У организацији Културно-уметничког друштва „Мокрин“, јуче је одржан традиционални Божићни концерт, који је још једном потврдио значај овог друштва у очувању народне традиције, игре и песме.
Велика сала била је испуњена до последњег места, а публика је имала прилику да ужива у богатом и разноврсном програму који су припремили чланови свих узрасних група – од предшколаца до извођачког ансамбла.
Током вечери изведене су кореографије из различитих крајева Србије – Груже, Трстеника, Студенице, Шумадије, Поморавља, околине Лесковца, Црноречја, Ужичког краја и Владичиног Хана. На сцени су се смењивали извођачки ансамбл, изворна група, школа фолклора, млађи и припремни ансамбли, предшколска група, као и певачке групе, пружајући публици прави фолклорни мозаик. Посебан утисак оставили су најмлађи учесници, који су показали да се традиција у Мокрину са пажњом и љубављу преноси на нове генерације.
Програм је додатно обогаћен наступима певачких група које су извеле традиционалне божићне песме „Божић, Божић, благи дан“ и „Ој ружице румена“, док је рецитатор Јован Степанчев казивао пригодну божићну песму, чиме је употпуњена свечана и празнична атмосфера.
КУД „Мокрин“ већ дуги низ година систематски и одговорно ради на очувању и неговању културне баштине, народних обичаја и идентитета овог краја. Кроз континуиран рад, редовне пробе и бројне јавне наступе, као и кроз активно укључивање деце и младих у рад друштва. КУД „Мокрин“ даје значајан допринос преношењу традиционалних вредности на нове генерације, чувајући и развијајући културно наслеђе као трајну вредност савременог културног живота.
Данас је у кикиндској болници у 70. години, преминуо Мирослав Кукучка, доктор хемијских наука, широј јавности препознатљив као творац технологије за пречишћавање пијаће воде на јавним чесмама.
Рођен 1956. године у Ердевику код Шида, Мирослав Кукучка је школовање завршио у Сремској Митровици и Новом Саду, где је на ПМФ-у дипломирао и докторирао.
Током каријере радио је у више институција, међу којима су Покрајински хидрометеоролошки завод, Техничка школа у Кикинди и Покрајинске управе за заштиту животне средине, био је научни сарадник Института за нуклеарне и друге минералне сировине у Београду.
Кукучка је био активан у јавном животу града и једно време председник Ватерполо клуба „Жак“.
На зиду Дома културе у Банатском Великом Селу мурал. Идући према Дому кроз парк, из правца пијаце, са зида нас посматра једно младо лице и поред поменуте, велике зидне слике, бројеви између којих је болно мала разлика, 2008-2025. „Газите тихим ходом” рекао би Милутин Бојић и застаните овде. У овом месту живело је младо и племенито биће које, тек што се раскрилило, већ нас је напустило — ни по правди, ни по реду. Уна Калањ. Била је понос не само својих родитеља Срђана и Бојане, већ и читавог села, средње школе у коју је тек била закорачила и свог карате клуба „Феникс”. Друштвена, омиљена, весела, комуникативна. И велики борац. Нажалост, битку с опаком болешћу је изгубила, а то остаје да боли доживотно све које су је познавали и волели.
Дошли смо тим поводом у Велико Село. Још су свеже ране из фебруара прошле године због трагичног губитка. Туга се још увек није иселила из срца најближих, и тешко да ће икад. Зато су и наши саговорници, пре свих њени родитељи, али и Унин тренер каратеа, Тања Сили Лукић, истински хероји, јер тешко је смоћи снаге и причати о Уни у прошлом времену.
Унине медаље
Била је, према казивању оних који су је најбоље познавали, увек радознало и вредно дете. Задатке је обављала с лакоћом. Послушна, али самостална. Пуна самопоуздања, полетна и пуна живота. Зато и не чуди што је још од малих ногу исказала афинитет према спорту, највише према каратеу.
Мама Бојана и тата Срђан су, ипак, скупили снагу да говоре о својој изгубљеној срећи.
– Од малена је била дете за пример. И кад су у питању васпитање и школа и спорт. У спорту се баш истицала. Тренирала је карате од своје шесте године, а колико је била успешна види се и по мноштву медаља и диплома, каже тата Срђан. – Све обавезе је извршавала без по муке- надовезује се Унина мајка Бојана.
-Уписала је Гимназију у Кикинди и била је јако друштвена, где год се појавила, ширила је оптимизам и позитивност. Била је савршено дете које би сваки родитељ пожелео, наставља казивање мама, а сузе саме потекоше. Ране су још свеже и тешко да ће икад зацелити. Унин отац Срђан, уводи нас у собу своје ћерке мезимице, препуну трофеја и медаља с карате шампионата и турнира. Велика туга и велики понос мешају се у срцима њених родитеља док нам показују фотографије и дипломе с бројних такмичења на којима је учествовала. Заплакао би и камен, рекао би наш народ у таквим ситуацијама, не без разлога. Прекинута и младост и спортска каријера. Карате је био Унина велика љубав.
– Никад нећу заборавити њено самопоуздање кад је први пут дошла у наш Карате клуб „Феникс” и њене крупне очи које су сијале и биле пуне живота. Одмах се видело да је пуна енергије и да ће бити изузетна. Њена такмичарска каријера је трајала осам година и за то време била је и шампион и вицешампион државе, и појединачно и екипно у борбама. Јако је волела карате. Била ми је част што сам јој била тренер, јер она је заиста била посебна- каже нам Тања Сили Лукић и додаје:
-Увек је имала неке догодовштине да ми исприча, била је непосредна и отворена, а волела је и да чује и усвоји савете од старијих. Њен таленат је био велики, али је она и радом постигла много, јер је била јако дисциплинована. Никад јој није ништа било тешко да уради на тренингу. Ниједно такмичење није пропустила од кад се регистровала. Чак и кад се већ ухватила у коштац с опаком болешћу, ишла је с нама да бодри своје клупске другове, иако није могла да изађе на само борилиште.
– Ништа није наговештавало да ће се тако изненада разболети- прича отац Срђан. – Чак и кад се прехлади, то је пролазило с ногу, није никад ниједан антибиотик попила, толико је била јака и здрава. Али једном, појавила се нека модрица после тренинга и добила је изненада температуру. Доктори су сумњали на неку упалу. Примала је антибиотике и то се мало смирило, али после неког времена, Уни опет није било боље и онда смо кренули по лекарима – Кикинда, Зрењанин, Нови Сад, Београд… Све смо покушавали, одлазили и у приватне клинике и где год смо били, доктори су говорили да је у реду. Тад је већ била пошла у средњу школу, али често јој се опет температура враћала.
Поново су кренула озбиљна испитивања. После извесног времена, доктори из Швајцарске установили су сурову дијагнозу – веома редак облик лимфома. Наша Уна била једна од само 97 особа с том болешћу у целом свету. И најмлађи пацијент код кога је та болест установљена. Уз поменуто, ту је био и придружени ХЛХ, који је и покренуо тај облик лимфома. И онда, кад су напокон установили дијагнозу, примила је неколико блокова хемотерапија у новембру 2024, болест се начас повукла и ми смо се понадали да је излечење на видику. Али само месец дана касније, температура јој се вратила и поново је кренула хемотерапија. Последњих десетак дана, стање јој је било баш лоше. Била је у вештачкој коми. Стигла је да прими само једну терапију и 6. фебруара 2025. у болници у Новом Саду је преминула – дубоко уздахну отац Срђан, јер херојски је, уз бол који је непролазан, причати о изгубљеној ћерки мезимици,. И поред све туге, Унини родитељи не заборављају да још једном апострофирају огромну подршку карате клуба у којем је њихова ћерка тренирала.
-Тања Сили Лукић је тренинзима учинила много да Уна постане стабилна и психички јака и да све кроз шта је пролазила поднесе као да је у питању обична прехлада, а не тако озбиљна болест. Тањи смо неизмерно захвални због тога. У клубу су штампали и мајице са Униним ликом и носе је с поносом на сва такмичења на која иду- наводи тата Срђан, док мама Бојана с болом који раздире душу констатује:
– Од једног савршеног живота, кад сам помислила да ми више ништа не треба, све се преокренуло преко ноћи. Имамо и сина Павла који похађа пети разред и који је недавно одлучио да се упише на карате. Уна га је својевремено водила неколико пута на тренинге, али је брзо одустајао. Сад је стасао и чврсто је решио да крене сестриним стопама. Уна му много недостаје. Спомиње је стално, сећа се заједничких догађаја и увек помисли шта би она у некој ситуацији урадила.
БАНАТСКО ВЕЛИКО СЕЛО ЧУВА СЕЋАЊЕ
Полако, док причамо с Униним родитељима, враћамо се поново до оближњег мурала посвећеног овој младој, али великој шампионки и борцу. Аутор мурала је кикиндски сликар Иван Карановић.
– Док сам осликавао зид на једном другом објекту у Великом Селу, позвао ме Унин стриц и замолио да урадим и мурал посвећен Уни. Ово ми је био први мурал који сам радио а који је посвећен особи која више није међу нама. То ми је било доста тешко и психички, али и физички, јер је одговорност била велика и морало је да буде верно фотографији по којој сам радио. Унина мајка је долазила у неколико наврата и давала ми сугестије шта да исправим. Радио сам десетак дана и мештани, а пре свега Унини родитељи, на крају су били задовољни. Драго ми је што овим муралом доприносим чувању трајне успомене на Уну- наводи Карановић.
ЊЕН ОСМЕХ И ДАЉЕ БОДРИ
Враћамо се полако за Кикинду. Осећаји туге и космичке неправде се мешају. И наћи праве речи за репортажу, а не склизнути у патетику је тешко. Зато се још једном за речи с мером обраћамо Унином тренеру Тањи Сили Лукић.
– Имамо слику са Униног последњег такмичења, из маја претпрошле године, где је узела златну медаљу. Она је на тој слици прелепа. И у мојој канцеларији стоји Унина фотографија и кад год ту уђемо ми тренери или се деси нека спортска неправда, погледамо у њену слику која као да нам да до знања да мало „спустимо лопту”, да не реагујемо исхитрено. Недавно је једна наша такмичарка желела да напусти карате због нагомиланих других обавеза, а кад је дошла у канцеларију и угледала Унину слику, одлучила је да ипак настави да се бори. Уна Калањ и након одласка, остаје путоказ другима- како се бори и не одустаје, без обзира на све.
За ученике основих и средњих школа у Војводини завршава се зимски распуст који је почео 24. децембра. Друго полугодиште почиње сутра, 12. јануара.
Ученици нижих разреда кикиндских основних школа, идуће седмице наставу ће похађати у поподневној смени, а виших у преподневној смени.
Према Правилнику о школском календару за основне школе, друго полугодиште завршава се у петак, 29. маја 2026. године, за ученике осмог разреда, односно у петак 12. јуна 2026. године за ученике од првог до седмог разреда.
Субота 21. март 2026. године, биће радна када ће се у свим школама, образовно-васпитни рад реализовати по распореду часова за петак.
Пролећни распуст почиње у петак, 03. априла 2026. године, а завршава се у уторак, 14. априла 2026. године.
Пореска управа саопштила је да су у последње време учестали покушаји злоупотребе електронске поште, при чему се пошиљаоци лажно представљају као Пореска управа и упозорила пореске обвезнике да буду опрезни у поступању са електронским порукама.
Сумњиве поруке, како се наводи у саопштењу, најчешће садрже наводна обавештења у вези са плаћањем пореза, камата, споредних пореских давања или другим обавезама из надлежности Пореске управе, уз позив да се отвори прилог или поступи по датим инструкцијама.
У циљу заштите података, пореским обвезницима се саветује да буду опрезни, да не отварају прилоге и да не достављају личне или финансијске податке путем сумњивих имејл порука.
Из Пореске управе су подсетили да се званична електронска комуникација управе обавља искључиво са имејл адреса које припадају домену @purs.gov.rs.
Уколико добијете поруку за коју нисте сигурни да је аутентична, препоручујемо да је игноришете и обришете, а за све додатне информације користите званичне комуникационе канале Пореске управе, наводи се у саопштењу.
Путеви Србије: Не отварајте СМС поруке о ненаплаћеној путарини или прекорачењу брзине
ЈП „Путеви Србије“ упозорило је данас грађане да не отварају СМС поруке које стижу због наводног прекорачења брзине, ненаплаћене путарине или другог саобраћајног прекршаја.
„Не отварајте линк и не уносите податке са Ваше платне картице јер је у питању злоупотреба“, навели су из „Путева Србије“.
