У Србији, као и у Републици Српској, данас се обележава Дан српског јединства, слободе и националне заставе у знак сећања на 15. септембар 1918. године, када је српска војска пробила Солунски фронт, што је довело до распада савеза Централних сила и окончања Првог светског рата.
Као вид посебног поштовања према херојским прецима који су потукли непријатеље 1918. и изборили се за величанствену победу Срба у Првом светском рату, Влада Србије је 11. септембра 2020. донела одлуку да се надаље дан пробоја Солунског фронта, 15. септембар, обележава као Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Истоветну одлуку донела је и Влада Републике Српске.
Распад фронтова Централних сила, што је изазвано српским пробојем Солунског фронта, довео је до окончања Првог светског рата, најразорнијег који је свет до тада видео, односно капитулације прво Бугарске и Турске, потом Аустроугарске и Немачке.
Победа у Првом светском рату, пробој Солунског фронта, окончање Светског рата и обликовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, један је највећих успеха у целокупној историји Срба.
Ове године, Дан српског јединства, слободе и националне заставе, односно годишњица херојског пробоја Солунског фронта, обележава се и великом војном парадом “Снага јединства” 20. септембра у Београду.
У Културном центру Кикинда у среду 17. септембра публика ће бити у прилици да погледа својеврсни омаж Лази Костићу и Ленки Дунђерски, „Поема о Ленки и Лази”, у извођењу Ервина Газдага и Зденке Трифуњагић.
– Ово је својеврсна дуодрама коју сам од писама и делова споменара Ленке Дунђерски и Лазе Костића адаптирао за сценско извођење, наводи Ервин Газдаг. –Ми смо се овим комадом, који траје око сат и петнаест минута, с великим успехом већ представили у Зрењанину и Београду, а након Кикинде, имамо позиве и за гостовања у Будимпешти и Темишвару.
– Цео овај сценски игроказ говори о великој платонској љубави између Костића и Дунђерске и моја колегиница Зденка Трифуњагић и ја смо се трудили да осветлимо не само тај однос, него и живописан Костићев, као и Ленкин лик. Овај игроказ је „гарниран” и са одломцима из поеме „Санта Марија дела салуте”, и познатом Лазином песмом „Госпођици Л.Г.” Цео комад је прожет музичком пратњом а са сцене ће се у три наврата чути и снимци песама у извођењу Десимира Станојевића, Драгана Стојнића и Звонка Богдана – наводи Газдаг.
Иначе, Зденка Трифуњагић из Арадца се, осим што је врстан рецитатор, бави и писањем поезије, док је Ервин познат на средњобанатској културној мапи. Аутор је монографије у његовој родној Ечки, као и неколико десетина документарних филмова, а чест је и учесник књижевних вечери.
Програм у среду у Културном центру почиње у 19 часова и улазак је бесплатан.
Бити српски пица мајстор у земљи где је тај специјалитет настао није било нимало лако. Ипак, за добру пиззу далеко се чује, тако је Микица Живковић више од деценије освајао непца Италијана, а данас тајну праве италијанске кухиње дели са својим суграђанима у Смедереву, преноси портал Српски угао.
Микица је 2000. године отишао у Италију, као и многи наши људи, тражећи бољи живот који је тада у Србији био тешко достижан. „Почео сам у грађевини, као већина нас кад одемо тамо, док нисам научио језик и упознао људе“, присећа се. Убрзо му се придружила супруга Марина, са којом је засновао породицу и добио две ћерке и сина. Управо тада долази тренутак преокрета. Марина је почела да ради у пицерији, а искуства која је стицала делила је са Микицом. Тако се родила њихова заједничка љубав према гастрономији, и убрзо су отворили сопствени ресторан.
„Наша пицерија била је у бањском градићу са пет природних извора и стално је било гостију из целе Италије. Имали смо 500 места и ресторан је радио пуним капацитетом. Посао је толико растао да смо морали да запослимо још седморо радника. Клијената је било и лети и зими, готово да нисмо знали шта је одмор.“
Ипак, успех није свима био по вољи. „Кад сам купио бољи ауто, комшије су одмах почеле: ‘Одакле њему паре? Сигурно не ради поштено.’ Нису могли да прихвате да један Србин успе у угоститељству“, присећа се Микица.
А онда је пандемија све променила. Ограничења и затварања уништили су посао, криминал је букнуо, а Живковићи су почели да размишљају о повратку у Србију.
„Кап која је прелила чашу и била је пљачка. Штета од 15.000 евра никад ми није надокнађена. Најтеже ми је било кад су ћерке плакале и дрхтале од стреса док су карабињери хладно записивали изјаве и рекли: ‘Шта ћеш, то су ти сународници урадили.’„Бес, немоћ и туга која су ме тада обузели тешко се могу описати“, присећа се Микица, и истиче да је управо тај догађај показао да је повратак у Србију била исправна одлука.
Данас Микица и Марина већ пет година успешно воде пицерију „Белла Циао“ у Смедереву, а многи Смедеревци и гости из иностранства тврде да у Подунавском округу нема боље пице.
Прича Живковића показује да упорност, посвећеност и страст могу да превазиђу све препреке. Њихов повратак у Србију и успех у свом послу доказ су да овде може да се створи добар и поштен бизнис, али и да се поносно негују корени и традиција. Такви примери инспиришу све који желе да своје снове остваре у својој земљи.
У организацији Одбојкашког клуба „КИ – 0230“, у хали Културно Спортског центра „Језеро“ организован је 16. „Лудаја куп“. На међународном одбојкашком турниру учествовале су екипе из четири земље.
-Имали смо 26 екипа из Пољске, Румуније, Мађарске и наше земље – навела је Миња Крвопић, тренер ОК „КИ – 0230“. – Турнири, попут овог, су значајни како би наше одбојкашице стекле искуство, али и нове пријатеље из других земаља. „Лудаја куп“ ту је и да афирмише наш град, туристичке, културне и спортске капацитете.
Дводневно такмичење је организовано у сениорској и кадетској категорији, док су се млађе млађе пионирке надметале у суботу, а пионирке и претпионирке у недељу. Турниру је присуствовао и члан Градског већа Александар Аћимов.
-Међународни турнир важан је спортски догађај за наш град. Одбојкашице из наше и других земаља имале су прилику да покажу шта знају, али и да посете Кикинду. Уједно ово је и афирмација женског спорта и одбојке – рекао Аћимов.
Спортски савез града подржао је „Лудаја куп“.
-Кикинда има одличне услове за одржавање оваквих спортских догађаја који окупља велики број спортиста. На нама је да помогнемо клубовима у организацији јер је ово прави начин да се промовише спорт – казала је председница савеза Јелена Чуданов.
Кикинђанке су у категорији млађих пионирки биле друге, а сребрна медаља припала је и пиониркама. И у кадетској и претпионирској категорији одбојкашице клуба „КИ – 0230“ освојиле су бронзане медаље.
У Кикинди ће у новембру бити одржан и турнир у мини одбојци, такође, под називом „Лудаја куп“.
Друга изложба паса мешанаца „СТРАY ДОГ СХОW“ у организацији ЈП „Кикинда“ окупила је 24 учесника који су довели своје љубимце на оцењивање, али и дружење. Међу њима је била и Драгана Сабо која је дошла заједно са Луњом.
– Пре девет година нашла сам је у школи. Пратила ме је до куће и остала је са мном. Први пут учествујем на изложби и драго ми је што се промовишу пси мешанци које њихови власници мазе и пазе као да су најскупљи расни пси – истакла је Драгана Сабо.
Пса Жику Басту на изложбу је довела власница Светлана Баста.
-Жика је пас из Прихватилишта и код нас је већ осам година. Од супруга сам тражила да им из азила доведе пса који је у најлошијем стању и он је то и урадио. Лечили смо га у Новом Саду, трајало је дуго, али исплатило се. Има дивну нарав, одличан је пас, а ми смо му пружили љубав и дом – казала је Светлана Баста.
Циљ изложбе је подизање свести о добробити кућних љубимаца, значају удомљавања напуштених паса и одговорног власништва.
-Желимо да се захвалимо грађанима који су одговорни према својим кућним љубимцима. Позивамо све да дођу у Прихватилиште и одаберу пса који је чипован, стерилисан и вакцинисан и коме треба само љубав. Уједно ово је прилика да подсетимо суграђане да је вакцинисање и чиповање паса обавезно на шта их обавезује Закон о добробити животиња и Закон о ветеринарству – додала Тања Савин, шеф службе Зоохигијене.
Бирани су и најшармантнији пас изложбе, најпослушнији пас, пас са најбољом фризуром, као и победник изложбе.
Посетиоци су имали прилику да чују све о значају одговорног власништва, потребама паса и обавезама власника, али и да уколико желе и сами удоме куце које су спремне за удомљавање у чему ће им помоћи каталог љубимаца који траже дом.
У програму су учествовале најмлађе плесачице школе плеса „Данце Н Соул“ из Кикинде, а на самом крају запослени у Зоохигијени прошетали су псе из Прихватилишта којима треба нова породица.
Бечејско удружење уметника „Перо аматера“ угостило је у идиличном амбијенту тамошњег салаша „Вујић“ педесетак сликара и песника из више градова, а међу најзапаженијима били су Кикинђани.
Једнодневна манифестација је носила назив „Уметнички колорит“ и одржана је четврти пут. Ликовна колонија је била ревијална и угостила је укупно 26 сликара, а међу њима и шест Кикинђана, док је песничка имала такмичарски карактер и кикиндској песникињи Снежани Томин је припало треће место у категорији квалитета написане песме, а прво место у рецитовању исте.
За време док су се песници надметали у рецитовању, сликари су на лицу места стварали своја дела која су остала као поклон организатору. Осим домаћих представника, међу гостима били су и сликари из Београда, Новог Сада, и других градова, а оцена председника бечејског удружења уметника и организатора овог сусрета Драгана Савића је да су кикиндски мајстори кичице оставили најјачи утисак, пре свега разновсношћу ликовних мотива.
Иако колонија није била такмичарског карактера, Савић је изразио наду да ће и догодине Кикинђани поново окупити овако јаку екипу. Боје нашег града у ликовном делу бечејског програма репрезентовали су Брацо Азарић, Тања Ножица, Љиљана Богосављев, Светлана Петров Рацков, Милан Драгољевић и Драгана (Лука) Карановић.
МЕЂУСОБНО ОЦЕЊИВАЊЕ
Првопласирана у конкуренцији саме песме била је Јасна Арбанас из Сремске Митровице а друго место је припало Предрагу Радаковићу из Житишта. Кад је на ред дошла интерпретација, ту је једнодушна оцена присутних песника била да Снежана Томин нема рецитаторску конкуренцију, те је убедљиво победила, док је поменута Јасна Арбанас била друга, а Горан Урошевић из Зрењанина трећи. Интересантно је да су учесници програма међусобно једни друге оцењивали.
Дан српског јединства, слободе и националне заставе државни је празник који се 15. септембра празнује у Републици Србији и Републици Српској. Овим поводом Нови Козарци окићени су српском тробојком.
-Поводом празника све бандере у селу постављене су заставе Србији – истакао је Марко Чавка, члан Савета Месне заједнице. – На овај начин желимо да покажемо заједништво, да нам је важно да чувамо национални идентитет и да поштујемо историју и вредност нашег народа. И пре две године на сличан начин обележили смо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, али је тада било мање застава. Сада их је више од 60 и, на нашу радост, мештани су позитивно реаговали и поздравили су ову иницијативу.
Наш саговорник напоменуо је и да су Нови Козарци увелико у припремама за велики јубилеј, 80 година од колонизације која ће бити обележена крајем месеца.
Вишегодишња рукометна репрезентативка из Банатског Великог Села, у стилу великих шампиона, повлачи се са рукометних терена на врхунцу каријере, у својој тридесетој години
Уз Анђелу Јањушевић, на позицији десног бека, била је годинама страх и трепет за противничке голмане. Леворука, пробојна, технички дотерана, изразито прецизног шута, представљала је оличење врхунске рукометашице. Осетили су то многи противнички голмани док су немоћно вадили лопту из мреже након Маријиних прецизних шутева. Доживела је ова успешна спортисткиња и атмосферу многих великих такмичења, како Европског, тако и Светског рукометног првенства носећи дрес са државним грбом. Уз сестру Јелену била је понос родног Великог Села, али и целог северног Баната.
Скриншот
Каријера јој је имала метеорски успон. Њен таленат је најпре дошао до изражаја играњем у школским селекцијама. Потом ју је запазио прослављени кикиндски рукометни стратег Драган Марков и позвао у ЖОРК Кикинда, а након тога Маријино умеће на паркету запада за око и скаутима неких од највећих европских клубова: Шиофок, Гомељ, Бекешчаба, Вашаш…
Бриљантне игре биле су улазница и за позив у државни тим. Уз сестру Јелену, такође рукометну репрезентативку, донела је много радости својим Великоселцима. Ипак, након више од деценије професионалног бављења спортом, одлучила је да се “пензионише”.
– Једноставно, моје тело и глава су осетили да ми треба одмор. Двадесет година сам у овом спорту, од тога десет година професионално. Провела сам осам година у Мађарској, где сам се осећала изузетно играјући у једној од најјачих лига на свету. Поготово у периоду кад сам тек отишла тамо. То је било уједно и велико уживање, али и изазов. Стекла сам рукометно име и у тој земљи и стварно ми је било прелепо, али и доста напорно. Јер, била сам годинама одвојена од породице и осетила сам недавно да би требало да се повучем, да се вратим кући и пре свега да мало одморим од толиких напора – каже Марија, додајући да, с обзиром да је уједно и супруга, размишља и о проширењу породице.
– Могла сам још да играм, али сам у овом тренутку одлучила да се повучем и мислим да сам донела добру одлуку. Тренутно ни не размишљам много о рукомету и баш ми је требао одмор. Иначе, увек сам у животу радила оно што ме испуњава, тако да напомињем да сам веома уживала док сам играла рукомет, али исто тако се данас и ван паркета осећам одлично и уживам у овом одмору.
Подсетимо, уз све набројане обавезе и напоре које је имала у једној од најјачих лига на свету, Марија је пре нешто више од годину дана имала врло неугодну повреду и морала је да оперише предње укрштене лигаменте. Опоравак је био успешан. Вратила се на паркет, играла за свој матични клуб и даље на врхунском нивоу, али је у неку руку дошло до засићења. О свом даљем ангажману додаје:
– Још нисам конкретно одлучила чиме ћу се бавити. Мислим да ћу остати у спорту. Нећу још да „трчим пред руду“, али надам се да ћу се пронаћи у послу који ми прија, јер не желим да нешто радим на силу. Не журим нигде и хоћу да донесем праву одлуку, а то ће свакако бити она делатност која мене испуњава и где се осећам добро. За сада се враћам кући где ћу бити са породицом.
ЈЕЛЕНА
Можда једини који се истински радују Маријином повлачењу с рукометних терена су противнички голмани, јер је ова леворука бомбардерка умела до врха да напуни мрежу ривала. Исто тако ефикасна и борбена је и њена рођена сестра Јелена, која данас брани боје престоничког првака државе.
– Моја сестра Јелена је већ другу сезону у Црвеној звезди. Припремају се за ову сезону, а прошле године су освојили све што се могло освојити на овдашњим такмичењима. Играће и Европу, успешно се вратила после порођаја и у Звезди се осећа одлично- додаје Марија.
И трећег викенда за редом суграђани су се окупили устали против блокада на Градском тргу. На скупу се пропагира мир, слобода, љубав, заједништво и породичне вредности, без насиља, ружних речи, увреда истакли су окупљени. Порука са скупа је да блокаде и деструкција нису пут ка будућности Србије.
За присутну децу организован је полигон спретности и ликовна радионица на којој су цртали српску тробојку. Са троје унука окупљање је подржао и Миленко Живанов.
-Желим, првенствено због њих, да у држави буде мир, да просветни радници раде свој посао да деца иду у школу. Обе унуке су основна школа и јако ми је сметало што су уместо на часовима, време проводиле код куће. Због мог става прозван сам да сам ћаци и било је и непријатних ситуација. Да до тога никада више не дође ја сам данас овде – казао Живанов.
У народним ношњама, са слаткишима које су делиле најмлађима биле су и чланице Актива жена.
-Подржавам овај скуп јер је против блокада – додала је Милева Ћојановић. – У нашој Србији желимо да живимо мирно и достојанствено. Не требају нам насиље и хаос који се дешава малтене сваког дана – казала је Милева Ћојановић.
Нема само Сарајево Валтера да га брани, него и Кикинда. Суграђанин Валтер Сеторић присуствовао је скупу као ветеран.
Валтер Сеторић
-Ја сам ратни војни инвалид, борио сам се за ову државу и да наша деца живе боље. Срамота ме је када видим како се поједини опходе према њој и како је руше. Зато сам овде и иако инвалид и даље се борим за моју Србију – закључио је Валтер.
И овога пута централни део скупа заузела је застава коју су носили ветерани, док су окупљени носили балоне у бојама српске тробојке који су пуштени да лете.
Кикинда – Гледалаца: 250. Судија: Немања Стојчевић (Сомбор). Стрелци: Молнар 54. и Ковачевић (казнени ударац) 85. за ОФК Кикинду, Савановић 14. за Нафтагас. Жути картони: Терзин, Јовановић (ОФК Кикинда), Самарџић (Нафтагас). ОФК КИКИНДА: Јовановић, Терзин, Чутовић, Молнар, Николић, Будаи, Стојанов (Н. Ковачевић), Шашић (Зечевић), Живанов, Пајтин (Оторан), Станимиров (Путник, Винцан). НАФТАГАС: Галин, Јовановић, Грбић, Трајковић (Попов), Стевановић (Бачвански), Чигоја, Савановић, Силађи, Гороњић, Стефановић (Дакић), Самарџић.
Елемирци су из првог напада запретили, али је голман Јовановић био добро постављен. Нафтагас је ипак повео у раној фази. Акција је ишла по средини, а лопту убачену у празан простор, Савановић је, ударцем мало искоса, послао у мрежу домаћина. У 22. минуту, на супротној страни, све је одрадио Молнар, убацио са стране, изненада се млађани Пајтин нашао сам и неометан пред голом Галина, али као да се уплашио па се није снашао, промашивши немогуће, тукао је далеко ван оквира, у стопостотној шанси која је била зрелија од пенала.
Након одмора у игру је ушао шеснаестогодишњи Зечевић, током целог наставка пленио је и појавом и потезима, постављао се чврсто и правовремено, одлично се сналазио у простору и с лоптом и без ње, а почетком другог полувремена, изванредно зрело и мудро одиграо је с бока пред мрежу „Нафташа”. Лопта је прошла кроз петерац, а тамо ју је, код друге стативе, дочекао Молнар и поравнао. У финишу уследио је преокрет. Молнар је искористио кикс одбране гостију и утекао јој, намештао се да поентира, али с леђа га је оборио Самарџић за најстрожу казну, а сигуран је с „беле тачке” био Ковачевић за прву победу Кикинђана. Д. П.
