Ишао је седамнаест пута на дуга путовања бициклом. Антал Лепар (63), витални Кикинђанин, ни овог лета није пропустио прилику да споји лепо и корисно. Свакодневно бициклом прелази по стотинак километара по локалу и то му, како каже, предстaвља већ рутину. Уосталом, много пута је ишао бициклом и кроз Мађарску, Румунију, Словачку, све до Беча…

Љубав према двоточкашима на властити погон улио му је отац.

– Одмалена сам заволео бицикл. Прво путовање сам имао с покојним оцем на буч у Банатску Тополу. Друм је био од ситне коцке, а ја сам стојећи возио женски бицикл. Осамнаест километара у једном правцу. Не знам колико сам тад имао година. Сећам се, био сам баш мали, јер нисам могао да дохватим педале кад бих сео на сиц. Зато сам „терао“ стојећки. Тад сам заволео бицикл- каже Антал. Отад, до данас, његов километар сат много пута је „окренуо на нулу”. Ни сам не зна колико је километара прешао.

– Љиљана, моја жена, и ја смо били такмичари у бициклизму. Обоје јако волимо овај спорт, а још више од самог спорта ме привлачило путовање. Још као мали, ишао сам аутом у Беч, јер ми се старија сестра тамо удала. Ишао сам, дакле аутом, али сан ми је био да идем бициклом до Беча. И кад сам имао 19 година одлучио сам: кренућу, па шта буде! Кад сам први пут отишао тамо, јавио сам се писмом укућанима јер није било мобилних телефона. Кад им је стигло писмо од мене то је био шок. Родитељи само што нису пали у несвест кад су видели да сам бициклом стигао до Беча.

У међувремену сам се оженио, почео сам да првим и кућу, па је ту био и посао, потом сам добио и дете, тако да ми неколико година није падало на памет да то поновим- додаје Анти, како га многи на северу Баната знају.

Кад се економски стабилизовао и решио нека од кључних егзистенцијалних питања, поново се у њему пробудила љубав према „велосипедисању”.

– Досад сам седамнаест пута ишао на дужа путовања. Супруга Љиљана је са мном ишла на пет. До мора сам, рецимо, ишао трипут, а од тога само једном сам ушао у воду. Прошао сам целу Макарску ривијеру, а да нисам улазио у воду. Једноставно ме не привлачи- каже овај Панонац. -У почетку на путовања нисам носио ни шатор. Био ми је то додатни терет, међутим кад се спава под отвореним небом, уф… Кроз Мађарску и није страшно, али кроз Босну или Србију… змије, вукови, инсекти…а код нас на Тари има и медведа.

Шта човек мора да има у крви да би се уопште одважио на вишедневни пут бициклом, питамо нашег саговорника.

– Пре свега је потребна воља. Треба то да волиш „ненормално”. Код мене воље не недостаје. Имам 63 године, али и даље волим овај спорт као кад сам почињао. Друга ствар: потребан је квалитетан бицикл. Не мора баш од карбона, али мора бити квалитетан и имати квалитетне гуме. Треће: мораш се опремити и понети све што ти је неопходно. Значи да будеш спреман за разне временске неприлике. Последњи пут кад сам ишао за Беч ухватила ме кишурина, тако да се мора увек бити спреман. Мораш, наравно, носити и резервну унутрашњу гуму, флеке и лепило. Уз то и спреј који може да санира бушење гуме. Наравно, ту је и прибор за прву помоћ- наглашава наш саговорник.

Кад су у питању храна и вода, како решава тај проблем?

-У бисагама носим залихе хране за два дана. С једне стране ми је бициклистичка опрема, с друге стране, „цивилна”, да је тако назовем. Носим минимум опреме да се не претоварам. Храну и воду за два дана увек имам и увек докупљујем. Искључиво конзерве. Једино купујем воће, сладолед и безалкохолно пиво и много воде. Мора се на путу јести и слатко. Ја  рецимо једем и чипс, јер преко зноја губим минерале, па нечим сланим морам то да надокнадим. Дакле, на све мора да се мисли, а многи мисле да је то лако и да би сви могли. Ипак, поред храбрости и пуно других ствари мора да се има у виду- подвлачи наш саговорник.

Уз све то, много је искушења на путу. Чак и хигијенских. -Најгоре је кад немаш где да се окупаш. Прошле године сам се, рецимо, купао у Дрини, а кад нема услова, онда носиш влажне марамице. Пребришеш се увече, па обучеш чисту и суву гардеробу. Ако имаш прилику, опереш гардеробу  и опрему у реци. Тако је било и прошле године кад сам ишао за Херцеговину, у којој имам родбину.

Упркос технологији, коју Анти користи, у великој мери се ослања и на „аналогну” навигацију.

-Углавном и данас носим ауто-карту. Имам и навигацију, али више волим физичку ауто-карту. Често и питам успут пролазнике, јер негде не постоји саобраћајни знак или је искривљен, прелепљен…

Питамо га, наравно, за планове.

– Ништа не смем да планирам у овим годинама. Имам 63 године, али ако будем оваквог здравља и даље, наравно да ћу ићи. Прво ћу поново кроз Босну и Херцеговину. Имам родбину с ове стране Биокова, тако да ћу сигурно ићи поново да их видим. А море? Пааа, уопште се не мора лети до мора-  констатује Антал.

Н. Савић