Предања старијих могу да буду поучна и занимљива, али и добар путоказ новим генерацијама, сматра познати кикиндски професор физике, доктор наука Петар Вуца. Управо то му је и био мотив да, у својим пензионерским данима, изда књигу под називом „Приче у селу Наданићима“. Наданићи су село код Гацка где је аутор рођен и у којем је завршио основну школу. У Гацку затим похађа гимназију, одлази у Нови Сад на студије и, као професор физике, стиже у Кикинду, у којој живи и данас.
Поред бројних стручних радова, др Вуца посебно је поносан на своју књигу „Сунчани часовници Војводине“, која је имала три издања. Последња, књига завичајних прича, настала је, каже, спонтано. То је збирка анегдота које је, браћи и њему, када дођу у село на одмор са студија, преносио отац Вукота.
– Његове приче биле су нам забавне јер су говориле о људима и догађајима из прошлости. Мој отац је био изузетно начитан, бистрог ума све до смрти, а ја сам их све запамтио. Било би ми жао да се та сећања загубе, зато сам их ставио на папир.
Радове је прво послао својим колегама, који су га подржали. Затим је три његове приповетке објавио часопис за књижевност „Нова зора“, што је др Вуцу обрадовало и охрабрило да настави да пише и да објави књигу.
– Приче се допадају и људима из мог краја и људима овде. Посебно ми је драго што ће остати за неке нове генерације, да знају ко је у Гацку, у мом селу, Наданићима, писао, бележио анегдоте о томе како су се људи лечили, када су стигли први грамофон и први магнетофон у село, зашто је вир добио име једне девојке, како се косило косом, тога данас више нема – каже др Вуца. – Видим да, све чешће, моји вршњаци записују догађаје из својих места јер нема више људи који могу да их испричају. Сматрао сам да треба да их запишем у знак захвалности родитељима и мом селу.
Збирка „Приче у селу Наданићима“ садржи двадестак приповедака: „Моба“, „Бан“, „Нисам нешто добар“, „Ко Миро из обојка“, „Момачка моћ“, само су неке од њих. Иако написане као анегдоте, веома су поучне за младе нараштаје, сматра др Вуца.
– Оне говоре о начину живота, о добрим комшијским односима, о томе како су млади доживљавали и односили се према новим стварима. У мом селу био је мото да је важно да су људи поштени, радни, да се образују. Велики број мештана завршио је студије, из тог малог села потекла су четири доктора наука и професора универзитета, међу којима сам и ја. Вежу нас те приче и данас кад се чујемо и видимо.
Збирка, коју је сам издао, може да се купи у Фотографској радњи „Сретеновић“ у Кикинди. Читавог живота бавио се науком, предавао у средњој школи и на универзитету и поносан је, додаје, на изузетне резултате које постижу његови ученици. Данас су му, поред писања, преокупација и воћарство и пчеларство. Када би се вратио у Наданиће, каже, бавио би се и сточарством. И свакако сабирао приче о прошлим генерацијама, за оне које тек долазе.
