Year: 2025

Аљона Шчетинина је из Сибира, из Кемерова – града са више од пола милиона становника, смештеног око 300 километара – ту, поред, по руским релацијама – од Новосибирска. У Кикинду је први пут стигла пре шест година, са сином Николом, и то – због љубави. Одлично прича српски, каже да је Кикинђанка и да одавде не планира никуда да иде.

Пре тога никада није била у Србији, а највише ју је изненадило што, каже, нема зиме.

– Када сам овде видела мраз први пут, послала сам фотографију сестри, а она ми је одговорила: „Па, то је само иње, то није зима!“ Температура се овде друкчије осећа. Прве моје зиме у Кикинди било је минус десет, гледала сам потпуно умотане људе, само су им очи вириле, а ја сам била у танкој јакни, без капе. Али, сада сам се већ навикла на топлију климу и, када одем у Русију, јако ми је хладно – прича Аљона.

Људи су, каже, срдачнији и више се окупљају него у њеној домовини.

– Иако смо сличног менталитета, постоје разлике. Људи се овде више друже и спремни су да помогну једни другима. Такође, одрасли брзо успостављају контакт са децом својих пријатеља и познаника – у Русији је дистанца много већа – објашњава Аљона и додаје да је приметила да мушкарци овде очекују више послушности од жене и деце него што је то уобичајено у Русији.

Никола, који је овде стигао као ученик првог разреда, брзо се уклопио. Посебно му је лако ишла математика, јер је у Русији тај предмет обимнији, каже Аљона.

– Једина ствар која га је зачудила било је то што има мало распуста. Ми их имамо четири. И инсистира да га зовемо Никола, иако му је име Николај. На контролном се тако потпише, а наставници му само додају „ј“ – смеје се Аљона. – Потпуно се прилагодио.

Аљона у Русији има две сестре, мајку и старијег сина Максима који је на факултету. Отац јој је трагично настрадао, веома млад. Иначе, право име јој је Јелена, тако јој пише у документима, али за све је, одувек, Аљона. То је, каже, био неки компромис између маме и тате. Иначе је средње дете, оно борбено, а једина потешкоћа коју има у Србији је то што још увек има статус туристе. Да би била држављанин, објашњава, мора прво три пута да добије привремени боравак у трајању од по годину дана, а потом и стални боравак, и тек након тога може да аплицира за држављанство. Ипак, све то је не спречава да се осећа као Кикинђанка и да се, рецимо, чуди руским туристима који долазе да гледају сове.

– Јако ми се свиђа што се овде задржао обичај коринђања, у Русији тога више нема. Мој Никола је одушевљен, после једног коринђања, добио је толико слаткиша да није могао све да их понесе – прича Аљона.

Уз српску културу, заволела је и храну, посебно бурек. Примећује и да слично правимо роштиљ, али су ражњићи, напомиње, у Русији маринирани и много већи, а хлеб има друкчији укус и четвртаст је.

Много воли наш пасуљ који се у Русији не припрема као главно јело, него га има, углавном, у салатама. Њена мајка, каже, припрема рагу од свог могућег поврћа у који може да се дода пасуљ уместо кромпира. Додаје да Руси сваку супу праве са кромпиром, а имају и супу од сувог грашка са димљеним месом. Од традиционалних јела, највише воли сољанку – густу чорбу са различитим врстама меса, и димљеним, кобасицама, маслинама и поврћем. Приликом сервирања, у њу се додаје павлака и парче лимуна.

Аљона примећује и да су неке ствари у Србији скупље него у Русији. Чак су и руске чоколаде овде дупло скупље, каже. Недостају јој руски овсени кекс и пржена хељда, која се у њеном крају припрема онако како се овде спрема пилав.

Време у Србији користи и за креативан рад. Веома је вредна, и воли да шије и прави лутке и украсне предмете, а уметничку црту има и Никола. Сматра да свако ко жели да ради, може да нађе посао, где год да је.

Аљона је, иначе, пре неколико година, приликом боравка у Русији, понела титулу мисице Кемеровске области.  Пријавила ју је другарица, а пристала је, каже, јер је такмичење било организовано у добротворне сврхе.

Кикинду види као мирно место које јој изузетно прија након живота у великом граду.

– Кикинда ми се јако свиђа – мирна је, лепа и одлична за одрастање деце. Имам много пријатеља овде.

Љубав ју је довела у Кикинду, а данас не може да замисли да одавде оде. Мир који је пронашла за њу је непроцењив.

С. В. О.