Smeh dece čuje se i pre nego što se stigne do kuće u Iđošu. Glasovi, dozivanje, trčanje po dvorištu — prizor koji na prvi pogled deluje bezbrižno. Tek kada se zakorači unutra, postaje jasno koliko je ta bezbrižnost uslovljena.

U jednoj sobi živi sedmoro dece sa majkom.

Tri kauča na razvlačenje, mala peć na drva i jedan sto – to je sve što ispunjava prostor. Na prozorima ćebad umesto zavesa. Nema struje, nema vode. Ipak, sve je uredno, čisto i složeno. Deca su doterana, vesela, vaspitana. Igračke koje su dobili dele bez svađe, kao da im je to najprirodnija stvar na svetu.

-Gledam njih i najteže mi pada što smo svi u jednoj prostoriji, bez struje i vode – kaže Linda Mijin, samohrana majka osmoro dece iz Iđoša: Leonore (4), Matije (5), Leontine (7), Lea (8), Dragane (9), Siniše (12) i Nene (15), dok je osmo – mala Ljubica u hraniteljskoj porodici.

Njen glas je tih, ali siguran. Bez drame, bez naglašene tuge — više kao konstatacija života koji se živi.

Linda je odrasla u Iđošu, ali je poslednjih godina sa decom bila prinuđena da se seli, tražeći mesto gde će moći da ostanu duže od nekoliko meseci. Živeli su u Sajanu, Padeju, kod raznih ljudi. Svaki put iz početka.

-Nismo mogli da nađemo stalan smeštaj. Ko će da primi toliko dece – deli sa nama Linda.

Kuću u kojoj sada žive dobili su na korišćenje. Iako je trošna i bez osnovnih uslova, za njih je značila bar nešto što liči na sigurnost.

Svakodnevica ove porodice počinje rano.

-Ustanemo, spremamo se za školu. Neko ide pre podne, neko posle. Imamo i vrtić, vodimo ih, dovodimo… Svaki dan je takav – priča Linda.

Dvoje najmlađih ove godine krenulo je u vrtić. Domaći zadaci ponekad se rade uz sveću, a svetlost u večernjim satima dolazi iz akumulatora koje pune kod rodbine.

Vodu donose brat, sestra ili zet — koliko mogu. Kuva se na šporetu na drva.

-Snalazimo se – dodaje kratko Linda.

Porodica živi od socijalne pomoći i dečijeg dodatka — ukupno oko 40.000 dinara mesečno.

-Najteže je zbog hrane. Za sve ostalo se nekako snađemo, ali hrana je uvek problem – objašnjava Linda.

Pomoć povremeno stiže — od rodbine, komšija, dobrih ljudi. U poslednje vreme, nakon što je njihova priča dospela u javnost, javilo se više ljudi koji su doneli odeću, obuću, igračke. Ali potrebe su svakodnevne i neprekidne.

Pored toga, tu su i školske obaveze, vrtić, matura najstarije ćerke. Svaka stavka je trošak koji se mora uklopiti u već ograničen budžet. Uprkos sudskoj presudi, alimentacija ne stiže već tri godine. Postupak je u toku.

Ipak, ono što ovu porodicu najviše obeležava nije siromaštvo. To je način na koji žive uprkos njemu. Deca su vedra, razigrana, međusobno bliska. Ne otimaju se oko igračaka. Ne žale se. Dele.

Siniša, dvanaestogodišnjak, kaže da najviše voli da igra fudbal sa drugarima.

-Nedostaje nam struja i voda, ali nadam se da će nam uskoro biti bolje – kaže on.

Kada govori o željama, ne pominje igračke ili telefone.

-Najveća želja mi je da nam se vrati naša najmlađa sestra Ljubica.

Priču o ovoj porodici ranije je objavila Humanitarna organizacija „Srbi za Srbe“, ukazujući na uslove u kojima žive i na potrebu da im se pomogne.

Linda kaže da je do kontakta sa organizacijom došlo preko škole.

-Učiteljica mog deteta nas je povezala. Da nije bilo toga, ne znam kako bismo – priča.

Za nju, međutim, postoji nešto što je važnije od svega materijalnog. Najmlađa ćerka Ljubica već više od dve i po godine nije sa njima. Smeštena je u hraniteljsku porodicu.

Razdvajanje je bilo najteži trenutak.

-Nisam mogla da spavam, ni da jedem. Gledaš decu — svi su tu, samo ona fali – kaže Linda.

Danas se čuju svakodnevno, preko video poziva.

-Kad sam je videla prošlog vikenda, raširila je ruke i viknula: „Mama moja, mamice, došla si“. Ali onda pita: „Mama, da li me vodiš kući?“

To je, kaže, pitanje na koje joj je najteže da odgovori.

Uprkos svemu, Linda ne govori o beznađu. Naprotiv.

-Moja deca su mi sve. Zbog njih idem dalje. Znam da će biti bolje – zaključuje Linda.

Ta vera, tiho izgovorena, provlači se kroz celu priču. Ne kao sigurnost, već kao odluka.

Pomoć koju dobijaju za njih ima veliki značaj, ali potrebe ostaju.

-Svima koji su nam pomogli želim da se zahvalim od srca – kaže Linda. – To nam mnogo znači.

Njena želja je jednostavna: Da deca imaju uslove za normalan život. I da ponovo budu svi zajedno.

T. D.