Радивој Раша Попов био је књижевник, публициста, глумац и дугодишњи телевизијски новинар. Рођен је 26. јуна 1933. године у Мокрину, а преминуо је пре шест година. Дан његовог рођења одабран је да се, њему у част, у његовом родном месту, организује манифестација “Дан Раше Попова”. Како би сам песник волео, у програму су учествовала деца за коју је највише стварао.
У част великана установљена је и награда “Раша Попов” за изузетан допринос стваралаштву за децу, која је ове године припала писцу Слободану Станишићу. Награду су му уручили Дијана Тополац, Рашина ћерка, и Живко Угреновић, председник Удружења грађана „Раша Попов“.
– Раша и ја смо били добри пријатељи и саборци. Почаствован сам што сам добио награду која носи његово име. Имам велики број признања, али ово ми је најдраже и наблиставије – рекао је Станишић.
Специјална награда за књижевност и афирамцију младих уметника, додељена први пут, отишла је у руке Радовану Влаховићу, књижевнику и власнику „Банатског културног центра“ из Новог Милошева.
– Са покојним Рашом Поповим сам се дружио више од четири деценије. Сарађивали смо све ове године и ова награда ми пуно значи – напоменуо је Влаховић.
Дијана Тополац истакла је да се Моринчани сећају њеног оца на начин који надмашује све његове најлуђе маштарије о томе како ће то бити након његове смрти.
– Мислим да се надао да ће га се неко сећати, али не и да ће се направити манифестација која слави дечију поезију и која је постала једна од најзначајнијих у Србији. Не могу ни сама да верујем у све ово – рекла је Дијана.
На шестој манифестацији организована је и трибина на тему „Шта о Раши мисле песници одликаши”. Овом приликом додељена је и награда „Рашин шешир” Стефану Петковићу из Београда. На конкурс је пристигло око 200 радова деце од 1. до 8. разреда.
– Трудимо се да „Дан Раше Попова“ буде једна од најзначајнјих манифестација за децу у Србији. Да смо на добром путу показује и број радова пристиглих на наш литерарни конкурс – казао је Угреновић.
Манифестацији су присуствовали градоначелник Никола Лукач, председник Скупштине града Младен Богдан и чланица Градског већа, Валентина Мицковски.
– Не постоји бољи начин да се промовише дечија поезија чији је симбол био Раша Попов. Обележио је једну епоху и све што је стварао и радио током живота ми данас чувамо – нагласио је Богдан.
У Галерији Дома културе је отворена изложба „Портрет Раше Попова“. Тридесетак стрип-цртача и карикатуриста насликало је Рашу како га они виде. Програме Раши у част организовало је Удружење “Раша Попов“, под покровитељством Месне заједнице, Града Кикинде и Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.
Први ритејл парк биће изграђен у Микронасељу, на локацији на којој је, пре 23 године, започета изградња станова за младе брачне парове, на углу улица Михајла Пупина и Јована Јовановића Змаја. Тржни центар ће се простирати на површини већој од 5.300 квадрата. Имаће 14 малопродајних објеката у којима ће бити запослено око 100 људи.
Ритејл парк градиће чешка компанија „РЦ Јуроп“ која већ има осам тржних центара – у Вршцу, Обреновцу, Краљеву и Ужицу, као и четири у Румунији.
Градоначелник Никола Лукач сутра ће, у Градској кући, потписати уговор са директорицом ове компаније за Србију, Бојаном Кољеншић.
Изложба радова насталих оквиру Пројекта „Концепт“ биће отворена у среду, 28. јуна, у 12 сати, у Галерији Музеја „Тера“. „Концепт“ је био пратећи програм Симпозијума, осмишљен да би се што већем броју уметника омогућило да експериментишу и реализују своје идеје.
Критичари су бирали теме и вајаре који су, у само неколико дана, развијали концепт мањег формата. На овај начин, од 1991. до 1998. године било је ангажовано седам критичара и око 200 уметника. На изложби „Истраживање у оквиру колекције Тера“ биће представљени радови двадесетак вајара.
Спортски савез Кикинде, први пут од 2019. године, организоваће Летњи турнир у малом фудбалу. Председница Спортског савеза Кикинде Јелена Чуданов, на конференцији за медије, напоменула је да ће овога пута све бити подигнуто на највиши ниво.
– Било је претходних година и добрих и мање добрих момената на турнирима, а сада смо одлучили да све мора бити беспрекорно. Зато смо и ангажовали Марка Вукобрата, иначе спортског директора ОФК Кикинде, који ће бити директор Летњег турнира у малом фудбалу. Жеља нам је да овај турнир постане препознатљив и сигурно један од најважнијих и најбоље организованих у Војводини, а наравно свега овог не би било без подршке локалне управе – рекла је Чуданов.
Од 9. јула на отвореном игралишту Гимназије, сениорски тимови бориће се за новчане награде, а укупан фонд износи 500 хиљада динара.
– Планирани завршетак надметања је 12 дана, ако нас време послужи, а пријаве за турнир примаћемо до петка 7. јула. Котизација по тиму износи 12 хиљада динара. Очекујемо велики број екипа, а од тога ће зависити и коначан распоред утакмица. Победник турнира биће награђен с 350 хиљада, другопласирани са 100, а трећи с 50 хиљада динара. Предвиђене су и појединачне награде најбољем стрелцу, играчу и голману, а овим путем позивам и кикиндске фирме да нам се придруже у спонзорству, јер планирамо робне награде и за публику – истакао је Вукобрат.
Драган Пецарски, градски већник за спорт, закључио је на крају:
– Чинимо максималне напоре у развоју спортског туризма у Кикинди и овај турнир је део тога и поред тешке ситуације у којој је наш Град због блокаде рачуна. У ранијим приликама овај турнир је био и посећен и квалитетно организован, а сада ћемо радити још боље на организацији и изаћи још јачи из ове тешке ситуације. Град Кикинда максимално подржава организаторе, а ја позивам грађане да дођу у што већем броју у двориште Гимназије, јер ово је један леп сдржај током летњег периода.
Када је новинар „Лос Анђелес тајмса“ написао критику тек изашлог филма „Дара из Јасеновца“, у којој је негирао полазиште читаве трагичне јасеновачке приче, тврдио да страдања Срба није било, да у НДХ нису постојали кампови за децу и оптужио редитеља за скривене, националистичке мотиве, једна млада, двадесетседмогодишња девојка у Торонту није могла да спава. Она је Српкиња прве генерације, рођена је у Канади. Зове се Јулијана Пандуревић и родитељи су је научили привржености свом народу и својој вери.
Јулијана са мајком поред речи Патријарха Павла исписаних на огради њихове куће
Јулијана одлучује да се јавно супротстави ономе што је доживела као велику неправду и на интернет поставља петицију за повлачење ове новинске критике. Већ после неколико сати, на своје изненађење, схвата да има десет хиљада потписа. За недељу дана било их је више од 35 хиљада.
– Нису се потписивали само Срби. Многи Канађани и Американци ставили су своје потписе и захваљивали ми се што говорим истину коју ни они нису знали и што се борим за то да скинем љагу са свог народа – прича Јулијана приликом посете редакцији „Комуне“.
Приче из Јасеновца као део одрастања
Додаје да јој је деда, као малој, говорио о својим страдањима у логорима, а бака, која је са Кордуна, причала о томе како су јој у Јасеновцу убијени четворо браће и сестара, од којих је најмлађе имало само шест месеци. Јулијана је много истраживала српску историју. У њеној свести, у њеном одрастању и васпитању, није било места за националне дилеме у свету који није нимало благонаклон према оваквом опредељењу.
Јулијана је дипломирала књижевност и сада студира новинарство. Већ први новинарски задатак у једном значајном листу у Канади суочио ју је са, за њу, немогућим избором. Јер га, каже, није ни било.
– Чим сам стигла у редакцију тражили су ми да напишем причу о Сребреници и ја сам рекла да хоћу. Дали су ми податке које треба да користим у чланку. Видела сам да тамо пише да је убијено 12 хиљада људи. Питала сам директора одакле су добили податке и рекао ми је да су то подаци из босанске амбасаде. Рекла сам да ћу написати чланак, али да нећу написати тај податак. Питао ме је да ли ја то, као сваки Србин, негирам геноцид. Одговорила сам му да ја знам шта је истина и да то што траже од мене не бих написала ни за милион долара. И тако сам изгубила посао. Породица ме је подржала у тој одлуци. Познајем доста Срба који су продали душу, променили име, тамо је тешко бити Србин православац. Моја породица није таква, мој брат студира теологију, а узор ми је моја мама. Она је у Канаду стигла са осам година али, када је деведесетих почео рат, напустила је посао, допутовала на Пале и рекла: „Ту сам да помогнем, реците шта треба да радим“. Радила је као преводилац у Прес-центру и ту је упознала мог оца који је био новинар. Ако сам упола као моја мајка, ја сам срећна. Она је моја хероина – каже Јулијана.
Што се тиче петиције упућене „Лос Анђелес тајмсу“, одговорили су јој да критику са порицањем геноцида неће оспорити, али да ће је у следећој, сличној ситуацији, консултовати пре објављивања. Прича о њеној одлучности у борби за истину одјекнула је и ван граница Канаде. Због свог храброг иступа одликована је Медаљом Теслин народ „Теслине научне фондације“ у Филаделфији.
Увек у бар једној хуманитарној акцији за Србију
Тада се и у Србији више чуло о овој младој девојци која се, заправо, за свој народ залаже и помаже му већ годинама уназад, ненаметљиво и без потребе да себи прибави било какву славу, чак ни помињање. Јулијана већ годинама организује хуманитарне акције. Само после поплава у Обреновцу прикупила је и послала авионима за Србију 25 тона помоћи. Покренула је не само Србе, већ и своје пријатеље и комшије, а прикључиле су се и велике компаније. Месец дана је непрестано дочекивала камионе са водом, постељином, храном за бебе…
За хуманитарне активности које покреће, уз помоћ пријатеља из Торонта, Чикага и других градова успела је да купи неколико возила.
– Често видим неку објаву на Фејсбуку која ме дирне и кажем себи: то ми је пројекат за овај месец – каже скромно, не желећи да набраја све акције и коме је све послала помоћ у Србији.
Коначно поново у Србији
Јулијана уз студије ради као новинар у једној еколошкој фирми из Швајцарске. Такође је председница Српског савета студената Универзитета Торонто. Иако, када год је то у могућности, посећује родбину у Вршцу и Сарајеву, овога пута прошло је много времена. Три године није одлазила на годишњи одмор и штедела је новац за авионску карту како би дошла у домовину.
У Кикинду је стигла већ првог дана по доласку у Србију, захваљујући Радовану Субину, председнику Удружења „Корени“ у Кикинди које је део Савеза матице и Срба у расејању. Савез се са Јулијаном повезао пре неколико година и она је, ових дана, и њихов гост.
– Било ми је веома важно да посетим Кикинду, због Радована и Саше Степанова из Савеза, који је ту рођен. Кикинда је срце Војводине и Баната у којем је и мој Вршац. Част ми је што сам овде – каже.
Као гошћа Савеза изразила је жељу да посети и Музеј холокауста, а домаћини су јој приредили изненађење. У Београду су је упознали са Јеленом Бухач Радојичић чија прича је послужила као основа сценарија за филм „Дара из Јасеновца“.
У припреми је књига о жртвама рата
Јулијана посвећено прикупља приче о страдању Срба у Другом светском рату и припрема књигу.
– Имам већ 75 прича преживелих и њихових потомака. Верујем да наши људи, нарочито ветерани, заслужују да им се глас чује. То би био још један корак ка зацељењу дубоких рана које старији преносе из генерације на генерацију. Циљ ми је да сакупим сто прича и да књигу издам прво на енглеском јер желим да се зна права истина и да поправим слику о свом народу. Од деведесетих година пропаганда је против нас, у Канади чак и више него у Америци.
Каже да је све што ради савршено нормално јер воли свој народ и годинама слуша неистине о њему. Њена потреба уједно је и и њена мисија. Зато ће и испунити своју жељу да са светом подели причу о свом народу. Јер, бити храбар пред неправдом, највеће је дело. Томе су је научили родитељи.