Након две победе, у трећој контролној утакмици фудбалери ОФК Кикинде ремизирали су 1:1 на Градском стадиону с елемирским Нафтагасом.
Вељовић је у уводу одиграо повратну лопту, а Ивановић ју је изблиза убацио у мрежу за вођство Кикинђана. Средином првога дела брза акција Чигоје, све је испратио Савановић и ијзједначио. Уследила је боља игра наше екипе и неколико прилика уз погођену стативу, а на супротној страни, пред одмор, Елемирци су могли до преокрета.
И у наставку ОФК Кикинда створила је више прилика, а у финишу и Нафтагас је гађао оквир гола.
Вредан помена, у негативном смислу, био је и беспотребан инцидент Рафаела и Чигоје, након сата игре, уз обострано искључење.
ОФК КИКИНДА: Опарница, Стокић, Бељић, Мојсиловић, Црнојевић, Мирков, Вељовић, Лолић, Молнар, Прерадов, Ивановић. Играли су још: Жилић, Рафаел, Ђорић, Виола, Воловски, Лукић, Цуцић, Грковић, Ковачевић.
Д. П.
Дан: 28. јул 2024.
Према календару исплата који је објавио Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање (ПИО), јулске пензије ће први добити корисници из категорије самосталних делатности, којима ће исплата почети 2. августа.
Четири дана касније, 6. августа пензије ће бити исплаћене и војним и пољопривредним пензионерима, без обзира за који начин исплате су се определили.
Последњи ће примања добити пензионери из категорије запослених, па ће онима који пензије примају преко текућих рачуна, исплата почети 10. августа а онима који су се определили да примања добијају на кућним адресама или поштанским шалтерима 12. августа.
Износи на чековима биће исти као и приликом претходне исплате за јун а просечна јунска пензија, према податку који је данас објавио Фонд ПИО, износи 45.719 динара.
У организацији Спортског савеза Кикинде и под покровитељством Града Кикинде, турнир у баскету 3х3, на којем се окупило 10 екипа, и 150 хиљада динара освојила је новосадска екипа Кафе Марини.
У финалу била је боља од Зрењанинаца из ТДМ ентеријери који су се морали задовољити са 70 хиљада.
Треће место и 30 хиљада динара узели су Кикинђани из Тјунинг мобајла.
За најбољег појединца проглашен је Јован Антић из победничког тима, а Дејан Пудар, заменик градоначелника Кикинде, рекао је:
– Ово је још један леп доказ да је Кикинда град спорта и да испуњава све услове који су потребни за одржавање овако великих и захтевних спортских манифестација. Већ трећи пут заједно са Спортским савезом Кикинде и уз велику подршку Секретаријата и Спортског савеза Војводине, организовали смо манифестацију и показали да Кикинђани воле све спортове, а да све више уживају и у баскету који је и олимпијски спорт.
Јелена Чуданов, председница Спортског савеза Кикинде, додала је:
– Ове године, за разлику од прошле када је падала киша, послужило нас је време, имали смо велики број екипа из других градова, публика се надметала у тројкама, тако да је организација турнира била и више него успешна. Ово је традиционална манифестацији у нашем граду, која се сваке године одржава на све вишем нивоу. Терен смо добили од Спортског савеза Војводине и Покрајинског завода за спорт и тиме поново одржали квалитет турнира.
Д. П.
Векови пролазе, а један овдашњи извор изузетно питке воде – не пресушује. Напротив, млаз не утањује, утисак је да је све јачи. По вољи свевишњег, коментарише ово наше гласно размишљање корпулентни млађи мушкарац, након што је, са два напуњена шестолитарска пластична балона у рукама, изашао из црквице.
Мит о чудесној моћи воде из малене богомоље Водице, посвећене светој Великомученици Марини, у народу знаној као Огњена Марија, смештене дубоко у истоименом делу атара, не престаје да заокупља пажњу наших суграђана. Овде влада уверење да у причи о исцелитељским својствима млаза из њеног бунара има више истине него пучке маштарије.
У архиви Српске православне цркве само су штури подаци о овој богомољи и бунару крај икона које је осликала Сандра Станковић, из којег тече – здравље. Тек, четири извора, да се вода не би расипала, давно су људском руком повезани и усмерени ка издашној металној ручној пумпи. Из онога што је забележено у црквеним и државним документима не може се закључити да ли је извор условио подизање религијског објекта. Да ли је, захваљујући црквици, у народу искована легенда о лековитом млазу?
Први црквени запис у којем се помиње овај православни храм потиче из 1837. године. У попису црквеног инвентара, наиме, наводи се, између осталог: «На простору званом Валов, где из брега вода сузи, налазе се дрвени крст и две иконе и колиба трском покривена». Довољно јасна назнака да се ради о некаквом светилишту, али је непознаница од када Кикинђани верују у благотворно дејство воде која ту извире.
Усмено предање, старо неколико векова, каже да је лековити извор случајно открио болешљиви пастир, који је, уморан од гањања оваца, по несносној жеги, застао крај извора под брежуљком да утоли жеђ, па потом, да се расхлади, загазио у воду. Изашао на ледину, спустио поглед, па се пренеразио. Оток на ногама спласнуо, а бол у њима на трен минуо. Обуо се и чвршћим кораком кренуо даље. Осетио је олакшање, па наредних дана заређао са новооткривеном терапијом. Здравље му се нагло поправљало. Недуго потом – скроз је ојачао, па, растерећен болесничких мука, неуморно, од јутра до мрака, јурио за овцама. У народу се убрзо прочуло за чудотворну моћ воде на Водицама.
Садашње црквено здање, према списима СПЦ, подигнуто је 1865. године. На његовом јужном зиду одмах је уграђена плоча од црвеног камена, на којој је уклесана кратка порука: «Српска црквена општина Велика Кикинда – болесницима, 1865. г.» Деценију и по касније на бунар је монтирана је класична ручна пумпа, каква је и данас. Крајем 19. века на корак од цркве подигнуто је архитектонски занимљиво склониште са улазом без врата и незастакљеним прозорима. Да болесни и немоћни, уочи црквене славе, хватајући ред пред чесмом, ту, под кровом, преноће. Одавно се, иначе, за Огњену Марију на том месту, не коначи.
Црквица свакодневно има госте. Походе је побожни, не само Срби православци, већ и римокатолици, понајвише Мађари, али и припадници осталих вера. Свраћају, због извора, и атеисти. Сви се, кад кроче у малени храм, обавезно умију и поквасе болна места. Пре одласка напуне флаше, канистре, неки и бурад. Долазе људи и из других градова.Чак и из иностранства. Мештанин Бранислав Завишин је међу најревноснијим посетиоцима.
– Идилична црквица је на свега три-четири километра од центра града. Недалеко од ње ми је њива, па је походим често. Помолим се Богу, запалим свећу и умијем се. Њена хладна вода је, заиста, изузетна. Питка је, без боје, мириса и укуса. Мелем за грло и желудац.. Годину дана је држим у флаши у свом дому. За дивно чудо, не мења се ни мало. Као да сам је јуче насуо – каже Бранислав, уз напомену да вода са Водица није само да би се утолила жеђ и да се њоме зацељују одређене телесне бољке, него има и друге употребне вредности. Овом водом, наиме, многи Кикинђани допуњују кацу када киселе купус. А има и оних који њоме, уместо дестиловане воде, преградирану ракију доводе у стање питкости.
Цео црквени комплекс на Водицама 1980. године стављен је под државну заштиту. Ово истинско светилиште, уједно и својеврсно лечилиште, деценију касније озваничено је као историјско културно добро од посебног значаја. Стиче се утисак да је овај верски драгуљ, о којем домаћински брине Српска православна црква, недовољно искоришћен. То је потенцијална туристичка дестинација, а може да буде универзална позорница различитих садржаја из области културе и осталих друштвених активности, затим атрактивно место окупљања. На ову тему, сазнајемо од оца Бобана Петровића, у оквиру Српске православне цркве увелико се размишља. Следи конкретан разговор с челницима града, да се већ замишљени идејни пројекат додатно осмисли и онда – преточи у збиљу. Све, наравно, у интереcу Кикинде и њених житеља.
М. Иветић