Политичар и правник Елена Фриц из Баварске, истакнути је глас нове генерације странке Алтернатива за Немачку (АфД). Као кандидаткиња у изборној јединици Landshut–Kelheim, позната је по ставовима који траже повратак суверености европских држава и реалну, а не идеолошку политику према Истоку и Западу. Критична према бриселској бирократији и америчком утицају, Фрицова отворено говори о кризи немачке привреде, губитку европске самосталности и праву Србије да води независну политику. Због тога њени наступи изазивају пажњу и ван немачких граница, а њен глас разума све чешће се чује у политички осетљивим временима.
Како коментаришете то што Сједињене Америчке Државе уводе санкције због енергетских пројеката и државама које нису чланице Европске уније, укључујући и Србију, чија се нафтна индустрија нашла на удару? Сматрате ли то политичким притиском или покушајем контроле регионалног тржишта?
Америчка политика санкција није морални, већ економски инструмент. Њена сврха није демократија, већ очување геополитичке доминације. Када Вашингтон блокира енергетске пројекте у Србији или другим државама ван ЕУ, циљ је да се спречи стварање инфраструктуре која би могла да функционише независно од долара и америчког утицаја. Европа се у тај систем добровољно уклопила. Раскид са Русијом и зависност од скупог америчког течног гаса нису израз стратешке аутономије, већ геополитичке трговине – политичка послушност у замену за економски губитак. Немачка губи индустрију, Америка добија тржиште. За Србију то значи двоструки притисак из Брисела претње „усклађивањем“, из Вашингтона санкције. У основи, ради се о истом – ограничавању националне слободе. Питање више није правно, већ системско, може ли европска држава данас да води сопствену енергетску политику ако се не поклапа са интересима Сједињених Држава?
Који су данас највећи проблеми грађана у Немачкој и на који начин их људи највише осећају у свакодневном животу – кроз економију, миграције, безбедност или друге аспекте?
Немачка се налази у дубокој структуралној кризи која не потиче из економског циклуса, већ из погрешне политичке оријентације. Држава је деценијама живела од јефтине енергије, снажне индустрије и међународне предвидљивости – а управо то данас нестаје. Одлука да се прекине сарадња с Русијом, да се индустрија „зелено трансформише“ и да се миграција препусти стихији, створила је хаос. Влада то назива „трансформацијом“, али у стварности се ради о политички изазваном слому. Енергоинтензивне фабрике одлазе, а становништво се суочава са растућим трошковима и несигурношћу. Та политика нема економски смисао, већ геополитичку позадину: Немачка треба да се одвоји од Евроазије и чврсто веже за амерички простор. Док у Вашингтону говоре о „савезу вредности“, просечан Немац губи куповну моћ, дом и сигурност. Земља осиромашује не зато што не може, већ зато што јој није дозвољено. Док Берлин држи моралне говоре о „климанеутралности“, средњи слој се пита како да плати следећи рачун за струју. Тај јаз не ствара „популисте“, већ покрет отпора који тражи нешто сасвим природно – политику здравог разума и националног интереса.
Како тумачите јачање патриотских и суверенистичких покрета широм Европе? Да ли председника Србије Александра Вучића видите као једног од лидера такве политичке струје?
Успон патриотских и суверенистичких покрета није пролазни тренд, већ реакција на систем који је политику денационализовао и одговорност разводнио. Годинама се суверенитет приказивао као опасност, а сада се види последица. Европа функционише технички, али је политички празна. Ти покрети испуњавају вакуум – они изражавају жељу народа да поново буду субјекти своје историје, а не објекти бриселске администрације.
То што их елите називају „популистима“ само је начин да их дискредитују. У суштини, они заступају најдемократскије начело: да одлуке треба да се доносе тамо где се и осећају њихове последице. Вучић у том контексту заузима посебно место – није идеолог, већ прагматичар. Разуме да у мултиполарном свету ни слепо везивање за Запад ни демонстративно окретање Истоку нису решења. Суверенитет значи разговарати са свима, али не зависити ни од кога. Управо та позиција чини Србију сумњивом западним бирократама: није непослушна, већ независна – а то је данас довољан разлог да буде проглашена „проблемом“.
Како коментаришете протесте који су се дешавали у Србији и то што су наишли на подршку Европске уније, иако су имали дестабилизујући ефекат на институције? Слажете ли се са оценом председника Вучића да је реч о покушају обојене револуције?
Ти протести нису спонтани ни искључиво домаћи. Они су део већ познатог сценарија – као у Грузији, Украјини или Јерменији. Када нека балканска држава покуша да води независну политику, појављују се „цивилни покрети“ који су организовани, финансирани и медијски подржани из иностранства. То се зове „демократизација“, али у суштини значи – контрола. Дестабилизацијом Србије шаље се порука целој регији: неутралност није дозвољена. ЕУ и САД не прихватају суверен простор између Истока и Запада. Вучићева оцена о покушају обојене револуције није пропагандна, већ реалистична. Механизми су увек исти – провокације, медијска кампања, дипломатски притисак. Циљ: ослабити сваку власт која не пристаје на потпуну потчињеност. Иронија је да они који у Бриселу говоре о „европским вредностима“ подржавају акције које руше институције друге државе.
У којим областима би Србија и Немачка могле да унапреде међусобне односе и постоји ли политичка воља у Берлину за дубљу сарадњу са Београдом?
Односи Србије и Немачке су привредно јаки, али политички асиметрични. Берлин Балкан и даље види као периферију коју треба „европеизовати“, а не као равноправан простор. То је погрешно. Србија није заостатак, већ чвориште између Европе и Евроазије. Немачке фирме то већ препознају – Босцх, Сиеменс, ЗФ производе у Србији јер овде још постоји индустријска логика. Политички, међутим, влада неповерење, јер свака српска одлука која одудара од бриселске линије тумачи се као „проруска“. Уместо морализовања, Берлин би требало да се врати реалполитици – да сарађује тамо где се интереси поклапају. То би била права европска политика, ослобођена туторства Вашингтона.
Какав је ваш став према самопроглашеној независности Косова и чињеници да велики број чланица ЕУ, укључујући и Немачку, признаје Косово, док друге не?
Једнострано проглашење независности Косова остаје преседан који је поткопао међународни поредак. Они који су 1999. погазили суверенитет Југославије, а 2008. признали отцепљење, отворили су врата селективној примени међународног права. Западне силе које се заклињу у „поредак заснован на правилима“ заправо су га тада укинуле. За Немачку је то био чин лојалности Вашингтону, али последице су далекосежне: ако се једном призна сецесија, онда се другде не може веродостојно оспоравати, ни у Украјини, ни у Шпанији. Србија је ту доследна, брани начело које је Европа сама створила – неповредивост граница. Косово није локални проблем, већ тест искрености европских вредности.
Како коментаришете свакодневне репресивне мере које власти у Приштини спроводе над Србима на Косову и Метохији – хапшења, одузимање имовине, монтиране оптужнице и притиске који приморавају породице да се исељавају? Сматрате ли да Европска унија показује двоструке стандарде када је реч о заштити права Срба на Косову у поређењу с другим мањинама у Европи?
Ситуација Срба на Косову јесте срамота европске политике. Док Брисел говори о људским правима, ћути пред свакодневним кршењима тих права од стране приштинских власти. Полицијске акције, одузимања имовине, монтирани процеси – све то се прећутно толерише. ЕУ примењује двоструке стандарде где је политички корисно, брани мањине, где смета њеним плановима, окреће главу. Север Косова живи под сталним притиском – економски, административно и безбедносно. Циљ је јасан: да Срби сами напусте територију. Бриселски споразум из 2013. године предвидео је аутономна права за српске општине – ништа од тога није спроведено. Уместо посредника, ЕУ је постала гарант статуса кво, дакле неправде. Србија остаје једина која се позива на међународно право, док тзв. „правила“ Запада важе само када им одговара. То је највећа трагедија савремене Европе – губитак доследности и моралног компаса.
Поглед редакције портала Српски Угао
Интервју са Еленом Фирц показује колико су европска политика и медијска перцепција Србије подложне стереотипима и притисцима. У времену када се суверенитет сматра грехом, свака реч разума звучи као побуна. Управо зато, њени ставови, ма колико провокативни деловали, отварају простор за расправу о ономе што Европа упорно избегава: праву независност мишљења и одлучивања.
КИКА 0230: Бунгхарт 527, Шибул 557, Чорба 530, Кресоја 505, Команов 561, Френц 549.
