Dan: 4. jul 2025.

U školi iz koje su, pre šest decenija, izašli kao prvi mašinski tehničari u gradu, ponovo su ušli u svoju učionicu, ovoga puta da bi obeležili 60 godina od mature. Ispred zgrade sadašnje Tehničke škole „Mihajlo Pupin“ sačekali su da stignu svi koji su mogli i raspričali se na stepeništu kao nekada, kao da su se sinoć rastali na maturskoj večeri.

– Žive su uspomene. Kada se sretnemo, mi smo kao drugari koji se nisu ni rastajali – kaže Miloš Trifunac, diplomirani mašinski inženjer. – Lepa su sećanja.

Prva srednja mašinska škola upisala je, te 1961. godine, dva puta više od predviđenog broja učenika – čak 80, samo dečaka. Na ovu godišnjicu stiglo je njih petnaestak.

– Istovremeno je osnovana i Građevinska tehnička škola. Sa njima smo bili rivali jer smo bili suprotne struke, pa smo se stalno borili za premoć, ko je bolji. To smo rešavali na fudbalskim utakmicama na ŽAK-ovom stadionu i uvek smo ih pobeđivali. Bili smo, ipak, dobri drugari. Mnogi su dolazili iz sela, iz Mokrina su putovali vozom, a do stanice na kraju grada trebalo je stići pešice – priča Miloš.

Škola im se selila nekoliko puta. Počeli su u zgradi Škole učenika u privredi (ŠUP) koja sada pripada Ekonomsko-trgovinskoj školi. Drugi razred su završili u školi „Đura Jakšić“, a u trećem su stigli u dvorište zgrade sadašnje Tehničke škole „Mihajlo Pupin“, gde su bile izgrađene i radionice za praktičnu nastavu.

– Ovde smo naučili da držimo turpiju i ostale mašinske alate, mada smo često odlazili i u tadašnju „Livnicu željeza i tempera“. Učionica nam je bila odmah tu, prva s leve strane – pokazuje Miloš.

„Ti si, mali, ovde zalutao“

Među ponosnim mašincima, bilo je i onih koji su imali sasvim drukčije ambicije, kao Rajko Popović, dugogodišnji direktor lista „Komuna“ i Radio Kikinde, i predsednik opštine u dva mandata.

– Zakasnio sam na upis, Gimnazija je bila popunjena, jedino je ovde bilo mesta. Već posle mesec dana, profesor Lepedat mi je rekao: „Zašto ti, mali, nisi upisao Gimnaziju, ti si ovde zalutao“. Znao sam to. Nisam bio baš dobar đak, voleo sam da „hvatam krivine“, imao sam dosta izostanaka, uglavnom opravdanih. Ali nisam ponavljao nijednu godinu, završio sam ovu školu. Onda sam otišao na Fakultet političkih nauka, odsek novinarstvo.

I bio je novinar, ceo radni vek.

– I ja sam prvo otišao u Livnicu, radio sam kao tehničar u birou, ali su me ubrzo prebacili u fabrički list jer sam već tada bio dopisnik „Politike“. Ostao sam tamo četiri godine. Od 1982. godine sam radio u tadašnjoj „Komuni“, bio sam direktor i glavni i odgovorni urednik do 5. oktobra 2.000. godine.

Strogi profesori i odgovorni đaci

– Mislim da je onda bilo mnogo strože, imam unuke pa mogu da uporedim. I čini mi se da su učenici bili odgovorniji, ali tu sebe ne ubrajam – novinarski objektivno konstatuje Popović. – Dragutin Kapun nam je bio razredni, a Dragica Rilke je predavala srpski i nikada mi nije davala peticu, uvek samo četvorku. A moji drugovi se onda žale: „Treba da mu date peticu“ – valjda su smatrali da dobro pišem. Ona nije htela jer sam bio malo nestašan, upadao sam joj u reč i zbunjivao je dok predaje.

Popović je imao i uspešnu političku karijeru – dva puta je bio predsednik opštine – 1989. i od 1993. do 1996. godine.

– Nikada mi niko nije tražio neku uslugu ili privilegiju. Mi smo bili fini, lepo vaspitani, mašinci – kaže i upozorava sa osmehom: „Planiram da dođem i na 70 godina mature“.

„Desetkovani smo“

Sećanja su navirala jedno za drugim, kao na nekoj davnoj maturskoj proslavi.

– Sastajali smo se redovno, na pet, pa na deset godina. Iz dva odeljenja, 80 đaka, ovde je danas petnaestoro, neki su se javili da su bolesni i da ne mogu da dođu. Svejedno, desetkovani smo. Ja sam godinu dana mlađi od ove generacije (zvoni za početak časa, ali se, u pozadini, atmosfera u učionici ne umiruje). Dosta nas je otišlo na Mašinski fakultet u Novi Sad. Poslednje dve godine bio sam stipendista Livnice i odmah po diplomiranju tamo sam se i zaposlio. Mi smo bili prvi mladi mašinski inženjeri sa fakultetom. Počeo sam u Konstrukcionom birou, kao projektant mašina, onda smo formirali Sektor za razvoj novih proizvoda, a zatim i Istraživačko-razvojni institut Livnice. U  fabrici sam ostao 40 godina – priča Mišo Francuski iz IV a.

Okupljanje kao dan posle

Prve mašince dočekala je direktorka Tehničke škole „Mihajlo Pupin“, Milanka Halilović. Pozdravila ih je u učionici, u atmosferi žamora malog odmora.

– Želim vam da dođete i sledeće godine i da pronađete i one koje sada niste pronašli, da se ne osipate, nego da vas bude sve više. Niste gosti, ovo je vaša škola („Osnivači!“, dobacuje se iz zadnjih klupa). Ovde ste proveli najlepši i najbezbrižniji deo života. Naša vrata su vam otvorena, u školu se treba vraćati i sećati se mladosti – dođite da se osećate mlađima i zdravijima.

I zaista, u svojim klupama, nekadašnji petnaestogodišnjaci izgledali su kao da su se, ta nevina mladost i energija pobednika, uselile u njih. Utvrdili su i da nameravaju da se vraćaju svake godine. Prepoznali su to. Činilo se da je, na ovaj susret, zakasnilo jedino – vreme.

S. V. O.

LIVNICA JE VAPILA ZA MAŠINCIMA

Iako ih je život odveo na različite strane, većina je svoj radni vek započela u istoj fabrici. „Livnica željeza i tempera“ je, u to vreme, bila u velikom usponu, izgrađivale su se nove hale, dolazili su stručnjaci sa novosadskog Mašinskog fakulteta. Iz prve generacije polovina je odmah dobila posao u ovoj fabrici, a dosta njih je nastavilo školovanje na Višoj tehničkoj školi u Zrenjaninu i na fakultetima sa livničkom stipendijom – kaže Miloš Trifunac koji se, takođe,  po završenom Mašinskom fakultetu, ovde zaposlio.