јануар 30, 2026

Дан: 16. новембар 2022.

Jevicka

Породица Јевић, Јелена и њен син Марко, којима је прошле недеље изгорела кућа, више не морају да брину о томе где ће презимити. Данас их је обрадовала Борислава Дудеј из Иђоша која се, са својим супругом, Пајом Јовановим, деценијама бави хранитељством. Они су Јевићима понудили дворишну кућу за становање без плаћања закупа.

– Веома смо захвални Борислави и Паји. Такође, од Градске управе ћемо добити огрев. Недостају нам кревети, покривачи, постељина, линолеум за под, посуђе и телевизор – каже Јелена. – Захвална сам добрим људима који су већ уплатили новац и помогли нам.

Град је све време био у току око овог несрећног догађаја, у контакту са надлежним институцијама и свима који су се обраћали у намери да се Јелени и њеном сину помогне- наводи Младен Богдан, председник градске скупштине.

– Са Јеленом сам разговарао у понедељак ујутру у Градској кући око тога како да јој помогнемо. Ситуација није била лака зато што су просторије у којима су живели потпуно уништене и скоро им је све изгорело. Од колега из Центра за социјални рад сам обавештен да су те ноћи њиховом реакцијом смештени у хостел ,,Папарацо“. Са власником Синишом Пашићем сам разговарао свих ових дана да изађе у сусрет да остану у смештају што дуже како би се за то време нашло решење. У контакту са Црвеним крстом обезбедили смо им гардеробу. Договарали смо данас у току дана како би им се обезбедио и допремио огрев у кућу коју су им уступили на коришћење хранитељи у Иђошу. Захваљујем се свима који су учествовали у помоћи овој породици и још једном се показало да правовременом реакцијом свих заједно можемо да решимо све- истиче Младен Богдан, председник Скупштине града.

У нови смештај, у Хајдук Вељковој 13 у Иђошу, Јевићи ће се уселити у понедељак. Број жиро-рачуна за помоћ овој породици је: 265-0000000580627-52.

predstava ljubavno pismo
Како су нам наши поуздани извори јавили (имена и адресе познате редакцији), у кикиндском Позоришту нешто се спрема. Односно, проба. Да не кажемо – пише. И пева. И много, много се смеје. Јер је дошло до забуне, а у питању је љубавно писмо. Значи, ствар је озбиљна.
Били смо на проби, снимали је, питали присутне о чему се ради и – направили емисију. Њих смо оставили да заврше представу. У нашој емисији видећете и какву. Ствар је озбиљна колико и љубав у писму.
jerkov

-Сплет животне мудрости и стваралачке снаге код Андрића фасцинира. Након што деценије живота проведете бавећи се његовим делом, дођете до сазнања да нико није боље и успешније, у овом делу света, одговорио на изазове живота од њега, каже историчар књижевности и професор Филолошког факултета у Београду проф. др Александар Јерков. О делу великог писца, нашег јединог нобеловца, Јерков је надахнуто говорио матурантима гимназије „Душан Васиљев“, на предавању у кикиндској библиотеци.

-Фасциниран сам не само њим већ Његошем, Доситејем, Вуком, Црњанским, великим песницима 20. века, али поврх свих њих Доситеј и Андрић су за мене највиши ниво промишљене мудрости- како у књижевности пронаћи место за живот.

Савремен, актуелан и свевремен, Aндрића и даље прати „цео океан тајни,  сплет загонетки и чуда“.

-Много тога још увек откривамо о Андрићу, не само у биографији већ и у читању текстова.. Мало ко зна каква се трансформација одиграла између првог и другог издања „Пута Алије Ђерзелеза“ и како је Иван нестало и остало Иво, како се његов стваралачки идентитет утемељио у српској књижевности и култури. Мало је познато да је Андрић својом руком и то у тешким временима написао да је Србин. Он је рођен у католичкој породици, као Хрват, деловао је у оквиру хрватског културног круга. Али изворни идентитет који га је утемељио заснован је на Његошу, Вуку, Бори Станковићу…то је његова вољна и свесна одлука донета у тешким временима када је много пробитачније било да буде Кроат. Не желим то да пренагласим, али тај фини детаљ је недовољно познат, увек се мисли да је био комформиста, да се прилагођавао, тражио угао… Тачно у многим ситуацијама, али није само то- указује проф. др Јерков који припрема књигу „Андрић и Европа“ .

-У његовим делима видите и  сазнање о Европи, која није помодна и јефтина прича о успешној западној Европи, него како ово овде градити као европско место. То је мудрост која није јефтино мондијалистичка, а уписала се у његове приче, романе, записе- истакао је  Јерков.

1668603359370

После пожара у којем су, прошле недеље, остали без куће и комплетне имовине, шездесетседмогодишња Кикинђанка Јелена Јевић и њен син још увек су у привременом смештају, у Хостелу „Paparazzo“.

– Ако неко зна за неки смештај, бар собу, до 50 евра, колико бисмо могли да приуштимо да платимо, молим да нам јави. Ми немамо ни намештај, ништа, али чак ни то није толико важно, колико је битно да има грејања јер ја не могу да ложим. Син и ја смо сами, обоје болесни, једaн другом помажемо. Страх ме је, долази зима – каже Јелена.

Јелена је инвалид. У пензију је отишла из Водопривредног предузећа „Горњи Банат“ у којем је 35 година радила као секретарица. Син је болестан и не може да ради. Са пензијом од 35 хиљада динара и надокнадом коју добија син успевали су да преживе захваљујући томе што је Јелена радила сезонске послове. Приликом одласка у фабрику у Старој Пазови, у марту, доживела је саобраћајну несрећу. Због тешких повреда оперисана је, има шипку у нози. Сада трпи сталне болове и више не може да ради.

Мобилни тим Центра за социјални рад први је, у ноћи пожара, притекао у помоћ Јевићима који су смештени у Хостел „Paparazzo“. Молби власника Хостела, Синише Пашића, такође и председника Удружења предузетника, одазвали су се угоститељи, власници „Код Фићока“, „Националне класе“ и Пекаре „Нити“, Стефан Фелбаб, Роберт Патаки и Веби Чочај, који су обезбедили оброке. Из Пекаре „Ристевски“ понудили су вечеру, али се Јелена захвалила. Не морају и да вечерају, каже.

– Они буквално ништа немају. Требаће им многе ствари, али тек пошто буду имали трајније решење за становање, а за то се, до сада, нико није јавио. Сви само дају подршку, од тога немамо ништа – каже Пашић.

Јелена и Марко надају се да ће једног дана моћи да обнове своју кућу. Међутим о томе, за сада, не могу ни да размишљају. Њихова будућност сасвим је неизвесна.

За новчану помоћ отворен је жиро-рачун у „Рајфајзен“ банци: 265-0000000580627-52. Уколико мајци и сину желите да понудите кућу за одржавање или стан уз малу надокнаду, можете их потрaжити на рецепцији Хостела „Paparazzo“.

ayios-georgios-gc22c18181_1280

Ђурђиц je  једна од најчешћих слава српских породица. Свети Георгије је веома поштован у нашем народу. Слави се два пута годишње – 16. новембра по новом календару, као Ђурђиц, празник преноса моштију светитеља у Палестину и полагања у велелепни, њему посвећени, храм, и 6. маја као Ђурђевдан, дан смрти Светог Георгија, великомученика и борца за хришћанство.

Ђурђиц је слава или преслава многих српских места и породица. Означава почетак Вучјих дана или Мратинаца, дана до Мратиндана, 24. новембра.

По обичајном календару, у том периоду, ништа се не даје из куће, жене не раде ручне радове, обућари и кројачи одмарају. Не иде се у лов на вукове.

Ако су Мратинци магловити, зима ће бити променљива, ако је ведро, зима ће бити љута. Према народном веровању зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом.

( РТС)
rusi

Стигле су у омиљено им зимовалиште. Ено их високо на стаблима на градском тргу, мирују по сунчаном новембарском дану, камуфлиране међу крошњама. Пернате суграђанке питомо посматрају туристе који их „лове“ својим објективима, задивљени природним феноменом који нас је планетарно прославио. Млади руски пар, Ксенија и Роберт, откривају нам да су још летос испланирали да у новембру, заједно са пријатељима, посете Кикинду и виде чувене сове.

– Од марта живимо у Београду. Летос сам тражила занимљиве туристичке дестинације које бисмо могли да посетимо у Србији. Гуглала сам и пронашла да је једно од таквих места Кикинда- због сова. Тада смо одлучили да ћемо у новембру доћи овде- прича нам Ксенија.

„Совембарску“ туристичку авантуру сами су испланирали и организовали.

– Ујутру смо дошли и обишли нека стабла на главној улици, али их нисмо видели. Претпостављам да их је тамо мање због буке и саобраћаја. Потом смо отишли у ресторан, и у међувремену на јутјубу погледали видео који је снимљен овде, иза православне цркве. Ту смо и дошли. И ево сова. До сада смо их видели сигурно петнаестак- одушевљен је  Роберт.

Ксенија (32) и Роберт (35) су из Санкт Петербурга. Од марта живе у Београду. Иако обоје раде за исту међународну компанију, њихово познанство и љубавна прича почињу у Србији.

Као добри домаћини, иако случајни, препоручујемо им још неколико атрактивних туристичких садржаја у нашем граду, почев од оближњег музеја и мамутице Кике.

-Кикинда има дивну архитектуру. Миран, мали и пријатан град где је угодно доћи и провести викенд- поделила је са нама утиске Ксенија.

željko radu

Кикинда је први пут добила представника у Националном савету ромске националне мањине. Суграђанин Жељко Раду био је на 26. месту на листи „Србија за Роме- Заједно можемо све” која је, од 811 грађана ромске националности уписаних у посебан бирачки списак, освојила 545 гласова. На изборима за национални савет, Роми су кандидовали две изборне листе. „Србија за Роме -Заједно можемо све” коју је предводила Јелена Јовановић, према подацима РИК-а,  освојила је 35.176 гласова што је 34 мандата. Друга листа „За јединство Рома Србије” освојила је 1.135 гласова односно један мандат.

Раду се захвалио свима који су изашли на изборе у недељу.

-Први пут ромска заједница показала је јединство као никада до сада. Наш град први пут има представника у ромском националном савету. Хвала Ромима из Кикинде на указаном поверењу, доказали смо да смо се коначно ми Роми ујединили око идеје да свим нашим сународницима пружимо прилику за боље сутра и да обостраним поверењем, трудом и радом можемо постићи наше циљеве, да наша деца живе боље- истиче Раду.

Жељко Раду је као ђак генерације завршио Економско-трговинску школу у Кикинди. Потом је уписао Економски факултет у Суботици и то као први на листи са максималних 100 бодова. Након краћег боравка у иностранству, са породицом се вратио у родну Кикинду. Председник је Удружења „Ромски облак маште” које негује традицију и културу Рома.

-Циљ Савета је да сачувамо интегритет Рома, кроз неговање културе, језика и очување традиције. и да Роме приближимо институцијама, како кроз економски напредак тако и побољшање услова становања. Највећи задатак  нам је да кроз образовање унапредимо живот Рома, јер је само образовање излаз из зачараног круга сиромаштва- наглашава Раду.

tolerancija 1

Међународни дан толеранције установио је UNESCO и обележава се 16. новембра широм планете, уз подсећање да сви имамо право да будемо оно што јесмо, као што и други људи имају право на своју посебност. То је дан који подсећа на поштовање и уважавање друкчијих од нас.

Према Декларацији Уједињених нација, установљеној 1995. године у Паризу, толеранција је прихватање чињенице да људска бића, природно различита по изгледу, положају, говору, понашању и вредностима, имају право да живе и буду то што јесу.

– Уједињене нације посвећене су јачању толеранције јачањем међусобног разумевања међу културама и народима. Овај императив лежи у основи Повеље Уједињених нација, као и Универзалне декларације о људским правима, и важнији је него икад у овој ери пораста и насилног екстремизма и ширења сукоба које карактерише темељно занемаривање људског живота, наводе из УН.

Појам толеранција потиче од грчке речи tolerare, што значи подносити. Толеранција, дакле, подразумева подношење и уважавање туђих идеја, ставова и начина живота. То није израз слабости, попустљивости или негативна особина. Бити толерантан значи бити свестан да су други различити у односу на нас саме и прихватање те чињенице у свакодневном животу.

Don`t copy text!