана са закашњењем, а потом потпуно престала да ради.
– Проблем је пријављен одмах извршиоцу одржавања јавне расвете који је утврдио узрок квара и приступио његовом отклањању – рекла је Јелена Вучковић, секретарка Секретаријата за инспекцијске послове. – Поправка је успешно завршена и расвета на овом потезу ће од вечерас поново нормално функционисати. Град Кикинда наставља да улаже напоре како би јавна расвета била исправна и безбедна и захваљујемо се суграђанима на стрпљењу и разумевању.
Извођач кварове отклања у сарадњи са ЕПС-ом, наводи Јелена Вучковић и објашњава да је, овога пута, дошло до кашњења због годишњих одмора.
– Новосадској фирми „ESCO ELIOS“, са којом Град има закључен споразум о инвестиционом одржавању јавне расвете, пријаве грађана достављају се на дневном нивоу, а кварови се, у граду и селима, редовно отклањају. Након завршених радова, ова фирма доставља извештај Градској управи – каже секретарка Секретаријата за инспекцијске послове.
Вучковић је подсетила грађане да овакве и сличне проблеме могу пријавити на број телефона 0230 30 60 60.
Три деценије након егзодуса Срба из Крајине, Бранка Бекић, данас Кикинђанка, али заувек Банијка, сачувала је у сећању сваки болан тренутак напуштања свог дома и очај у колони прогнаних.
Бранка, удата Владисављев, оставила је своју младост и ратне дане у Горњој Градуси код Петриње. Живот, људи, дакле рат, однели су њу и њену породицу са кућног прага, са још 220 хиљада Срба, у суровом обрту који до тада није могла ни да замисли. Сећа се сваког детаља тог болног времена – шок, неверица, страх и неизвесност остали су утиснути у њене дане и после три деценије.
– Дошли смо у „Олуји“, деведесет пете. Имала сам 18 година. Тог 4. августа рано ујутру пробудиле су нас гранате. Живела сам у Петрињи са пријатељицама са којима сам учила фризерски занат. Војници су нам рекли да треба да напустимо град јер стиже хрватска војска. Селе смо у ауто са мајсторицом Љубицом и кренуле у непознато. Ништа нисмо понеле. Рекли су да се склонимо према граници са Босном, док трају дејства. Није ме било страх, то је за нас био већ уобичајен живот. Са гранатирањем, сиренама, полицијским часом завршила сам средњу школу, радили смо са мамом сеоске послове, тата је био на борбеној линији, брат у основној школи.
Спасавала се жива глава
Тај парадокс ратне свакодневице претворио се у сценарио који нико од Крајишникa из Републике Српске Крајине није могао да замисли: у колону прогнаних, избеглих људи који не виде будућност. И немају ништа, до голог живота.
– Мислила сам да се само Петриња повлачи, па сам стигла код тетке да би се сутрадан вратила кући. Али стигао је налог за евакуацију. Кренула сам са родбином и њиховом децом. Нисмо имали вести једни о другима. Путовали смо у колони – трактори, аутомобили, запрежна кола. Млади, стари, болесни, непокретни, деца, бебе… Тешке сцене – непокретни људи на приколицама, труднице које се порађају, августовска жега. Када би се покварио аутомобил или трактор, некима једина имовина, остављали су га и журили даље. Спасавала се жива глава. Док нисмо стигли у Босну, имали смо наду да ћемо се вратити, али касније је постало јасно – одлазимо заувек.
Узалуд смо чували Крајину
Није се знало ни одредиште, ни путеви којима се стиже до њега, није се знало ни колико ће та агонија да траје, каже Бранка: „Нисам имала никаква осећања – после је стигла туга која никада није престала“. Једина константа било је потпуно и колективно стање шока.
– Путовали смо три дана када сам се случајно, испред Приједора, срела са татом и баком, препознала сам наш трактор у колони. Била сам јако срећна – тада сам први пут и осетила нешто. После смо чули да су мама и брат евакуисани аутобусом из села, само су стигли да пусте стоку, да не изгори жива ако падне граната. Остали су и посејан кукуруз, подигнуто сено, све што нас је хранило у ратним годинама. Тата је био сломљен јер је схватио да су узалуд четири године чували Крајину. Многи његови другови су страдали, гробови су им остали тамо.
Да се осетимо живима
Колона очајних путовала је две недеље.
– Били смо у потпуној неизвесности. У Босни и у Србији дочекивали су нас са храном, гардеробом, враћали нам достојанство. Ноћили смо у месним заједницама, домовима културе, под ведрим небом. У Бањалуци смо се први пут окупали. Када смо стигли до границе са Србијом, распоређивани смо у колективне центре. Упућени смо у смештај у хотелу на Гочу, док су мама и брат били у Новом Саду. Никога у Србији моја породица није имала, ни родбину ни пријатеље.
Живот са којим нисмо знали шта ћемо
– Моја породица се спојила на Гочу. Црвени крст је бринуо о нама, спајали су породице. Провели смо ту цело лето без наде – назад не можемо, а напред немамо куд. Добили смо ново место за живот са којим нисмо знали шта ћемо – каже Бранка. – Од људи који су били на летовању, чули смо за кућу коју једна породица поклања избеглицама и налази се у Црној Бари. Нисмо знали где је то. Дошли смо возом. Свакодневни живот, менталитет, били су нам необични. И тек тада, на том почетку, осетили смо страх због свега што нас је снашло, али, у исто време, и срећу јер, захваљујући добрим људима, настављамо даље.
Храброст из очаја
Бекићи су, уз кућу, добили и јутро земље. И велику пажњу и помоћ мештана.
– То је била велика срећа. Имали смо кров над главом, комшије су нам доносиле шта је требало. Можда су од својих уста одвајали, али су помагали, као и када смо били у колони. Били смо прве избеглице у Црној Бари и лепо су нас прихватили. Имали смо живину, али смо изгубили механизацију, све је остало тамо, па и трактор којим смо дошли, распао се. Борили смо се да успоставимо нормалан живот. Породица се снашла – мама и тата су радили, брат је завршио школу, ја сам се запослила и остала у Кикинди, где сам срела љубав и створила породицу.
Жива је глава
Бекићи нису желели да се врате. „Никада не би било исто“, каже Бранка.
– Мама је после неколико година отишла тамо да регулише радни стаж и то је тешко поднела. Кућа је оштећена у гранатирању и опљачкана. Немамо ништа оданде, ниједну фотографију. Тата је умро није дочекао пензију, имао је 63 године – последице рововског рата. Боље смо прошли од многих, јер је било породица које су расуте, које су остављале гробове својих најмилијих.
Неки нису хтели да оду са свог прага и оставили су живот тамо, каже. Неки су се и вратили, они који су имали новца да обнове своје куће. Бекићи то нису могли, наставили су храбро даље, са снагом и вољом са којом су почињали и у својој Банији.
„Да још једном загазим у Уну“
Бранка каже да се, после три деценије, сасвим саживела са Банатом.
– Више година живим овде него у Банији. Овде сам уредила живот, али и даље чувам банијске обичаје. Срце ми заигра кад видим Фрушку Гору. Увек сам говорила да ми је да само још једном загазим у Уну. Још није касно.
Још једном застаје и брише сузе: „Мислила сам да је прошло. Видим да није.“
С. Вуловић Остојић
Памћење страдања и одбрана истине
У војно-полицијској акцији „Олуја“, према подацима центра „Веритас“, из Хрватске је протерано више од 220.000 Срба, а живот је изгубило најмање 1.900 људи. Напад је започео 4. августа 1995, уз масовну евакуацију становништва и бројне жртве, међу којима и деце. Иако је Хашки трибунал у првостепеној пресуди „Олују“ означио као удружени злочиначки подухват, хрватски генерали су касније ослобођени. Србија и Република Српска заједно обележавају Дан сећања, подсећајући на страдање и потребу за правдом.
Данас је ЈП „Кикинда” отпочела радове на санацији оштећене ограде дечјег игралишта у самом центру града, на иницијативу Секретаријата за инспекцијске послове и на задовољство свих родитеља и најмлађих суграђана.
Ово игралиште је један од најпосећенијих простора за игру и дружење деце, те је његово одржавање приоритет. Циљ ових радова је да се обезбеди потпуна сигурност малишана током боравка на игралишту, као и да се родитељима омогући осећај мира и безбрижности док њихова деца уживају у игри, наводе у овом предузећу.
Игралишта су више од простора за игру – она су места на којима деца стварају своје прве успомене, граде пријатељства и уче важне животне лекције кроз игру и дружење.
Зато овим путем упућујемо апел свим грађанима да покажемо одговорност и бригу према заједничким просторима. Чувањем и правилним коришћењем јавних површина, као што су игралишта, показујемо поштовање према својој заједници и ближњима. Тиме не само да чувамо оно што нам је свима важно, већ и деци показујемо добар пример – да и они од малих ногу уче да поштују и брину о простору у ком проводе време, додаје се у саопштењу из ЈП „Кикинда“.
(Фото: ЈП „Кикинда“)
