У наставку фељтона о Душану Васиљеву, његовом кратком и бурном животу, плодном стваралаштву и књижевном утицају на данашње ауторе, разговарали смо са овогодишњим добитником књижевне награде која носи име познатог песника, генералним секретаром Матице српске, историчарем и књижевником др Миланом Мицићем.

Ове године се обележава сто година од смрти песника, Кикинђанина Душана Васиљева. Искуство Великог рата и „гажење крви до колена” обележило је његову поетику и генерацију, а његова поезија прожета антиратним расположењем универзална је и актуелна и данас.

-Душан Васиљев је слика једне генерације рођене на заласку 19. века  и на  освиту новог 20. века. Епоха пре Великог рата била је пуна наде за човечанство; брз, до тада невероватан индустријски развитак, динамично време железнице, појава авиона, рендгена и филма , промена слике света, чинили су да човек тих деценија осети радост великих људских открића и оснажи веру у будућност света, у велики, континурирани људски напредак. Пред 1914. годину чинило се да светски прогрес не зна за границе; општа је била вера ондашњег човека у моћ науке.

Велики рат 1914. године почео је неочекивано. Нико није претпостављао да ће трајати тако дуго,  да ће бити таквог обима и интензитета и да ће донети  огромне људске жртве и масовна разарања. Генерација Душана Васиљева суочила се са поразом постојећег света, са разарањем дотадашњег морала и са новим светом који се рађао из те огромне људске кланице. Очај генерације која је преживела рат био је општи. Душан Васиљев и његово дело произашло је из тог великог уништења људских нада.

Све време он има осећања стида и кривице („ја сам живи симбол греха”) и из тога произилазe и његова побуна и револт. Његов животни усуд је предодредио и његову поезију?

-Осећање стида што је човек, прати Душана Васиљева  јер искуство рата ранило га је, као и целу његову генерацију. Стално присуство смрти, понирање у ништа, у празнину,  било је слика новог очајног света. Разарање живота, морала, духа потресло је дубоко Душана Васиљева. Из тог стања рађала се побуна, рађале су се његове антиратне песме  не слутећи да ће током 20. века још генерација Европљана пролазити кроз истоветну трауму. Очај је рађао побуну. Покољење које је прошло рат није имало шта да изгуби.

Мање је познато широј читалачкој публици да је Васиљев писао и новеле, приповетке и драме. У његовој заоставштини је и скица за роман?

-Свега двадесет и четири године живео је Душан Васиљев. Шта човек за тако кратко време може да уради сем да исцрта, можда, неку будућу скицу живота. Душан Васиљев је заустављен човек; човек који као и многи други из његовог покољења није успео да развије живот, да га живи , удише пуним плућима. Он је био песник прекинутих снова; човек који није стигао да разбукта своје таленте, већ више да их назначи.

Кроз његово стваралаштво снажно провејава и фигура мајке без које је Васиљев остао као осмогодишњак.

-Родитељи су основа сваког живота.Потреба за мајчинском топлином за коју је био ускраћен прати мисаони, емотивни и етички свет Душана Васиљева. У велики светски рат он је ушао као рањен човек услед недостатка мајчинске љубави. Слика мајке пратила га је у тој великој  глобалној катаклизми и њена судбина била је најдубљи слој његове људске патње.

Ванвременски талентован, самоникао стваралац и изузетно плодан аутор, био је цењен у различитим књижевним круговима. Ствара на периферији, ако се изузме период његовог кратког боравка у Београду.

-Без обзира на географију становања  свуда пулсира живот са својом препознатљивом бојом.  Периферија се налази у људима уске душе, тескобних видика и скученог срца. Уметник где год живи око њега траје живот у свој својој пуноћи. Душан Васиљев је трајао у годинама када је пуцала љуска једног света, а када се рађао други свет. Он је делио судбину, мишљење и ставове ондашњег европског човека. Његова емоција је кристално чиста, рањива и нежна.

Живео је Васиљев једно време у Темишвару, после у Ченеју. И Срби из румунског дела Баната негују сећање на великог песника.

-Срби у румунском Банату су наша банатска браћа. Свет који безгранично воли Србију и који гаји посебну емоцију према свему што је српско , јер то је њихово биће, њихов корен. Они се налазе у географији која је српској култури дала великане попут Доситеја Обрадовића, Саве Текелије. Црњански је растао у Темишвару. Душан Васиљев је део њиховог света који се после разграничења у годинама након Великог рата  развијао засебно у оквиру румунске државе, али у којем и данас више постоји онај аутохтони, стари Банат него у нашем , српском делу Баната. И Васиљев, као и други великани српске културе , део су њиховог самопрепознавања које значи идентитет и биће.

У бурној епохи у којој је живео постављане су нове границе, стваране нове државе, Банат је другачије „скројен”?

-Велики рат је повукао границу у Банату. Разграничење између Краљевине СХС и Румуније трајало је пуних пет година (1918- 1923). Банатска граница је вештачка и када се цртала и кројила правила је многе проблеме људима у свакодневном животу. Повлачена је у доба када се распала Аустроугарска  као велика и стара средњеевропска државна творевина и када су из њеног оквира настајале многе државе па и југословенска. Главни јунаци моје књиге прича „Чудо у Банату” за коју сам ове године добио престижну књижевну награду која носи име Душана Васиљева су банатски људи и граница управо  кројена у времену које описује моја проза.

Град Кикинда додељује награду Душан Васиљев чији сте лауреат. Колико је значајно на овај начин оживљавати стваралаштво Васиљева?

-Поносан сам што је моја књига прича „Чудо у Банату” ове године, када се обележава стогодишњица његовог одласка, добила награду са његовим именом. Ова књига прича разговара са њим, са његовим светом јер дешава се на широком простору Баната, у првим годинама после  Великог рата  када је у бурним токовима историје, нестанка старог царства и настанка нових држава пулсирало узнемирено биће банатског човека различитих вера и језика.

Јелена Црногорац

Фељтон je подржан средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама