Јубиларна 50. Песничка штафета коју организује зрењанинска Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин”, ове године угостиће мултудисциплинарног уметника Уроша Петровића. Ова манифестација траје од 8. до 19 априла. Том, приликом биће објављен Зборник- пресек радова досадашњих гостију-песника са претходних манифестација, чији је приређивач управо Петровић.

Овај свестрани стваралац, књижевник, визуелни уметник, аутор квизова и дидактичких друштвених игара, загонетач и много тога још, у последње време се огласио низом књига за децу у којима су малишани активни уметници и учесници у дописивању књига- „домаштари”. Тај концепт интеракције ствараоца и читаоца Петровић негује и у наступима уживо, као и у едукативним медијским радионицама за одрасле које повремено држи.

Током Песничке штафете, овај стваралац обићи ће више од 50 школа у средњем и северном Банату и Бачкој, а гост башаидске школе „1. октобар” биће 18. априла.

Тада ће се ученици, млади песници, представити својим радовима госту  књижевнику, који ће им задати неколико „главоломки” и успут одабрати најуспелије дечије радове.

Ви сте непресушни извор идеја и не одустајете од замисли да их путем мас-медија пласирате, не само кроз електронске медије, него и кроз књиге, које су мање интересантан медиј него ТВ или интернет?

– Па  и нису. Ја волим да инспиришем људе да размишљају, поготово најмлађе, а књига нуди више ватромета у глави него кад је већи број чула задовољен. Када се чита књига – мора да се замишља и предео, како све то изгледа, да се замишљају мириси, околина, а кад се нешто више дâ, као што је рецимо филм или фотографија, мање се лампица попали. Постоји то да једна слика вреди као хиљаду речи, али ако посматрамо структуру мозга и и начин на који се размишља и промишља испоставља се да је понекад мање у ствари више. Дакле, ако се пружи детету нешто мање, а да он мора да обави више тога, више смо урадили за њега. Али свакако волим да се бавим и фотографијом. Чак сам написао и неке сценарије за филмове и за једну серију, али оно што радим у књигама, на радионицама и стоним друштвеним играма које сам направио, јесте да чиним другима оно што бих волео да други чине мени – а то је да  ме инспиришу на размишљање, на нове идеје, на неко ново стварање.

Основна идеја је, дакле, интерактивност, да и деца дају свој допринос, а ви сте ту у својству иницијатора?

– Да. Кад држим предавање, држим чак и за одрасле, за менаџере рецимо, увек им говорим: не могу вас ја за време радионица од сат или сат и по научити много тога, али могу да вам убацим клицу да се то касније претвори у ватромет кроз ваше интересовање. Кроз нешто што ће вас водити и чини ми се да је највећа вредност коју можеш да даш неком – надахнуће.

Дом за домишљату децу

По вашем делу „Пети лептир” снимљен је и врло запажен филм. Да ли је у плану још неки филм по вашем синопсису?

– Написао сам сценарио за једну серију од које ће вероватно бити снимљен и филм. Зове се „Дом за домишљату децу”, а такође сам сарађивао на сценарију, то јест на причи за филм „Тајна змајеве дружине”. „Пети лептир” је остао једини 3Д филм у нашој кинематографији и тај осећај када видиш да твоје ликове оживљавају глумци као што су Марко Николић, Миша Јанкетић, Петар Божовић, Тања Бошковић, Љуба Бандовић, једноставно је неописив.

С обзиром на то да сте мултумедијални уметник, можете ли да издвојите вама најдражи медиј?

– Тешко бих могао да се одлучим, зато што мислим да су то као жице на гитари. Ако се једна активира, она је некако недовољна. Више волим акорде, лепше звуче. Волим када се преплићу, онда је најбоље. Волим да користим и нову технологију. Нисам противник нове технологије, само мислим да је превелики број људи користи само да буду пуки конзументи туђе креативности. Кад радим са младим људима кажем: искористите тај налет технологије, тај развој да, на пример, сами са својим телефоном снимите филм или направите нешто што до јуче није постојало. Као и многе друге ствари на планети земљи, та зачуђујуће развијена нова технологија је одличан сарадник на стварању, али веома лош господар времена.

Подкасти- дружење са изабранима

Да се вратимо на део вашег излагања где сте апострофирали да сваки човек може да сними свој филм. Откуд та енормна популарност подкаста који су у бити статични, а данашњи конзумент тражи сталну сензацију и брзу промену кадра?

– Ево ја морам опет да поновим нешто са чим се не слаже велики број људи: ја мислим да живимо у најбољим временима, то јест временима са најбољим, највећим могућностима. Подкаст је нешто што нам је омогућило да се подружимо са изабраним, паметним људима кад год пожелимо. Дакле, колико је драгоцено да са неким ко је начитан, образован, попричаш само, а овде имаш прилику да кад год пожелиш, са ким год хоћеш макар чујеш шта има да каже и увек нешто можеш да научиш. Недавно сам баш разговарао са својим пријатељем Александром Гајшеком о професору Владети Јеротићу и колико је његових трагова остало на Јутјубу, подкастима и осталим емисијама. приметио сам да је захваљујући тој технологији, иако нас је он нажалост напустио, уз све те снимке које можемо да пустимо кад год пожелимо, много више и даље присутан него што би то било пре само неколико деценија.

Немања Савић