Некада је умор био једноставно последица тешког дана, физичког рада или неспавања. Данас, међутим, све чешће говоримо о другој врсти исцрпљености, оној која не долази из мишића, већ из ума. О менталном умору разговарали смо са Јованом Давидхази, специјализанткињом медицинске психологије, која је истакла да овај проблем није више резервисан само за велике градове или запослене на високим позицијама.

-Ментални умор је универзално присутан синдром у данашњем времену,  у којем свакодневне обавезе и обилне информације које процесуирамо доводе до смањеног капацитета за адекватно ментално функционисање. У нашој средини се особе јављају за помоћ услед стресних реакција, па и исцрпљености, рекла бих више него раније, посебно млађе генерације – објаснила је Давидхази.

Она је напоменула да ментални умор не мора одмах да представља клинички значајне симптоме, али да увек постоји могућност да се продуби и развије у озбиљнији проблем, уколико се игнорише.

Иако не постоји јединствен узрок, заједничко свима који осећају ментални умор јесте предуго излагање стресу.

-Реч је о недостатку психичке снаге услед дејства хроничног стресора. Тај недостатак доводи до проблема у свакодневним околностима, као што су бурне реакције, сукоби и одлагање обавеза, јер је личност „окупирана“ борбом са стресом који траје – рекла је наша саговорница.

У пракси то може да значи да особе постају тешке за комуникацију, да се губи воља, концентрација и најмањи проблем делује непремостиво. Све више истраживања потврђује да дуготрајна ментална исцрпљеност може озбиљно да наруши когнитивне функције, али и да изазове физичке симптоме попут главобоље, вртоглавице, несанице и убрзаног рада срца.

Ментални умор не бира ни године ни занимање. Погађа запослене, родитеље, ученике, студенте, али и старије који носе бригу о породици. Посебно је изражен код оних који ретко себи допуштају паузу, било због осећаја одговорности, перфекционизма или једноставно из навике да „морају издржати“.

Први корак ка опоравку јесте препознавање и прихватање сопственог стања.

-Најбитније је да појединац призна да не може да функционише као пре, да препозна знаке стреса који проживљава и да то прихвати, никако да игнорише и форсира себе услед одржавања слике јаке особе – објаснила је психолошкиња.

Одмор је, дакле, неопходан. Али не само физички. Потребно је, колико год је могуће, дистанцирати се од непријатних околности, макар на кратко. Технике дисања, опуштања, лагане физичке активности, али и разговор са блиским особама или стручњаком, могу бити од огромне помоћи.

Ако се препознајете у реченицама попут „ништа ми се не ради“, „концентрација ми је слаба“, „уморан/на сам и кад одморим“, време је да застанете. Да допустите себи да се опоравите, потражите подршку и да схватите да снага не значи издржати све, већ знати кад треба стати.

Јер, како указује Јована Давидхази, ментални умор не пролази сам од себе, али уз разумевање, подршку и бригу о себи, може се превазићи.