Jедна је од најупосленијих глумица у кикиндском Народном позоришту. Oд свих представа које су тренутно на репертоару, млада Анђела Киковић није у подели само за две. У свим осталим је на сцени. Пуна је речи хвале, не само за ансамбл, већ и за овдашњу театарску публику. Поред  кикиндског, ангажована је и у низу улога у престоничким позориштима, највише у „Славији“ у којој је и започела своју глумачку каријеру. Од малих ногу је била окренута глуми, њеним стопама иде и млађа сестра Каја, а и предак им је један овдашњи славни глумац.

Њен лични и глумачки развој водио је преко четири топонима који почињу на слово К. О свему томе и много чему другом што је младу Анђелу Киковић профилисало као глумицу, говорила је за наш лист.

У Народном позоришту Кикинда сте се обрели тако што је била аудиција за улогу Јелице у „Лажи и паралажи” код редитеља Стевана Бодроже и онда сте се, уз колегу Алексу Марковића, јавили и добили сте улогу. После те представе је кренуо ваш глумачки ангажман у Кикинди?

– Позориште и редитељ Стеван Бодрожа су одлучили да направе аудицију за улогу Јелице у комаду „Лажа и паралажа” Јована Стерије Поповића. На позив колеге Михаила Лаптошевића, члана ансамбла, са којим играм и представу у позоришту „Славија”, дошла сам на аудицију. Добила сам улогу и уговор на одређено време. После те представе уследило је „ускакање” у представу „Пиџама за шесторо” у режији Оље Ђорђевић и рад на новим представама: „Па се видимо у сну” у режији Николе Завишића, „Љубавно писмо” у режији Драгана Остојића, и „Облаци” у режији Стевана Бодроже. Увек се радујем новим изазовима и улогама у НП Кикинда.

Што се тиче кикиндског позоришта, данас сте такорећи носилац репертоара. Не играте само у „Ковачима” и „Џеповима пуним камења”, у свим другим представама сте на сцени. Како је радити у кикиндском позоришту и уопште какву имате интеракцију са колегама и публиком?

– Кикиндско позориште јако волим, то је моја друга кућа. У кикиндском позоришту ми је пружена прилика да се развијам и растем као глумица и као биће, и бескрајно сам захвална на шанси која ми је пружена. Као и у „Славији”, и овде имам срећу да радим са одличним, инспиративним и вредним колегама. За две године имала сам прилику да радим са целим ансамблом. Сви ми јако поштујемо и волимо кикиндску публику, јер је искрена, подржавајућа и културна. И наравно, пуно нам је срце када видимо да је сала пуна људи, што се, нажалост, не дешава увек. Ипак, комуникација са публиком, њене конструктивне критике и позитивне реакције нам дају ветар у леђа да и поред свих потешкоћа, са којима се као једна институција културе у Србији суочавамо, наставимо даље да стварамо, негујемо праве вредности и служимо уметности, са вером да ће се потешкоће превазићи и да ће наш рад бити препознат и подржан.

Да се дотакнемо и ваших студентских дана. Дипломирали сте у класи Драгане Варагић, професорке оригиналне методике и уметничке поетике. Ваше колеге глумци кажу да су глумци са њене класе потпуно необични, другачије профилисани и да су врло инспиративни. Какво је ваше искуство у вези са методиком професорице Варагић?

– Поред класичних метода које се раде у Европи, попут Станиславског, Михаила Чехова, Гротовског, ми смо са њом радили и методе које се изучавају на Западу, као што су нпр. дивајзинг, Шекспир, на начин који се то ради у Енглеској, Стратфорду, тако да мислим да ми имамо прилично јединствену мешавину традиционалне школе и модерних техника са Запада.

И ваша сестра је одабрала глумачки позив. Да ли потичете из уметничке породице, и тај порив вам је пренео неко од предака или су то једноставно били ваши избори?

– Моја сестра, Каја Банићевић, је сада на трећој години глуме. Она је ишла на глуму још од детињства у Котору, а и њен деда-стриц је наш чувени и велики господин глумац Петар Банићевић, тако да је тај дар она вероватно наследила од њега. У четвртој години средње школе отишла сам на размену студената у Америку, у Канзас, и због бржег и бољег прилагођавања заједници, узела сам у школи глуму као предмет (код њих је то предмет, као код нас српски, математика, биологија). Ту сам открила своју до тада незнану велику љубав према глуми, као и чаролију те уметности, тако да су студије глуме биле природна последица те љубави.

Глумите доста и у Позоришту „Славија” и Установи културе „Пароброд”, шта можете рећи о представама у којима сте ангажовани?

– У „Славији”, где сам започела своју каријеру, играла сам у седам представа. Четири су тренутно на репертоару, три комедије, „Кревет за шесторо”, „Улови мужа” и „Лопуже” и  драма „Кирија”. Представе имају изузетан одзив публике, увек се играју на карту више. Имам срећу да сарађујем са дивним колегама. У УК „Пароброд” играм представу „Тајне жена”, са колегиницама са класе. Представу играмо већ трећу сезону и она је наш ауторски рад.

Шта бисте још додали везано за Кикинду, њене становнике и уопште ритам града?

– Кикинда, дом људи широког осмеха и још ширег гостопримства. Дом Мике Антића, Душана Васиљева, Јована Ћирилова, дом најлепше улице у Европи. Гнездо сова утина, мамутице Кике и лудаја. Власник Тере, Бландаша, Старог језера, дудоваче као и најлепше супе на свету. Мислим да није потребно ништа више додати.

ДОМ ЈЕ ТАМО ГДЕ МОЖЕТЕ ДА ИЗРАСТЕТЕ У НАЈБОЉУ ВЕРЗИЈУ СЕБЕ

У вашој глумачкој каријери и у вашем личном развоју намећу се топоними који почињу на слово К. Рођена сте Краљевчанка, у Котору сте завршили основну и средњу школу, у Кикинди сте запослени. Може ли се повући нека паралела између црногорског југа и севера Баната, односно морске и панонске климе, наравно преко вашег родног Краљева?

– За својих тридесет година, као што сте и напоменули, пуно сам се селила и свакако су ови градови оставили велики траг у мени. Кључно, што бих извукла из свог досадашњег животног искуства је да је дом тамо где су добри људи који вас прихватају и где можете да израстете у најбољу верзију себе и да поделите своје дарове и дате себе као биће; да будете ту за друге и да се радујете животу и будете захвални на свему што вам је дато. Тада клима и географија нису толико битне. А што се тиче слова К, презивам се Киковић, рођена сам у Краљеву, одрасла у Котору, живела сам и у Канзасу у Америци, сада радим у Кикинди, па је шала, али сумњам и случајност да имам среће са градовима на К. Живим у Београду, и он је свакако значајан, јер сам одмалена долазила због својих пријатеља. Видећемо шта ће још живот да донесе.

Немања Савић