У Народном музеју одржано је предавање књижевнице Лауре Барне уз пројекцију филма, у оквиру тематске вечери посвећене великој и значајној жени српске културе – Исидори Секулић.
Лаура Барна, рођена у Јазову, живи и ради у Београду. Пише прозу и стручне радове из историје уметности, који се објављују у домаћој и иностраној књижевној периодици. Велики део свог истраживачког рада посветила је проучавању живота и дела прве жене академика у Срба, о којој је и написала књигу „Моја последња главобоља“.
– Исидора је рођена у Мошорину и читав свој живот посветила је овом поднебљу и културном наслеђу. У оквиру пројекта „Исидора“ настао је и филм, снимљен 2016. године на изложби посвећеној њеном животу у Кући Краља Петра у Београду. Био је то први пут после њене смрти да су њени предмети изнесени из легата. У филму водим публику кроз изложбу, говорећи о предметима који су је окруживали и тако реконструишем њен живот. Покушавам да сажмем 82 године њеног стваралаштва и да, поред њеног књижевног значаја, прикажем и Исидору као жену, као човека, као биће које је у себи носило читав космос. Иако је сматрана иконом српске књижевности, често наглашавам – није било познатије, а мање читане књижевнице од ње. Један од разлога за то је неадекватно представљање њене личности. Исидора је била префињена, осећајна, а ипак недовољно схваћена. Колико год се трудили, никада нећемо у потпуности сагледати њен допринос нашем идентитету, језику и култури – рекла је Барна.
На почетку вечери, публици је приказан филм са изложбе, пружајући јој јединствену прилику да „завире“ у Исидорину собу, да замисле њен радни амбијент, виде њену малу ћириличну писаћу машину, бакарну посуду у којој је спаљивала писма и рукописе којима није била задовољна и мали део њене библиотеке од 4.500 наслова који се чувају у Универзитетској библиотеци. Публика је сазнала и да је Исидора имала свој систем веровања и десет молитви које је сама написала, да је волела класичну музику и да су четвртком врата њене куће у Таковској 3 била отворена за интелектуалну елиту Београда.
Школовала се у Новом Саду, Сомбору, Пешти, Лондону, Паризу и Берлину, изучавајући природне науке, педагогију, филозофију и компаративну књижевност. Говорила је енглески, француски, руски, немачки, норвешки и шведски. Живела је сама, удаљена од паланачке малограђанштине, бежећи у књижевност. Једном приликом је написала: „Наш свет воли свакодневно да поједе добар ручак. Зими, недељом, и сарму. Кад ли ће тако заволети књигу?”
Њена дела често су била оспоравана. Јован Скерлић је 1913. године оштро критиковао њену прву књигу „Сапутници“, а годину дана касније и „Писма из Норвешке“, која данас важе за најлепше путописно дело српске књижевности. Њен роман „Ђакон Богородичине цркве“ исмејао је Мирослав Крлежа. Колико су је болеле овакве критике, говоре њене речи на самрти упућене песнику Миодрагу Павловићу: „Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре.“
– Нажалост, те рупе данас су још веће – закључила је Барна.
„Недеља жена“ Културног центра завршава се сутра, концертом Александре Падров „Почнимо љубав испочетка“, који ће бити одржан у сали Градског удружења пензионера од 19 сати.
С. В. О.
