Жири за доделу регионалне књижевне награде Јован Поповић објавио је ужи избор од 11 рукописа збирки поезије и кратке прозе. Конкурс је расписала издавачка кућа Партизанска књига у знак сећања на великог кикиндског, југословенског и српског писца.
На конкурсу су учествовали ауторке и аутори из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске.
Сњежана Врачар Михелач (Љубљана) – Сан на сунцу, поезија
Тино Дежелић (Загреб) – Прича толико уврнута и невероватна да не може бити, проза
Жарко Миленић (Брчко) – Сјећаш ли се?, проза
Жељко Ивањи (Београд) – Кријумчар играчака, проза
Најужи избор биће проглашен до 5. новембра.
Ауторки/аутору награђеног рукописа 18. новембра биће уручена плакета и објављена уређена књига у издању Партизанске књиге, уз потписивање стандардног издавачког уговора.
Јован Поповић (1905–1952) био је песник, прозни писац, уредник, преводилац, књижевни и позоришни критичар, учесник у НОБ-у од почетка оружаног устанка у Србији. Објавио је три књиге поезије и три књиге кратке прозе. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Партизанска књига је први и ексклузивни издавач Поповићевих сабраних дела.
Конкурс за регионалну књижевну награду Јован Поповић подржало је Министарство културе Републике Србије.
Синиша Попесков (на слици) на турниру у Сарајеву заузео је прво место у одговарајућој тежинској категорији и истовремено проглашен за најбољег млађег пионира. Прва је била и џудока Партизана Катарина Исаков, а трећа места поделили су у својим категоријама Ања Мортвански и Матеја Џакула док су пете позиције делили Никола Билић и Филип Срејин. Још је Михајло Поповић наступио на „Трофеју Беочина” у организацији тамошњег Цемента у поменутом градићу Срему, поделивши пето место у конкуренцији старијих пионира, у категорији до 66кг.
Ударио, као главни и одговорни уредник, темеље некадашњој „Комуни“, новинарски кадар мукотрпно подучавајући основама професије, посебно инсистирајући на писмености и лепом изражавању на српском језику – без туђица. Некадашњи ђаци Гимназије и Педагошке школе памте га као строгог и праведног предавача, од којег је имало шта да се научи
На личном плану деловао је андрићевски самотно, скоро у потпуности затворен за јавност. А у радном смислу био је скроз другачији: за сарадњу и комуникацију увек отворен и непосредан, „расипнички“ друге дарујући непрегледним знањем из књижевности и лингвистике. У исти мах до бескраја тврдокоран у принципима којих се у размишљању и делању строго придржавао.
Такав је у најкраћем, на основу штурих званичних података и казивања оних који су га донекле, дакле не у потпуности, познавали, био Радослав Јеринкић (1931 – 2016). Неоспорно један од највећих интелектуалаца Кикинде у другој половини прошлог века и првој деценији овог миленијума. Иза себе је, и поред огромног списатељског потенцијала, оставио симболичан писани траг – брошуру „Развој радничког покрета у Кикинди“ и то као један од аутора. Без довољне списатељске заоставштине неумитно лагано пада у заборав.
Остао је Јеринкић, међутим, у сећању преосталим ревносним читаоцима некадашњег локалног гласила „Комуна“, по његовој идеји осмишљеног и 1961. године реализованог. Нису га заборавиле ни колеге из образовања са којима је радио, нити ђаци Гимназије и Педагошке школе, у којима је предавао српски језик и књижевност. Помињу га, у најлепшем смислу, у локалним установама културе, посебно у градској библиотеци, чији је био најредовнији гост и најревноснији читалац.
Писац и некадашњи издавач Пера Јанчић с посебним пијететом беседи о Јеринкићу. Присећа се 1966. године и младалачког изазова да се, као матурант, окуша у новинарству. Чим је крочио у скучене просторије „Комуне“ у приземљу Комитетове зграде, суочио с огромним искушењем. Јеринкић га је, као главни и одговорни уредник, очински дочекао, па му „диктаторски“ предочио правила рада и понашања у редакцији.
– Јесам се у том моменту збунио, али се нисам поколебао – прича Јанчић како је упловио у новинарске воде. – Јеринкић је био изузетно вредан и одговоран. Био је непопустљив, захтевајући од новинара да, зависно од теме и њеног значаја, ревносно поштују одговарајућу новинску форму, као и да се прикладно понашају на послу и на јавном месту. Тражио је да пишем најједноставније текстове, али ми је, такође, веома брзо одобрио сопствену рубрику, у којој сам покушавао да будем духовит. Запамтио сам га као строгог, боље рећи веома строгог, уредника. Инсистирао је да текстови буду сажети, занатски урађени, јасни. Мене је, у неким моментима, чак бодрио и хвалио, али је умео и да ме натера да одређени текст, ако није по његовој мери пет-шест пута прерађујем и прекуцавам. Било ми је у тим тренуцима мучно да га слушам и поступам по његовом налогу. А касније, када сам се озбиљније латио пера, схватио сам да су те његове грубе лекције о писмености и стилистици писања за мене биле – лековите. До неба му хвала за то…
ЈЕЗИЧКИ ФАНАТИК Радослав Јеринкић
Већини сталних новинара „Комуне“ није годио такав метод рада. Појединци су се бунили, опирали наметнутој строгоћи. Узалуд. Можда је, у том смислу, требало да буде тактичнији и флексибилнији. Јеринкић није попуштао, највероватније страхујући од евентуалног кикса и у таквим ситуацијама неминовне оштре замерке власти, односно партије. Не сме се занемарити чињеница да је то време комунизма…
Јанчић додаје да је Јеринкић у новинарској каријери најмање стотину особа подучавао да, како вели, „саставе прву реченицу, а да у њој буде барем мало граматике и правописа“. Својеврсну мисионарску улогу описмењавања наставио је и када је дигао руке од професионалног новинарства, прешавши, као професор српског језика, у просвету. Никога од бројних знаних и незнаних овдашњих љубитеља писања углавном у покушају, који су тражили помоћ и савет, није одбио, маратонски им редигујући и лекторишући рукописе. И то без накнаде. Нека таква монографска остварења у толикој мери је прерађивао и дотеривао да је могао и сам да их потпише. За Јанчића, али и остале наше саговорнике, Јеринкић је, све у свему, личност достојна сећања и поштовања.
Књижевница Марија Танацков каже да је познавала професора Јеринкића. Колеге су по струци. Обоје, у једнакој мери, у Кикинди слове за искрене љубитеље писане речи понајвише лепе књижевности. Марија је велики део радног века провела у Библиотеци „Јован Поповић“. Напомиње да је Јеринкић деценијама скоро свакодневно свраћао у библиотечке одаје.
-Сем обавезног прелиставања дневне и периодичне штампе, често је користио књиге из нашег научног фонда. Био је, збиља, интелектуалац од угледа. Озбиљно је схватао сопствену улогу у развоју друштва са задатком да, како је говорио, као интелектуалац ревносно прати одређене области друштвеног живота, пре свега уметност, језик и образовање. Поседовао је огромно знање из друштвених наука… Jеринкић је живео аскетски, као Иво Андрић у провинцијским размерама. супруга га је ослободила свих кућних обавеза. дане је проводио уроњен у читање, којем је био посвећен – до самоуништења.
Јеринкић је, иначе, из прве генерације студената који су, након Другог светског рата, завршили књижевност на Филолошком факултету у Београду. Касније је магистрирао. Из просвете је отишао у пензију. Једно време, у првим годинама прошле деценије, био је, као лектор, ангажован у локалним новинама. Новинар Милан Срдић памти га као мирну, сталожену, ненаметљиву особу, с господственим манирима.
Није се Јеринкић дуго на том привременом волонтерском послу задржао. Убрзо је одустао од било каквог друштвеног ангажмана. Виђан је касније на пригодним културним манифестацијама у граду, које је са супругом редовно посећивао.
ПОМОГАО АНГЕЛИ
-Био ми је Јеринкић професор у овдашњој гимназији. Јесте био строг. Тражио је од ђака много.Та његова строгоћа за мене је у почетку била посебно оптерећујућа, јер сам дошла из Основне школе „Фејеш Клара“ у којој сам наставу похађала на мађарском језику. Била сам, међутим, истрајна, и поред свих потешкоћа с којима сам се суочила. А професоров метод рада помогао ми је да се брзо „прешалтујем“ на српски језик и у говорном смислу функционишем као остали ученици – напомиње директорка Високе школе струковних студија за образовање васпитача у нашем граду др Ангела Месарош Живков, проф.
ИШАО ОЧЕВИМ СТОПАМА
Радослав је рођен у селу Кумане. Потиче из новинарске породице. Његов отац Радивој писао је за лист „Југословен“. Животна сапутница Зорица, која је радни век провела у градској Пореској управи, била му је велика узданица. Преминула је недуго после њега. Немају потомке.
