Postoje životi koji se ne dele na detinjstvo i odraslo doba, već koji od samog početka traže zrelost. Dvadesetčetvorogodišnji Veselin Mandarin iz Iđoša jedan je od onih ljudi koji su odrastali brže nego što je trebalo, ali ne zato što su to želeli, već zato što je život pred njih postavio okolnosti koje se ne mogu odložiti, ne mogu se ignorisati i ne mogu se prepustiti nekom drugom.

Kada danas govori o svom detinjstvu, ne počinje od igre, škole ili bezbrižnosti, već od jedne slike koja se ponavlja.

-Prva asocijacija na detinjstvo mi je tuga. Hodnici bolnice. I molitva da majka ostane živa.

I upravo u tome leži suština njegove priče — ne u tome što je bilo teško, već u tome što je bilo kontinuirano, tiho i svakodnevno.

DETE KOJE JE UVEK ŽURILO KUĆI

Dok su druga deca posle škole ostajala na ulici, produžavala igru, tražila još jedan sat bez obaveza, Veselin je imao samo jedan cilj — da što pre stigne kući. Ne zato što ga je čekala toplina, već zato što ga je čekala odgovornost. Sa sedam godina, učio je kako da skuva ručak, kako da prepozna promenu u majčinom ponašanju i kako da reaguje kada se svet odjednom promeni unutar četiri zida.

-Vraćao bih se kući i nikada nisam znao šta ću zateći. Od depresivnih epizoda i nekontrolisanog plača koji bi me ispratili u školu do agresije i pokušaja suicida koje sam zaticao pri povratku. To je bio strah koji se ne gasi – iskren je Veselin.

I možda je upravo to najteže objasniti onima koji nikada nisu živeli u sličnim okolnostima — da strah ne dolazi u talasima, već da postaje stanje.

U kući ga je čekala danoćna borba sa majčinom bolešću. Sa svojih dvanaest godina, već je vodio majku na kontrole i komisije. A napolju, među vršnjacima, čekala ga je borba sa nerazumevanjem. Veselin nije bio samo dete koje nosi porodični teret, već i dete koje nije pripadalo.

-Trpeo sam uvrede i verbalno nasilje jer sam bio drugačiji. Bio sam povučen, nisam imao snage da objašnjavam drugima kroz šta prolazima. A nisam želeo ni sažaljenje. Još manje sam želeo da neko sazna istinu i počne ružno da priča o mojoj majci. Bilo mi je lakše da vređaju mene nego nju.

I zato je ćutao. Ali to ćutanje nije bilo slabost — bilo je zaštita.

Ipak, uprkos svemu, postojali su trenuci svetla: kratki, retki, ali upečatljivi. Trenuci u kojima je majka bila „dobro“, u kojima je bila ona koju je svet nekada poznavao — obrazovana, topla, nasmejana žena koja peva, uči, razgovara.

-Ti trenuci su mi najdraži. Kratki momenti u kojima smo čitali ili pevali zajedno. Učila bi me da kuvam ili mi pomagala sa gradivom u školi. Najlepša uspomena mi je sa završne priredbe u vrtiću. Tih dana bila je dobro i mogao sam u njenim očima da vidim ljubav i ponos što uskoro krećem u školu.

I možda upravo u tim trenucima leži odgovor na pitanje kako se izdrži.

-Ne izdržava se zbog onoga što je teško. Izdržava se zbog onoga što je vredno. A moja majka jeste vredna sveg truda i odricanja.

SCENA KOJA MENJA ŽIVOT

Jedan od najtežih trenutaka dogodio se na putu, u drugom gradu. Situacija koja je počela kao običan povratak kući, a završila se kao borba za život.

-Majka je doživela epileptični napad u kolima. Srce joj je stalo. Nije disala. Pena i krv na ustima, a mi smo u nepoznatom gradu. Sreća pa se to dogodilo u centru grada, ispred policijske stanice pa su policajci pozvali hitnu pomoć. Mi smo bili u kolima iza ambulantnih kola. Tih desetak minuta, dok nismo znali da li još uvek diše, bili su najgori u mom životu – priseća se naš sagovornik.

I upravo tu, u hodniku bolnice, između straha i neizvesnosti, rodila se odluka koja će mu odrediti put: da ostane, da pomogne, da uči. Da bude onaj koji neće stajati bespomoćno.

Zato Veselin danas radi u zdravstvu. Svakodnevno je u kontaktu sa ljudima kojima je potrebna pomoć. Ali za razliku od mnogih, on ne posmatra pacijente kroz dijagnozu. On ih vidi kao nečije najbliže.

-Uvek imam na umu da je to nečija majka, otac ili dete. I želim da ih tretiram onako kako sam ja želeo da se ophode prema meni dok sam kao dete vodio majku na preglede i kontrole.

Paralelno sa tim, Veselin piše. Pesme i aforizme smišlja od desete godine, kada je papir postao jedino mesto gde je mogao da izgovori ono što je nosio u sebi.

-Papir je trpeo sve što nisam mogao da kažem – priča ovaj mladi pesnik.

Iz tog papira nastale su knjige. Dve zbirke pesama već su objavljene a treća će uskoro u štampu. Veselin trenutno radi i na svom prvom romanu koji je, kako kaže, naučnofantastičnog karaktera.

ČOVEK KOJI JE OSTAO UZ RODITELJE

Kada danas govori o svom životu, Veselin ne beži od istine. Priznaje da mu je sve to uzelo detinjstvo, ali da mu je istovremeno dalo nešto što se ne može naučiti: saosećanje, strpljenje i snagu da ostane.

-Ja sam ponosan na svoju porodicu i na sve što smo prošli. Ponosan sam na svog tatu što je ostao sa mojom majkom u braku. Prošli smo mnogo toga ali se još uvek držimo zajedno, i za to sam zahvalan Bogu.

I možda je to ono što ovu priču čini posebnom. Ne zato što je teška, već zato što nije ogorčena.

Sada, kada kaže da oseća mir, to ne znači da je život postao lak. To znači da je Veselin naučio da živi sa svim što nosi.

– Kao dete sam zaspivao i budio se u suzama, sa strahom od toga šta nosi dan. Danas legnem srećan i budim se srećan, i na tome sam zahvalan.

I u tome nema velike drame, nema patetike. Samo jedna tiha, uporna odluka da se ostane čovek.

Danas, Veselin je farmaceutski tehničar, medicinski tehničar i student farmacije.

-U Opštoj bolnici Kikinda sam sada na usavršavanju, na sticanju licence za samostalan rad. Pored toga, nekih godinu dana radim u Gerontološkom centru gde našim najstarijim sugrađanima, pored zdravstvenih i socijalnih aspekata nege, doprinosim da se osećaju da je neko tu za njih.

I tako Veselin Mandarin nije samo mladić koji je prošao kroz teško detinjstvo. On je čovek koji je iz te golgote izašao sa željom da pomogne drugima, da govori, da razume i da ne okrene glavu od tuđeg bola. U vremenu u kojem se često zaboravlja šta znači ostati uz nekoga — on podseća da ljubav nije uvek laka. Ali da je, kada je istinska, uvek dovoljno jaka.

T. D.