Суграђанка Смиљка Булатовић као једина предузетница у нашој земљи која има регистровану радионицу за труковање и вез у Народном музеју одржала је предавање о свом занату. Догађај је организован у склопу изложбе „Вежени портрети династије Карађорђевић – некад и сад“ која се може погледати у Галерији „Нова“.
-Као неко ко је једини сертификовани мајстор овог заната, значајно је што могу да га промовишем. Радим већ 11 година и за мене је лична сатисфакција да моји суграђани, али и сви они који воле вез, виде чиме се бавим, као и да подстакнем неког да почне да се бави везом – навела је Смиљка Булатовић. – Окупљенима сам говорила о појму, подели, значају, примени, историји веза, као и ономе што је мој посао, преношењу нацрта за вез на тканину. Ово је била прилика да и ја нешто научим од присутних везиља.
Интересовања за овај занат има, међутим, он није уносан те је у складу са тим и заинтересованост.
-Захваљујући многобројним удружењима жена организоване су радионице о трукерском занату како за децу, тако и за одрасле. Тешко је опстати и моја борба је у томе да покажем да вез уноси лепоту у свакодневни живот. Њиме украшавамо одећу, кућни текстил, праве се сувенири украшени везом. Сву креативност коју имамо можемо да искажемо искажемо на овај начин – додала је наша саговорница.
Да би се извезао мотив потребно је да се на тканину нанесе цртеж по којем треба да се везе и то је труковање.
-Посао захтева јако пуно труда и времена. На жалост, на тржишту нема потражње, тако да нема профита од труковања. И поред тога, трудим се да овај стари занат живи и даље – истакла је Булатовић.
Осим труковања, ради и вез. Како истиче за једну кошуљу или пешкир потребно је 150 сати рада. Захваљујући баки и мајци Смиљка има велику колекцију веома старих мустри за вез по писму, односно за труковање. Она објашњава да се везови деле на вез по броју и писму. Вез по броју се ради на тканини која има јако изражене линије и потке, па се броје нити и тако се стварају шаре, док је вез по писму заправо вез по цртежу који је пренет на платно.
А.Ђ.