Четири наша клуба наставиће 8. марта надметање у Војвођанској фудбалској лиги „Исток”, а први у овој години окупили су се Наковчани, у дворани месне школе. Тренер Полета Александар Кресоја каже да ће у пролећном делу сезоне рачунати на све играче из првог, јесењег круга такмичења осим Будаиа и Лакића. За сада је тзв. бонус Петровић, досадашњи чалн кикиндског ЖАК-а, једини нови играч у Полету.
Д. П.
Дан: 23. јануар 2025.
Девојке Ена Гогић, Ена Шошић, Ива Племић и Милана Рајков које су победиле на највећем дечијем музичком такмичењу „Ритам Европе“ у Србији, за неколико дана одлазе на своје наградно путовање на Кипар.
Са песмом „La la love“ биле су најбоље на фестивалу у Зрењанину и, на тај начин, довеле ово музичко такмичење, прошле године, у наш град. Девојке су у Кикинди посетили директор „Ритма Европе“ Давид Макевић и директор телевизијског програма Фестивала, Игор Карадаревић.
– Одушевљене смо и једва чекамо да путујемо. Не сумњамо да ће бити супер провод јер волимо да се дружимо са екипом „Ритма Европе“, то су сада већ дугогодишња пријатељства – рекла је Ена и нагласила да су посебно захвалне на подршци локалној самоуправи, целом тиму „Ритма Европе“, челним људима, Макевићу и Карадаревићу, кореографу Милану Милинковићу и продуценту Немањи Антонићу, као и свима који су били уз њих.
Девојке и део тима „Ритма Европе“ отпутоваће у велико туристичко место Аја Напа на истоку Кипра, 1. фебруара. Такође, ове године ће поново, у ревијалном делу, наступити на овом фестивалу у Бору.
С. В. О.
Како би Кикинђани имали приоритет ЈП „Аутопревоз“ укинуо је могућност куповине повратних карата у Бечеју, Зрењанину, Меленцима, односно местима између Кикинде и Новог Сада и Кикинде и Београда.
-Повратну карту могу да купе они којима је крајња дестинација Кикинда. Имали смо пуно рекламација путника из нашег града који нису могли да уђу у аутобус који су попунили путници из међу места јер превозници из ових локалних самоуправа све мање возе линијски превоз. Наша деца која из Башаида путују у Зрењанин или друга места на школовање плаћају повратну карту подељено са два тако да немају родитељи терет – истакао је директор ЈП „Аутопревоз“ Драган Кнежевић.
Кикиндски превозник има и нову руту до Београда. Наиме, када је отворена нова аутобуска станица у главног граду добијена су упутства од Градске управе Београда којом рутом се иде и где могу да се примају путници. Нова рута подразумева прелазак преко моста „Михајло Пупин“, а не преко Овче, Борче, Крњаче, Панчевачког моста, како је то до сада било.
-Прво стајалиште нам је код Бесног Фока и ми смо свесни да нова рута не одговара многим студентима из Кикинде који се налазе у такозваном Студењаку и које смо купили у близини дома, с обзиром на то да им треба око сат времена градским превозом до главне аутобуске станице. Питали смо надлежне у Београду да нам врате стару руту, међутим, добили смо одговор да морамо да идемо измењеном рутом – казао је Драган Кнежевић и напоменуо да ће на сајту објавити руту кроз Београд и где аутобуси могу да стану и покупе путнике.
У мају прошле године, цене карата увећане су за 10 процената. Пре тога оне шест година нису мењане. Нове цене горива објављују се сваког петка, али „Аутопревоз“ је става да то не треба да путници да плаћају. У овој години не планирају се повећања.
A.Ђ.
Саобраћајна несрећа догодила се јуче, у 21.50, на раскрсници улица Јована Јовановића Змаја и Вука Караџића. Због незаустављања на укрштању са улицом са првенством пролаза, дошло је до судара два путничка возила и том приликом повређене су четири особе – два возача и два путника.
Сви су задобили лакше телесне повреде и нико није задржан на лечењу, сазнајемо из Полицијске управе у Кикинди.
Европска недеља превенције рака грлића материце обележава се од 20. до 26. јануара са циљем унапређења ставова и информисања о раку грлића материце и о начинима превенције. Основна порука је да је рак грлића материце малигна болест која се може спречити, са чим се слаже и начелница Диспанзера за жене Дома здравља др Драгана Миладинов.
-Карцином грлића материце може да се превенира. У Кикинди имамо доступне све нивое превенције. Ту је ХПВ вакцина којом вакцинишемо и женску и мушку децу од 9 до 19 година, ту су Папа тестови и ја позивам све жене да бар једном годишње дођу на гинеколошки преглед и да им се узме Папа брис. Уколико је неопходно у могућности смо да узмемо и брис на ХПВ који се углавном ради када Папа тест није добар и када постоји индикација због којег узимамо овај брис. Постоје могућност даље дијагностике када се у Општој болници узимају даљи узорци и ако постоји проблем радимо додатне интервенције којима уклањaмо све промене који нису добре и на тај начин спречимо карцином грлића материце – истакла је наша саговорница.
Свест жена је знатно боља у односу на пре само деценију.
-Прошле године имали смо шест карцинома рака грлића материце што је дупло мање него 2023. У Болници је дијагностификовано и уклоњено 57 преканцероза грлића тако да су успешно уклоњене промене које нису малигне, а могле би бити. На добром смо путу, али то није разлог за опуштање. Жене које су одговорне долазе бар једном годишње, али оне које не долазе у Диспанзер за жене, нема их и нама је да их анимирамо да бар једанпут годишње дођу на контролни преглед – додаје наша саговорница.
Свако неуредно вагинално крварење је знак да се посети гинеколог, појачан секрет, болови. Жене са оваквим проблемима примају се и без заказивања. У Диспанзеру за жене тренутно је два гинеколога с обзиром на то да је једна докторка на породиљском одсуству. У просеку се дневно прегледа 40 жена по једном доктору и годишње се узме око три хиљаде Папа тестова.
Рак грлића материце је препознат као озбиљан јавно здравствени изазов у Србији. На основу процењених стопа оболевања и умирања од рака грлића материце, Европског информационог система (ЕЦИС), Србија се и даље налази у групи земаља са високим стопама оболевања и умирања у Европи. Према подацима Регистра за рак Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, у просеку се у Србији сваке године региструје 1.163 новооболеле жене, а живот изгуби 459 жена. Последњи подаци говоре да се карцином грлића чешће јавља у узрасту од 35. године, али највише узрасно-специфичне стопе оболевања су од 50. до 59. године. У случају умирања регистроване стопе морталитета пропорционално расту почев од 45. године и највише су од 70 до 75 и више година.
А.Ђ.
Поводом Дана Града, највише признање, „Заслужни грађанин Кикинде“, додељено је Драгану Страјнићу, “за свеобухватни допринос и љубав према свом граду”.
У образложењу за доделу највишег признања Града сажет је читав један век непоколебљиве и истрајне преданости напретку своје заједнице, људи у њој, и равници, својој кући. И ту тек почиње прича Драгана Страјнића о свим његовим љубавима: породици, салашу, песмама…
„Једно овакво признање сам добио пре двадесетак година. Вероватно да неко прати шта радим целог века и чини ми се да је сасвим заслужено, мирна ми је савест“, каже Драган.
Моја кућа
Моји су дошли из Грчке, бавили су се пољопривредом и имали су суваче, тако да сам ја остао у том паорском послу. Ја сам се све време, и када сам завршио Правни факултет у Сарајеву, бавио пољопривредом, помагао сам свом оцу, били смо рекордери у производњи пшенице. Коњи су ми најважнија споредна ствар у животу. Те године када сам се родио, у нашој штали је било 10 коња и шест ждребади.
Имао сам прилику да одем у Нови Сад, да будем један од функционера у Туристичкој организацији, али ми то није падало на памет. Волим Војводину, Србију, моју равницу, али сам, пре свега локалпатриота. Никада не бих отишао одавде. Oвде су моји корени од пре 250 година.
Све време сам учествовао у свим хуманитарним акцијама, од давања крви, до 25 тона помоћи коју сам послао у Обреновац. Био сам у главном одбору и донор Цркве Светих Козме и Дамјана. Нема веће среће, радости и задовољства од тога да, када радећи, дајеш део себе и када неко то препозна.
Тадашњи директор Спортско-рекреативног центра „Језеро“, Лазар Тешин, позвао ме је да из фирме у којој сам радио, Водопривредног предузећа „Горњи Банат“, пређем код њих. Око Центра је било шипражје и ја сам експроприсао 40 малих парцела, између осталих, за мале паре, једну која је припадала мојој фамилији. Био сам тада председник Општинског друштва грађевинских инжењера и техничара. Водио сам инвестициону изградњу отворених базена, зграде за канцеларије, бифеа, свих спортских терена, активирали смо Омладинско насеље.
Били смо на годишњици „Пчесе“ на ченејском салашу, били су ту и Балашевић, Раша Попов, био је свињокољ и пила се ракија од дуда. У повратку, кажем Тешину: „Сви имају манифестацију по којој су препознатљиви, а ми немамо ништа“. Онда смо размишљали шта би то могло да буде, да је аутентично и да има смисла. И кажем му, ти си из Мокрина, а тамо се обично говорило: „ Кад се попнеш на лудају и ухватиш за тулају, видиш Кикинду“. Стигла је јесен, а Центар је добио „ловачки дом“ на управљање. Лаза и ја одемо у Бању Кањижу и оданде доведемо три најбоља кувара и три најбоља конобара, дамо им дупло већу плату, стан и храну, да шест месеци раде код нас. И направимо „Лудаја-бал“. Било је то јако лепо вече са гостима, директорима предузећа, школа… правили су се коктели од лудаје. То је била нулта година, не још и „Дани лудаје“.
Тада смо видели да има смисла то што радимо. Како смо били у председништву Туристичког савеза, следеће године смо се договорили да програм „изведемо“ на трг. Био сам један од оснивача Коњичког клуба и организовали смо дефиле са фијакерима на којима су биле девојке из „Гусала“ и костимирана деца, позвали смо Рашу Попова који је учествовао у мерењу лудаја, и тако је почело. Данас смо у Светској асоцијацији градова која славе лудају.
Само ми је јако жао што нисмо направили аква-парк у Кикинди. Да је Мирко Татић, тада председник Извршног већа, остао још само шест месеци овде, имали бисмо га пре 35 година. Тада је, у Југославији, аква-парк постојао само у Чатешким Топлицама у Словенији, где сам служио војску. Направио сам и идејни пројекат, али, ето, није се дало.
Моје песме
За едицију „Пролеће на ченејским салашима“ – „ПЧЕСА“, која је својеврсна историја Војводине, писао сам 20 година. То су књиге од 600 до 800 страна, и у свакој од њих сам имао своје прилоге – есеје, песме, текстове у којима са афирмативно помињао Кикинду. Почео сам да пишем захваљујући Душану Дејанцу који је уређивао новине моје прве фирме – писао сам за хумористичну страну. И захвалан сам му на томе.
Доста песама сам и компоновао и изводио, 30 година сам био члан тамбурашког оркестра „Стари ђерам“, затим октета „Гусала“, био сам и солиста хора „Корнелије Станковић“. Написао сам текст и музику за „Војводино, најмилији рају“, песму која је добила другу награду публике на „Војвођанским златним жицама“. У књизи „Кикинда у четир фртаља“ коју сам издао 2006. године, сабране су моје песме заједно са нотама. А овако сам их писао: док орем, а то је обично било ноћу, јер дању нисам стизао, слушам звук трактора, чујем неки ритам, смислим једну строфу текста и то запамтим. Тада нисам знао ноте, али сам већ сам био научио да свирам хармонику и тамбуру, и онда одем код покојног Аце Караџина, одсвирам му, и он напише ноте. Пишем и данас. Једну сам песму написао када смо моја покојна супруга Жужана и ја били на летовању у Палма де Мајорки. Били смо на петом спрату и ја сањам салаш мог деде и напишем песму: „У туђини, на петоме спрату, ноћу сањам салаш у Банату. Сањам вранце, узоране ланце, еј животе, куд проћерда данце. Кад би могла младост да се врати, да се врате салашарски сати, са салаша ја отиш’о не би’, ту бих ост’о коса да ми седи“.
Размишљао сам о томе, кад неко оде у бели свет и постигне неки успех, да ли је он срећнији од оног који је остао на неком салашу и који, кад устане ујутро, може да каже: „Ово је мој салаш, ово је моја земља, ово је моја Соса, ово су моји коњи, ово је сав мој свет“. Мислим да човек може да пронађе срећу само тамо одакле је поникао.
Моја породица
По одласку из „Језера“, отворио сам туристичку агенцију, а онда и фирму за производњу сточне хране, имао сам четири продавнице у граду. Био сам у Општинском већу, основао сам прву Туристичку организацију, и све време сам се бавио пољопривредом и сточарством – узгојем јунади и коња. У свом дворишту имао сам петнаестак коња и по 30 јунади, и тако је и данас. Мало сам био код куће, и жао ми је што сам нисам више времена проводио са децом, што нисам могао више да им се посветим, да се играм са њима, водио сам их на њиву. Имам две ћерке, Драгану и Добрилу, једна је завршила Правни факултет, а друга књижевност. Имам и петоро унучића; најстарија, Анђела, сада завршава право. Анђела је у овој песми: „Кад дођу педесете и младост се с старошћу сретне, нестају пролећа срећна, долази јесен сетна. Лепота у бори оста, у оку пламен се гаси и свако ново јутро сребром обоји власи“. И сад једна оптимистична строфа: „ А ја се радујем зори, чекајућ’ јутро да сване, док живот године плете, свог стабла негујем гране“ – ово последње посвећено је мојој Анђели. То је један леп валцер. Своју нову књигу, „Гриве кикиндске“, започињем посветом унуцима: „Казаљке ме саплићу, ал шта да се ради, срећно кућом трчкара квинтет унучади: Анђела и Искра, Никола и Срна, и малена Тара са два окца црна“.
Мој успех
Највећи успех ми је што сам одржао породицу и што су они добри људи. Увек им говорим да не смеју паре да им буду најважније у животу и да увек морају да брину и за оне који нису у могућности да зараде за живот. И да је најважније остати човек, чиста образа. Угостио сам мнoго људи, од својих радника до амбасадора, и данас је моја кућа отворена за све. У животу се никада ни са ким нисам посвађао.
С. В. О.