Утакмицама првог кола Купа Фудбалског савеза Кикинде, званично је отпочела сезона и на северу Баната.
Резултати: 2.октобар – Јединство (Б) 5:1, Напредак – Борац 3:0 /Јелача, Тодоров, Бербаков (к.у.)/, Делија – ЖАК 1:2 /Барбул – Вељковић, Бошков/, Војводина (НМ) – Војводина (Б) 3:0, Јединство (НБ) – Полет 3:0 (службеним резултатом, Наковчани нису дошли).
У другом колу, у среду 27. августа (17 сати), играће ЖАК – Напредак, а биће одређен и домаћин сусрета Војводина (НМ) – 2.октобар док ће слободно бити Јединство (НБ).
Д. П.
Дан: 10. август 2025.
Кикинда – Гледалаца: 100. Судија: Ковач (Мокрин). Стрелци: Ковачевић 40. за ОФК Кикинду, Провчи 32. и Костић 68. за Тису.
ОФК КИКИНДА: Јовановић, Зечевић, Терзин, Шашић, Живанов, Будаи, Стојановић, Пајтин, Путник, Станимиров, Ковачевић. Играли су још: Стојисављевић, Винцан, Будаи, Пашић, Шкеро, Вигњевић, Лајић, Шарац, Бркљач, Кецман, Стојанов.
ТИСА: Слијепчевић, Томишић, А. Месарош, Свитић, Радојичић, Славуљица, Бошњак, Вујовић, Провчи, Новаковић, Моровић. Играли су још: Симић, Костић, Г. Месарош, Самац, Станчевић.
Наш српсколигаш у генералној проби био је без четворице најискуснијих па и понајбољих, а у другом полувремену прилику су добили и они најмлађи. Како било, члан војвођанског „Севера” из Адорјана, заслужено, у нову сезону улази у бољем расположењу.
Повела је Тиса након пола сата игре, Провчи је утрчао у празан простор, Кикинђани су рекламирали офсајд, а и голман Јовановић закаснио је с истрчавањем па га је гостујући играч заобишао и поентирао. До одмора Ковачевић је поравнао ударцем главом, а пронашао га је центаршутом Будаи. Средином наставка, тек што је ушао у игру, резервиста Адорјанаца Костић, искоса из угла казненог простора, мајсторски је погодио горњи супротан угао.
Д. П.
У 16 сати у Кикинди је измерено 39,4 степена Целзијуса и ово је други најтоплији дан који смо имали током лета.
Према подацима Метеоролошке службе у нашем граду иста температура измерена је и 26. јула, док је најтоплији јунски дан био такође 26, када је измерено 38,8 степени. У поменутој служби истичу и да се највише температуре у дану мере у 16 сати, што је постало правило, а не као ранијих година у 14 и 15 часова.
Поред Кикинде најврелије је у Ћуприји где је, такође у 16 сати, измерено 40 степени, док је у Нишу и Лесковцу температура за степен нижа. У Новом Саду, Сомбору, Београду и Крушевцу у истом термину било је 38 степени.
Подсетимо, Републички хидрометеоролошки завод издао је упозорење на високе температуре у Србији од 10. до 17. августа и навео да ће максимална дневна у већини места износити од 34 до 38 степени, а понегде и око 40 степени.
Књижевник, новинар, ликовни и књижевни критичар Драган Батинић, који се на властитим књигама, којих има десетак, потписује псеудонимом Драган Поп Драган, објавио је ових дана и књигу за децу „Не журите! Писмо почетницима у одрастању“. Издавање ове публикације подржао је Град Кикинда, а као издавач се потписује Банатски културни центар из Новог Милошева. Ова књига, која је и ауторов својеврсни жанровски заокрет, била је повод да се с Батинићем осврнемо и на његов минули списатељски рад, који је увек и он сам настојао да обогати особеним хумором, а некад и иронијом.
Овом новом књигом намењеном деци, која ускоро излази, „Не журите! Писмо почетницима у одрастању“, направио си жанровски заокрет. Да ли је у теби увек тињала жеља да се обратиш младим читаоцима, или човек у зрелим годинама мало подетињи?
– Кад почнеш полако да затвараш животни круг вероватно се на неки начин враћаш на почетак, ка детету. Није чудно што се деке и баке највише воле, друже и разумеју са унучићима. Има још нешто. Успео сам да сачувам дете у себи. Да сачувам невину и помало наивну радозналост, чуђење, љубав и према људима и према природи, потребу за искреношћу, потребу за исказивањем емоција без фолирања… Цела књига је нека врста наговарања деце да не журе са одрастањем, а завршава се овако: „Не журите да одрастете! Уживајте! Одрастање дође само и кад га не призиваш. Нађе оно сваког дечака и сваку девојчицу и онда одједном, док се окренеш, ниси више дете. Није баш скроз лоше бити одрастао, али мнооого је лепше бити дете. Ја то знам. Пробао сам и једно и дуго.“
Проблем и деце и одраслих данас је што живимо у убрзаном времену. Све се дешава брзо, а често и по неком скраћеном поступку. Стално смо у некој журби па немамо времена да приметимо, или да довољно уживамо у лепим стварима које се дешавају нама и око нас. Покушао сам да помогнем деци да мало успоре. Можда ова књига може бити од користи и старијим да поново пробуде дете у себи.
Ускоро ће пола века од твог бављења књижевним радом. Да ли је и сада, као и кад си почињао, највећа клетва за песника: „Дабогда познавао све своје читаоце“?
– Са пет година сам сам научио да читам. Имао сам међу играчкама и неки стари буквар. Досађивао сам свима, запиткујући које је ово слово. Љубав према књизи траје од тад. Читао сам и читам много и свашта, не у смислу квалитета, него жанровски: филозофију, психологију, књиге из теорије књижевности и новинарства, понешто из домена религије, историје, историје уметности, белетристику… а спадам и у оне малобројне који радо читају и поезију.
Не тешим се тиме да је мало песника који имају велик читалачки круг. Не очекујем да будем популаран као естрадни уметници, јер поезија је, ипак, за посвећене. А, таквих, гле чуда, има више него што мислимо. Одавно се десило да не познајем баш све своје читаоце. То кажем на основу награда и признања које сам добијао и у градовима у којима никад нисам био, или сам давно био: Младеновац, Ниш, Кучево, Оџаци, Рудо и Мркоњић град у Републици Српској, Сарајево, онај део у Федерацији, Скопље… Значи тамо је неко читао моје песме и у њима нашао нешто вредно, или бар занимљиво. Дакле, број мојих читалаца је превазишао комби, сад би требао бар аутобус, али вероватно не баш онај дупли. Пишем поезију пре свега јер за мене је то лепа авантура и покушај комуникације прво са собом, а онда и са другима. Ако се некоме то што напишем допадне, драго ми је. Ако се не допадне, не замерам и не узбуђујем се због тога.
Уређивао си још као војник Зидне новине. Већ тада си, вероватно, увидео да на зиду може да виси свашта?
– Како на ком. На том зиду, у мојој касарни, није могло да виси баш свашта. О књижевном нивоу сам бринуо ја, а о морално политичкој подобности, како се то онда звало, и аутора и текстова, бринуо је један водник твој презимењак. Да ли је то случајно да ће после толико година опет један Савић, овога пута новинар, одлучивати шта ће бити објављено? Од уредника зидних новина стигао сам до уредника Радио Кикинде, уредника дописништва суботичке телевизије, уредника књижевног часописа „Хекеида“… у свим тим редакцијама трудио сам се, са својим колегама, да рушимо неке „зидове“ незнања и заблуда у разним областима, и тако ширимo видике наших слушалаца, гледалаца и читалаца. Нисмо баш увек успевали да срушимо зид, али смо били срећни ако га мало окрунимо, начнемо, да неким следећим добронамерним „рушитељима“ буде лакше.
У једној раној песми пописао си састав јетрене паштете. Значи ли то, како кажеш у једној другој песми да „у песме све сме“?
– Моје став је да је у уметности све дозвољено до границе док та уметничка слобода неког другог не угрожава, на било који начин. Поменути цитати могу се и тако схватити. Међутим, стих да у песме све сме, је последњи стих антиратне песме коју сам написао и објавио деведесетих година. Претпоставио сам да ће је неки тумачити и као не-патриотски чин, па сам за сваки случај ставио и тај стих. Но, нисам имао проблема због тог, осим што се некима није допало, ал то је већ њихов проблем.
Састав јетрене паштете је имао другу функцију. То је песма, мени посебно драга, „Песник самац“, написана на прелому 80-их и 90-их година прошлог века, која је на неки начин песнички и филозофски кредо тог мог периода, који критичари сврставају у андерграунд, а ја то називам рокерско-панкерски период. Дакле, описујем јутро када након разбијања мамурлука кафом, цигаретом и вињаком доручкујем и зурим у конзерву паштете, читам њен састав да не бих размишљао о другим стварима. Песма се завршава стиховима: вести са радија / ситуација у свету алармантна/ време промењиво облачно / добро јутро. Ова песма, на неки начин, наговештава туробне и тескобне године које су уследиле.
Крај контејнера/ човек се облизује/ мачка га гледа – каже један твој хаику. У традиционалну хаику форму унео си иронију. То био је храбар и иновативан поступак.
– Нисам баш пронашао топлу воду. Елементи хумора постоје и у хаику стиховима родоначелника ове књижевне форме, као што су Башо, Иса… Можда сам отишао мало даље уводећи и иронију, тачније горки, црни хумор. Хаику је „ухваћен“ тренутак. Ова песма је настала деведесетих година и одраз је тог времена. Кад погледам уназад и сетим се да смо преживели невиђену инфлацију, ратове, бомбардовање, револуцију, разарајућу приватизацију… помислим: да смо знали унапред шта нас чека многи би, вероватно, одустали од живота. Мени су тај црни хумор, јер такво је време било, иронија и аутоиронија, писање, читање и наравно породица, помогли да смогнем снаге да све пребродим. И, ево преживео сам! Мало здравствено похабан и емотивно улубљен, ал ту сам.
Шта би поручио критичарима који су на твоју прозну књигу „Могло је и горе“ рекли: „Могло је и боље“?
-То је књига кратких прича о ововременским ситуацијама из свакодневног живота које нису баш увек лепе и пријатне, али с обзиром шта је моја генерација преживела, порука садашњим младим генерацијама је: „Могло је и горе“. Што се тиче критичара давно сам објавио песму њима посвећену. Песма има наслов „Генијална песма од два стиха“, а гласи; први стих/ други стих. Кад си ти као један од тих критичара у питању слажем се, што се тиче квалитета увек може боље. Напиши и објави бољу књигу, да то потврдиш, и ја ћу се радовати.
У једној репортажи у старој „Комуни“ питао си трафиканткињу у Новим Козарцима, које новине највише продаје и она је одговорила: „Новости“ и „Комуну“. На то си ти закључио: „ Аха, значи вреди писати. Трк назад у редакцију!“ Мислиш ли и данас да вреди писати?
– Ето, ти си запамтио нешто што сам ја написао и заборавио. Значи неко, ипак чита, а понеко чак нешто и упамти. Да ли вреди писати? Ја, неке своје љубави, па можда и заблуде, грчевито браним и негујем и тако ће бити до краја.
Н. Савић
У 21. издању Олимпијског квиза који је једна званичних дисциплина у оквиру 150. Невесињске олимпијаде и ове године су доминирали Кикинђани.
Златну медаљу надмоћно је освојио Вања Томашев, док је Славко Бован морао да се задовољи бронзом. У врло неизвесној завршници Срђан Матковић из Гацка се изборио за друго место. Четврти учесник Драган Папић, универзитетски професор из Бањалуке морао је да се задовољи утешном наградом од 100 марака.
Томашев је до сада учествовао четири пута и освојио је два прва, једно друго и једно треће место, док је Бовану ово девето учешће са скором од три злата, два сребра и четири бронзе.
Поводом Светске недеље дојења која се обележава прве недеље августа у оквиру Школе родитељства и за труднице организована је трибина чији је циљ да се укаже на важност дојења. Организатор је Патронажна служба Дома здравља, а учествовали су др Биљана Племић, неонатолог, главна сестра Неонатологије Каролина Радоњић, патронажна сестра Славица Бајић, саветница за дојење и Оливера Вучковић Попов, главна сестра патронаже у Дому здравља и координаторка Школе.
-Мајчино млеко је најздравија и најважнија храна. Наша жеља је да што више информишемо становништво, како би се креирало боље окружење за дојиље. Важан је континуитет у едукацији, нарочито када је реч о дојењу. Подршка је, осим од појединаца, неопходна и од институција. Инсистираћемо на томе да се у Кикинди одреде места за дојиље, на којима ће, током шетње моћи да подоје своје дете. Наша идеја је да се она налазе на местима где мајке са бебама проводе део времена током дана – навела је Вучковић Попов.
У кикиндском Породилишту уведен је контакт „кожа на кожу“. Првим загрљајем започиње се и први подој. Одмах по рођењу мајкама се беба ставља на груди, а два сата након порођаја успоставља се дојење.
-Примећено је да се, у односу на претходну деценију, повећава број мајки које доје – истакла је др Племић. – Према подацима које имамо 42 одсто мајки доји своје бебе у односу на укупан број порођаја. Први колострум је прва вакцина за новорођенче, а дојење има значајну улогу у успостављењу чврсте емотивне везе између бебе и мајке. У Породилишту се надамо да ћемо, као и прошле године, и ове имати око 480 порођаја.
Ове године слоган Светске недеље дојења је „Да дојење има предност, креирајмо одрживи систем подршке“. Светска недеља је глобална кампања која се од 1992. године обележава прве недеље у више од 170 земаља света ради стицања знања и подизања свести о значају и предностима дојења.
А.Ђ.
У Кикинди је јуче, 9. августа, у 76. години живота преминуо познати кикиндски лекар др Милован Блажић, интерниста ендокринолог.
Др Блажић радни век провео је у Општој болници у Кикинди, а након одласка у пензију отворио је Специјалистичку интернистичку ординацију „Блажић Диабет кор“. За хуманост и предан рад у здравственој заштити грађана 2013. године добио је награду тадашње општине Кикинда
Јавности је познат и по томе што је обављао функцију председника Скупштине града, био је председник Савета за здравство и одборник у локалном парламенту у више наврата.
Иза себе је оставио супругу, два сина, снахе и унуке.