Свети Јован Крститељ био је јеврејски аскетски проповедник из првог века који је вршио обредна купања на реци Јордан. Позивао је људе на покајање и окретање Богу. Био је важна религијска личност чији је покрет вероватно био масовнији од Исусовог. Најпознатији је по томе што је крстио Исуса, који је прихватио његову поруку. У хришћанству се поштује као светац, пустињак и мученик, претходник (претеча) Христов.
Јованов отац је био јудејски свештеник Захарија, од племена Арона. Према хришћанском предању, Јован је рођен пола године пре Исуса Христа, што се слави као Ивандан. Отишао је од куће да би живео у јудејској пустињи близу реке Јордан, где је постио и проводио време у молитви. Јео је пустињску храну – дивљи мед и биље.
Исус га описује као човека који „нити једе нити пије“. У јеванђељима је описан како носи одело од камиље длаке опасано кожним појасом. Држао је апокалиптичне проповеди очекујући скоро божанско ослобођење од грехова.
Еванђеља проповедају да је Исус Христос око своје тридесете године отишао да се крсти код Јована Крститеља. Историчари оцењују да је Исусово крштење код Јована историјска чињеница, коју рани хришћани не би без основа унели у своја јеванђеља. Научници сматрају да је Исус био следбеник Јована, прихватајући његову поруку самим тим што је тражио да га овај крсти. Према хришћанском предању, Исус је након крштења провео четрдесет дана у пустињи, након чега је почео да проповеда.
Јован Крститељ је погубљен по наговору Херодијаде, жене Ирода Антипе, којима је приговорио због прељуба, јер се Иродијада удала за краља Ирода, брата њеног мужа Филипа, који је још био жив. Насупрот хришћанском приказу, историчари сматрају да је краљ Ирод Антипа ликвидирао Јована јер је у њему видео јасну политичку претњу. Јованови ученици су преузели тело и сахранили га.
Након Јованове смрти покрет његових следбеника је наставио да постоји упоредо са Исусовим покретом. Сам Исус након Јовановог погубљења није одбацио његова учења, већ је у својим проповедима наставио да велича његов лик и дело, називајући га анђелом.
Пост и крштење, суштински елементи Јовановог покрета, су вероватно ушли у рано хришћанство заједно са Јовановим следбеницима. Неки научници оцењују да је Исус тек након своје смрти постао утицајнији од Јована, те да јеванђеља у Исусов живот пројектују његову каснију важност.
Године 2010, на острву Свети Иван код Созопола у Бугарској, некадашње Аполоније, бугарски археолози пронашли су део моштију Светог Јована Крститеља, за које се сматрало да су, после Турског освајања Цариграда, неповратно изгубљене.
Хришћани прослављају Јованове празнике неколико пута у години. Свети Јован је једна од најпопуларнијих слава у Србији – по броју свечара, налази се на четвртом месту.
Јован се сматра заштитником певача, музичара, кројача, кожара, крзнара, вунара, ременара, гостионичара, ножара, брусача, затвореника, осуђених на смрт, узгајивача птица, оболелих од епилепсије, крштеника, Малте, Јордана и великог броја градова широм света.
У народу постоји обичај да се људи на Јовањдан братиме и куме, јер се Јован сматра узором карактера и поштења. Према веровањима, на Јовањдан жене никако не треба да дирају плетиво, маказе ни игле. Верници не би требало да у руке узимају нож, у знак сећања на страдање Јованово, нити да једу и пију било шта што је црвене боје, јер та боја симболизује невино проливену светитељеву крв. Деци се такође на овај дан не даје ништа што је црвене боје. Такође, 20. јануар је, према веровању, идеалан дан за полазак на пут, јер ћете имати заштиту овог свеца.
До Часног крста први је стигао Бранко Угринић (37) из Банатског Великог Села, дипломирани економиста и бивши репрезентативац Србије у шаранском риболову.
Богојављенско пливање први пут је одржано у овом месту и поново је привукло велики број верника који су бодрили и с радошћу пратили храбре учеснике.
Сат времена касније, тачно у подне, обележавање Богојављења одиграло се, једанаести пут, у Кикинди, на Старом језеру, где је забележен рекордни број учесника, њих 47. Надметале су се и три девојке, једна цела породица, као и браћа која су пливала заједно. Учеснике су благосиљали свештеници кикиндске Српске православне општине.
Најбржи је био осамнаестогодишњи Кикинђанин Вељко Карановић, ученик Техничке школе „Михајло Пупин“, који је, уз овације публике, освојио Часни крст.
Несвакидашњи одзив потврдио је значај ове традиције у очувању духовних вредности, навео је градоначелник Младен Богдан.
Пливање за Часни крст на Богојављење носи дубоку симболику и подсећа на крштење Исуса Христа у реци Јордан, када су се отворила небеса и чуо глас Бога Оца. Овај чин окупља заједницу, инспирише учеснике и преноси поруку вере, храбрости и заједништва.
Организатори, црквене општине, локална самоуправа и Ронилачки клуб „Орка“ и Културни центар истакли су значај оваквих догађаја у очувању духовног идентитета, изражавајући захвалност свима који су учествовали и подржали манифестацију. Како се обичај из године у годину развија и окупља све већи број људи, јасно је да пливање за Часни крст остаје једна од најсветлијих и најважнијих манифестација које спајају веру, традицију и заједништво.
Причу води царица Марија Терезија, једина жена владарка у историји Хабсбуршке монархије, која се обраћа публици из перспективе свог времена и дела и осветљава политички, али и приватни живот, и приближава важне тренутке из историје овог краја.
Публика је имала прилику и да слуша Хајднову музику, популарну у време Марије Терезије, и да дегустира традиционалне посластице попут штрудле с јабукама и чаја с румом. Ова комбинација створила је аутентичну атмосферу и додатно повезала присутне са епохом о којој говори представа.
– Ми је овде видимо као старију госпођу, веома задовољну својим резултатима, која врло радо даје разне привилегије. Потрудила сам се да царицу, веома занимљиву историјску личност, прикажем како најбоље знам. Она је одговорна и озбиљна жена која се смеје и шали да би на тај начин лакше поднела одговорност. Монодрама се зове „Гледам вас из Беча” јер је врло пажљиво посматрала ову територију, била је заинтересована за људе који своје послове обављају сами, јер је чињеница да тамо где људи могу сами да утичу на своје послове, боље и раде. Зато је и давала разне облике аутономије и привилегије, па су и Кикинђани добили статус дистрикта – рекла је Гордана Перуновић Фијат.
Током изведбе, публика је сазнала многе занимљивости о царици, укључујући и њено залагање за отварање школа и забране веронауке у њима, затим о пројекту уређења европских водотокова и лични однос према породици. Посебно је истакнут тренутак када су „Моји Кикинђани, граничари, крупни људи у великим чизмама и доламама, са шубарама и брцима,“ како их је описала, стигли у Беч на двор да изложе своје примедбе на текст привилегије коју је тек требало да добију.
