Оптужница коју је Више јавно тужилаштво у Зрењанину подигло против окривљеног Н. М. (72) из Кикинде, због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, потврђена је правоснажним решењем Апелационог суда у Новом Саду, преноси зрењанински.рс.
Оптужницом се овом времешном Кикинђанину ставља на терет да је 22. септембра ове године, у Кикинди, у кући у којој живи, неовлашћено ради продаје држао различите врсте опојних дрога.
Код њега је пронађено више од килограм канабиса, око 800 грама амфетамина и мања количина кокаина.
Игралиште испред Спортског центра „Језеро“ свечано је отворено. Малишанима су доступне разне справе у складу са узрастом, а нови простор допринеће да деца на квалитетан начин проводе слободно време. Црвену врпцу пресекли су министарка за бригу о породици и демографију Милица Ђурђевић Стаменковски, министарка привреде Адријана Месаровић и градоначелник Младен Богдан. Mинистарство за бригу о породици и демографију издвојило је око пет милиона динара за ново игралиште.
-Кикинда испуњава услове за отварање Канцеларије за породицу, која је замишљена као отворена врата за све породице, и на нама је да она свим грађанима буде доступна у што краћем року. Њена намена је да буде спона између локалне самоуправе и Министарства за бригу о породици и демографију, да усмери породице на субвенције које се додељују и да сакупља све значајне податке који се односе на породице у Кикинди и на њихове потребе. У вашем граду није довољно промовисана мера субвенције за куповину прве некретнине за брачне парове са децом јер нам ниједан захтев није стигао из Кикинде. Како је у граду стопа фертилитета виша у односу на просек у држави, сигурна сам да ће уз боље информисање јавности породице са децом поднети захтеве за ову меру – истакла је министарка Ђурђевић Стаменковски.
Министарке су, са сарадницима и представницима град, посетиле и радионицу кикиндске предузетнице Мирне Рацков, једине жене опанчарке у Србији. На конкурсу поменутог Министарства за старе занате власница фирме „Маца папучарица“ ове године добила је средства за куповину машине којом ће унапредити посао.
-Велико интересовање за наш конкурс стигло је из Кикинде и десет предузетника који се баве старим занатима добило је средства за куповину машина и репроматеријала. И остали привредници из северног Баната врло су агилни када је реч о конкурсима Министарства привреде који су прилагођени потребама самих предузетника. Ове године опредељено је значајно више бесповратних средстава у односу на раније године. Исто тако подржали смо са 500.000 динара кроз програм жене на селу . Данашњу посету искористили смо како би од самих занатлија чули са којим се проблемима сусрећу и шта можемо да урадимо како бисмо им помогли – прецизирала је министарка Месаровић.
Мирна Рацков упознала је гошће са производњом и додала колико је важна помоћ државе у опстанку старих занатлија.
-Средства која сам добила значајно ће убрзати производни процес. Опанке које израђујем шију се ручно и свака машина која може да помогне да се лакше и боље ради пуно ми значи. Сама не бих могла да је купим, тако да могу само да похвалим конкурс Министарства привреде – напоменула је Мирна Рацков.
Градоначелник Младен Богдан представио је министаркама мере локалне самоуправе које се спроводе, а везане су за пронаталитетну политику, али и оне које се односе на предузетничке радње и привредна друштва.
-Посету две министарке у једном дани нисмо имали раније и ово је један од начина да покажемо суграђанима да сви заједно радимо на истом циљу, а то је бољи живот за све. Дечије игралиште које смо отворили је права оаза и сигуран сам да ће га наши малишани користи свакодневно. Канцеларија за породицу која је у плану пуно ће нам значити, нарочито што имамо чиме да се похвалимо пошто је Кикинда препозната као средина која има велики број мера у домену популационе политике и дечије заштите. Привредна кретања у нашем граду оцењена су као добра, а разговарали смо и о потенцијалним инвеститорима с обзиром на то да имамо завршену нову индустријску зону – навео је Богдан.
Отварању новог игралишта присуствовала су деца и родитељи из овог дела града, представници удружења „Деца са ахондроплазијом“, као и покрајинска посланица Станислава Хрњак. Министарке Ђурђевић Стаменковски и Месаровић са сарадницама, државним секретаркама Сања Лакић и Андреом Хорват Кираљ и саветницом министарке привреде Аном Маринковић, у Градској кући на радном састанку разговарале су са градоначелником Младеном Богданом, замеником градоначелника Дејаном Пударом, помоћницом градоначелника Дијаном Јакшић Киурски и члановим Градском већа Жељком Раду и Мелитом Гомбар.
Поживео је непуне 24 године и оставио неизбрисив траг у српској књижевности. Његов живот и писање обележиле су ратне године.
„Без обзира колико потребан или оправдан био, никад немој мислити да рат није злочин.” –писао је Ернест Хемингвеј. Био је у чак четири рата, а прво ратно искуство доживео је 1918. на италијанском фронту, на ријеци Пијави, где се истовремено, са ужасима Великог рата суочио и Душан Васиљев. Амерички књижевник и наш велики песник те 1918. године били су на две стране реке, у две сукобљене војске. Васиљев мобилисан са непуних 18 година у аустроугарску војску. Хемингвеју је било 19.
Два тек стасала младића, сведочиће ратним страхотама после којих више никад неће бити исти. Хемингвеј је на италијанском ратишту рањен минобацачком ватром задобивши тешке гелерске ране на обе ноге.
Васиљев ће се из Великог рата вратити са маларијом и болесним плућима. Суочени са бесмислом насиља и уништења, немоћни да мењају свет који је дубоко неправедан, постаће гласови изгубљене генерације, која је одрасла у доба Великог рата и претрпела страшне последице његовог наслеђа.
Књижевни рад америчког писца и новинара биће овенчан Нобеловом и Пулицеровом наградом. У 62. години, пуцаће себи у главу из ловачке пушке.
Васиљев ће поживети непуне 24 године. Неће стићи да оде на лечење од туберкулозе у словеначки Шоштањ. Током кратког, бурног и драматичног живота није објавио ниједну књигу.
Породица Васиљев: седмогодишњи Душан са мајком Ракилом, оцем Костом, бабом Аном, дедом Кузманом, стрицем Вељком, стрином Лауром, сестрама и братом Спасојем (беба)
„Прођоше без помпе детињства мог дани и утопише се у сиве сутоне”
Васиљев је рођен 19. јула 1900. године у Великој Кикинди, у кући Кузмана Васиљева, кујунџије. Отац Коста најпре је радио као столар, а потом као општински чиновник. Мајка Ракила (рођена Степанов) била је пореклом из Перлеза. Умрла је када му је било четири године. Душан је имао две сестре и брата. Годину дана после њене смрти, отац се поново оженио и добио још петоро деце, од којих је преживело двоје.
О Душановом детињству у Кикинди, брат Спасоје, између осталог, записаће:
„Непрегледан рит који се настављао на дедино двориште знао је упрсте… И крај деде свог волео је да буде, и да му распаљује великом ћурећом перушком ћумур на коме се топио метал… Извесно се много дивио кад су иза дрхтавих дединих прстију излазиле дивне минђуше, лепо прстење са гравирама светаца у злату место камена, а нарочито крупне сребрне токе… ”.
У Кикинди је Душан пошао у школу. Показивао је интересовање за историју, књижевност, уметност.
„Душко, ни сељаче ни госпоче, ни мајсторски ни беамтерски потомак,негде у средини између далеких кућа на великом сокаку и главног трга, који се зове варош, где Лала не иде без папуча и шешира”, забележио је Спасоје.
Душанова породица 1911. сели се у Темишвар где је његов отац добио посао чиновника у епархији. Тамо је Душан наставио школовање. У предграђу Мехали становали су чиновници, радници, земљорадници. У тај крај као и суседно предграђе, у своје време је залазио и Доситеј Обрадовић.
Темишвар је био велики индустријски град и железничка раскрсница, са снажним мађарским утицајем. Српски део Темишвара попримао је обичаје и навике мађарске буржоазије. Укратко, Темишвар је био ближе Пешти, него Новом Саду. Чак је и српски језик почео да се губи, а многи Срби у говору су мешали мађарске и немачке речи.
У тим њивама око Темишвара, развиће се његова заљубљеност у равницу која је „недогледна и лепа као сан, бескрајна као душа, мирна као море, тиха као ведра јесења ноћ”.
„Волим моју равницу која је родна као земља обећана. Ја син њен, љубим је као мајку”, писаће један од наших најзначајнијих експресионистичких песника.
Душан са мајком
У Мехали је баш као и у Душановој родној Кикинди постојао главни трг и на њему цркве- српска и католичка. Покрај цркве се налазила српска вероисповедна школа, а до ње црквеноопштински дом. У Темишвару је тада живело десетак процената Срба.
Кад је букнуо Балкански рат, Душан је био у трећем разреду грађанске школе. Успеси српске војске одјекнули су са поносом. О Душановом одушевљењу сведочи следећа забелешка. Када је београдски фудбалски клуб „Велика Србија” мерио снагу са једним темишварским клубом, он се силно обрадовао безусловној победи Београђана.
После грађанске школе, уписује учитељску. С књигом као да се већ био сродио далеко преко оног што је школа захтевала, забележиће његов брат.
Изгледа да је већ тада, за надокнаду, давао лекције момцима који су приватно учили грађанску школу. Једна забелешка сведочи да је током учења четвртог разреда грађанске школе, почео да опширно пише историју Мађарске.
„Оно што треба подвући је да је мали четвртошколац још тада тражио начина да се некако изрази”, описао га је брат.
Након избијања Великог рата, већ у децембру 1914. Душанов отац отпремљен је на фронт да брани интересе „пресветлог хабсбуршког дома” и немачког империјализма. На четрнаестогодишњем дечаку остаје терет бриге о бројној породици. Отац Коста га заветује:
„Мали сине Душане, ти си син мој најстарији и најпаметнији, у првом реду буди вредан и поштен, као што приличи једном ђаку и будућем човеку. Драги сине Душане, ако бих ја по несрећи пао на бојишту, пази на децу, сине мој, ако не можеш даље да се школујеш, а ти скупи децу, па отиди у Кикинду код деде.”
Децембарска ноћ 1914. дубоко се урезала у сећање Спасоју.
„Све до зоре, Душан је ужурбано спремао оцу пакет за пут. Гласан лелек ме је пробудио. Мајка је кукала, а Душан нервозно шетао по кухињи…Воз је стајао један сат. Оца у сивој ратној униформи једва познадох. Ништа од разговора са њим у тој буци очајног довикивања, лелека и гурњаве нисам упамтио. Сећам се да ме је дуго држао за руку и дао ми окрајак свежег хлеба. И да се на звук трубе једва од нас отргнуо”.
У тешким ратним приликама и оскудици, Душан „голобрад и озбиљан, покрета који су били одвише сигурни и одмерени за његово доба”- како је сам себе описао у једној цртици- није отишао код деде у Кикинду. Остао је у Темишвару и наставио школовање. Био је редован ученик учитељске школе, док је у исто време радио како би издржавао породицу.
Испрва је замењивао оца, потом радио у канцеларији једног млина, па у пореском звању. Није се устручавао да за ситну накнаду пише писма пијаних жандарма њиховим женама и љубавницама, ни да пере фијакере. Истовремено, пише, преводи са мађарског и немачког, највише Петефија и Хајнеа, али и са српског на мађарски Змаја и Јакшића. Много чита.
Скоро целу годину, док је отац био на фронту, Душан је бринуо о породици. То је значило и бринути се о купонима за хлеб, чекати у дугим редовима за млеко, доносити из далеког предграђа кромпир, ићи у друго предграђе по угаљ и дрва. Уз то, похађати школу и зарађивати.
Становали су тада код извесне госпође Велинке, у стану са једном собом и кухињом. После вести да јој је муж изгубљен у рату, њен стан од којих су Васиљеве раздвајала једна врата, постао је стециште сумњивих типова, док је Велинка утеху потражила у алкохолу.
Отац је са фронта враћен промрзао, непокретан, али жив. Дуго је требало да прохода на две штаке. Тек у лето 1916. коначно је дошао кући из болнице. Али за Душана не стижу спокојнији дани.
БРАТ СПАСОЈЕ
Спасоје Васиљев је рођен у Кикинди 3. јуна 1907. године. Са породицом се 1911. године преселио у Темишвар, али се после осам година вратио у Кикинду. Основну школу завршио је у Темишвару, гимназију у Кикинди и Србобрану, а студије књижевности у Београду.
Радио је као професор књижевности у Суботици, Новом Саду и пред почетак Другог светског рата у Првој београдској гимназији. Његов књижевни рад је углавном био посвећен брату Душану и промовисању његовог дела. Књижевну критику и приказе је објављивао у периодици: „Мисао“, „Венац“, ЛМС, „Војвођански зборник“, „Правда“ и „Политика“. Погинуо је у близини Београда октобра 1944. године.
Културно уметничко друштво „Марија Бурсаћ“ из Банатског Великог Села у недељу, 15. децембра организује Новогодишњи концерт. Гости су културно уметничка друштва „Јандрија Томић Ћић“ из Крајишника и „Царза“ из Апатина.
У сали биоскопа концерт почиње у 19 сати, а улазница се наплаћује 200 динара.
У наредној години биће новца за наставак програма Министарства за бригу о селу којим се младима бесплатно додељују куће на селу. Од јануара сви имају права да конкуришу. Колико год да је интересовање младих људи за овакве програме биће новца, изјавио је министар за бригу о селу Милан Кркобабић .
-Програм Министарства за бригу о селу већ даје видљиве резултате у Руском Селу и Кикинди где 50 младих становника, добило куће на конкурсу и они полако мењају демографску слику. На овај начин постиже се опулациона мера подмлађивања села радно активним становништвом јер је просек старости у селима око 60 година – напоменуо је Кркобабић и додао да се
До сада је Национални програм за препород села Србије обухватио готово 16.000 жена, мушкараца и деце, а издвојено је средстава за 3.520 кућа. Пун демографски ефекат биће видљив кроз 15 година.
