Изузетну прилику имали су Кикинђани да присуствују представљању „Сабраних списа“ (И-XИВ) академика Данила Н. Басте. Импресивну збирку, насталу у току његове читаве професионалне каријере, приредио је и уредио професор др Јовица Тркуља који је, такође, гостовао вечерас у Народној библиотеци „Јован Поповић“.
Данило Баста, редовни члан Српске академије наука и уметности, рођен је у Зрењанину. Основне и магистарске студије завршио је на Правном факултету у Београду, да би, затим, докторирао филозофске науке на београдском Филозофском факултету. Са немачког је превео мноштво филозофских и научних дела. Радио је као редовни професор на Правном факултету, али су његови филозофски списи: чланци о Канту, Фихтеу, Слободану Јовановићу и о његовом професору и ментору Михаилу Ђурићу, затим о праву, утопији, правди, слободи, херменеутици, филозофски текстови „Самопоштовање и пузавост“, списи сабрани у „Мрвице са филозофске трпезе“ и, најзад, четири књиге о значајном и, због свог националсоцијалистичког опредељења, контроверзном немачком филозофу Хајдегеру – „Над преписком Мартина Хајдегера“ у два тома, „Црне свеске и Хајдегеров антисемитизам“ и „Чаробни брег филозофије“, сабрани у 14 књига, морали да буду објављени, сматра проф. др Јовица Тркуља. Издавач овог изванредног дела је београдски „Досије“.
– Иако академик Баста већ годинама одбија да се појављује у јавности, пристао је да дође у Кикинду. С једне стране због наше колегијалне сарадње и јер га за овај град везују најлепше успомене. Долазио је три пута, последњи пут 2001. године, када је представљена књига његовог духовног оца, професора Михаила Ђурића, „О потреби филозофије данас“, што је био догађај за памћење. Други повод су „Сабрани списи“ у које је уложио готово цео живот, у њима је његова целокупна интелектуална биографија. Чини ми се, после ове вечери, да смо заинтересовали грађане Кикинде и живим у нади да ће они те књиге, које се налазе у Народној библиотеци, у што скорије време узети у руке и уверити се у оно о чему смо вечерас говорили – рекао је проф. др Тркуља.
Интересовање присутних, поред детаља из Хајдегеровог живота, изазвала је и књига „О самопоштовању и пузавости“.
– Филозофија може да буде само од посредне помоћи, уколико се људи упознају са значајним мислиоцима, пре свега ако се упознају са Кантом и са његовом етиком јер се њена суштина огледа у категоричком императиву, моралном закону, афирмацији човекове слободе, али и у томе да човек поштује не само друге него и самога себе. Не можемо ни друге поштовати на истински начин уколико не поштујемо сами себе, нити они нас могу поштовати уколико ми себе не поштујемо. То је узајаман, врло значајан однос. Нажалост, чини ми се да менталитет пузавости преовлађује и код обичног човека, али и на другим равнима људског друштва. Претерана понизност противна је ономе што је Кант очекивао од човека као слободног бића јер, слобода му није поклоњена, није му однекуд дата, него му је, као човеку, задата, и само онај ко је свестан своје слободе као задатка да буде слободан, тај може да поштује себе и није пузав према другима. Пузавост је нељудска ствар. Човек је двоножац који усправно стоји и усправно хода – рекао је академик Баста.
Говорећи о дефиницијама филозофије, мада напомиње да се она не може дефинисати, навео је Новалисову мисао да је филозофија туга за завичајем, нагон да се стално буде код куће, као и Сократов став изречен кроз Платона, да је филозофија припрема за смрт. Како каже, сам би се определио за поетичнију, Новалисову мисао.
– Он је сматрао да је филозофија у вези са завичајем, са тежњом човековом ка завичајношћу. Нажалост, ми живимо у свету у којем преовлађује беззавичајност, истинског завичаја више нема. Човек је постао номад овог света, као туриста лута од једне до друге дестинације, нигде нема истинског упоришта, и завичај, у правом смислу речи, не може данас ни да постоји јер не постоји у својој аутентичности, у својој првобитности, природа је нарушена, амбијент је нарушен. Ја сам сад прошао кроз свој родни Зрењанин и видео сам да је друкчији него што је био кад сам био дечак, не могу га схватити као свој завичајни град у том аутентичном смислу речи, иако то јесте мој завичај у пренесеном смислу, ту сам рођен – наводи Данило Баста. – Истинска завичајност данас је илузија. Глобализам и пренаглашени космополитизам доминирају. Давно је изгубљен грчки Полис. Грци су у Атини били у свом завичају, у својој људској заједници, ми то немамо, нити можемо да имамо.
Разлог су историјски процеси, додаје, против којих је појединац немоћан.
– Међутим, увек смо криви за нешто, неизбежно је тако, нико не може да се сматра недужним у овоме свету. Ако је негде велика невоља, ако негде страдају деца, као што знамо да страдају, у неком смислу смо сви одговорни и криви. Онај ко то не осети, он је изван сфере људскости. Све је повезано, ми нисмо изоловане монаде, Лајбницовим језиком речено, нисмо острвљени и сами, него припадамо заједници, људском роду, и морамо да делимо заједничку судбину и да не будемо индиферентни према невољама и несрећама у овоме свету. На крају крајева, и сами смо, и индивидуално и колективно, не тако давно, били томе, на најстрашнији могући начин изложени – закључио је академик Баста.
Излагање аутора бројна публика у Библиотеци помно је пратила и укључивала се са питањима и констатацијама на књижевном представљању које ће остати догађај за памћење и размишљање.
С. В. О.