Без задршке радан и одговоран. Озбиљан, тих и ненаметљив. У казивању прибран, приметно уздржан. Задојен чојством, увек брижан за друге, мотивисан за опште добро.Човек од карактера. У два наврата наш кнез. Ловац који толико брине о природи. Уметник, добротвор. Зато га сви ми овде поштујемо и волимо…

Тако у најкраћем Радован Војводић беседи од свом комшији Душану Беловићу. Идеологизација или збиља? Стамени Радован, уз смешак, малопређашњу тврдњу допуњује констатацијом  – да је мало људи са толико узвишених особина у животу срео. А шта то конкретно нагони Радована и остале мештане с којима смо причали  да ласкавим епитетима дефинишу лик и дело и за локалну јавност мало познатог Душана?

Седамдесетогодишњи Беловић, с дипломом професора разредне наставе, већи део радног века провео је у просвети. Школског дневника латио се 1984. године и одмах постао омиљени уча. Деценију  после, под налетом  заводљивог транзиционог изазова, подупртог, и сам ће касније закључити, нереалним уверењем у бољитак, окушао се у приватлуку.

-Није ми, бићу искрен, била намера да се преко ноћи обогатим – присећа се Душан сопствене бизнис-одисеје деведесетих година, која се свела на малу пољопривреду засновану на ратарству и млекарству. – Амбициозно сам кренуо, уложио пуно новца у куповину ораница, набавку крава и изградњу пратећих објеката. Понукала ме младалачка маштарија да ћу  једног дана, бавећи се аграром, свакодневно битисати, да се песнички изразим, у ритму годишњих доба. Нисам себе налазио у том послу, који у делању и понашању  намеће свакојаке, па и оне ружне, мени непримерене, манире. А ја од поштења не могу да утекнем. Тек након таквог, не баш пријатног, али поучног,  искушења схватио сам да је „живот у ритму годишњих доба“ био мој заводљиви умишљај. Уједно сам, када сам се пресабрао, спознао све угодности рада у просвети, којој сам се, с огромним олакшањем, вратио.

Те по њега судбоносне прве године новог миленијума Душан Беловић је постао директор рускоселске школе. Наредног лета обрео се у матичној ОШ „Жарко Зрењанин“, у којој је остао до пензионисања.

-Ту паузу, када нисам био у просвети, доживљавам и као нешто поучно, односно корисно – наглашава наш саговорник. – Сагледао сам, наиме, школу у другачијем, много позитивнијем, смислу него остале професије.  Рад са децом  био ми је окрепљујућа, стваралачка радост. Какав  диван осећај када после наставе кући не идеш уморан и потиштен, већ крепак и весео. Па се сутрадан будиш оран, закорачујући у сусрет новим радним изазовима и поновном сусрету с малишанима, које  учиш како да пишу,  читају, рачунају, да упознају свет око себе, али и како да се понашају да би исправно стасавали да би израсли у образоване и честите особе…

Беловић је, пре неколико година, након, како његове колеге кажу, као суза чисте учитељске каријере, отишао у пензију. Не дангуби, попут многих умировљеника, већ се бави оним што, уз просвету, највише воли. Сада је,  наиме, с вишком слободног времена, додатно заокупљен личном преокупацијом, која га без задршке не напушта још од основне школе, па се временом претворила у насушну потребу. Уметност је његова опсесија. С покрићем. Супруга Момирка, некада запослена у Ливничиној администрацији, а сада пензионерка, десна му је рука у свему. То му, наглашава, пуно значи.

Душан је скоро  свакодневно у атару, често и на свом коњу, којег годинама седла у потрази за сликарским мотивом. ,У некадашњој кухињи од двадесетак квадрата, претвореној у атеље уочавамо неколико урађених слика у уљу. На зидовима урамљене графике, уметникови рани радови. На штафелају затегнуто платно ишчекује боје и потезе кичицом. Ту је и скулпторски алат. На  радном столу „брдо“ глине, којом ће Душан „замесити“ калупе за будуће, као камен постојане, бетонске скулптуре. Шкрт је на речима наш домаћин када збори о сопственом уметничком опусу:

-Почео сам да цртам чим сам, као основац, уочио да оловка оставља траг. Корице свески и уџбеника сам шарао, сваки чист папир из тих разлога носио кући да бих на њему чуда исцртавао. Потреба за цртањем, а онда и сликањем  и вајањем, појачала се у гимназији и с годинама снажно надирала. Све те радове, сматрајући их небитним, да бих се истакао, приложио сам у  средњошколској акцији сакупљања старог папира. Сад ми је жао. После гимназије пао сам на испиту за упис на Ликовну академију у Београду, те одустао од академског звања, али не и од сликања и вајања –   присећа се јунак наше приче почетака сопственог стваралачког ангажмана.

 Душан Беловић је у суштини самоуки уметник. Посредно је, међутим, сусрећући се с познатим ликовњацима, упоредо марљиво листајући одговарајућу стручну литературу, до финеса докучио ликовњачке тајне. До сада је реализовао импозантан број слика, рађених углавном у уљу. Већину је поклонио пријатељима, рођацима и онима који  у пригодним ситуацијама походе његов дом укотвљен, иначе, у идиличном амбијенту на ободу села.

Никада није учествовао на некој изложби. Нуђено му, али није хтео. Одбија и појављивање на ликовним колонијама, правдајући се да му тај, како га назива, брзопотезни начин стварања не одговара. За ваљано дело потребно је време, некад и пауза, да се поново  сједине адреналин и идеја.

ДАРОВИ РОДНОМ СЕЛУ

Стиче се утисак да је Душан Беловић превише скроман, па и неамбициозан, када је његова афирмација у питању. Маркетинг му је – нула. О њему се, као уметнику, у јавности нешто више чуло тек када је прошлог лета у порти Српске православне цркве у Руском Селу, у оквиру обележавања 100 година од досељавања Солунаца у ово место, никла грандиозна скулптура Арсенија Трећег Чарнојевића – његових руку дело. Родном селу Беловић је подарио и бисту „Солунац“, посвећену српским борцима који су након Првог светског рата пристигли на север Баната.

С ДВА ЗАВИЧАЈА

Душан и брат му Јован синови су Стеве и Радојке Беловић. Стеву су, као дете, у Руско Село 1932. године довели родитељи, Јово, иначе, солунац, и мајка Цвијета. Душанов прадеда Ристо такође има биографију на понос потомцима, јер се прославио у Херцеговачком устанку. Беловићи, иначе, потичу из села Хргуд изнад Стоца, па Душан, не без разлога, каже да има два завичаја. Оба бескрајно воли, с тим да у креативном смислу, у односу на херцеговачка брда, предност даје равници, је је у њој рођен, а и свакодневно га као сликара ход  непрегледним пространством надахњује и гони у нови уметнички изазов. Херцеговина му је у мислима, а равница у оку и срцу.

М. Иветић