професор петар вуца Архиве | Кикиндски портал

Представљена књига професора Вуце о знаменитим Кикинђанима

Igor Crnogorac Маy 24, 2023

„Наши научници који су ширили духовност и науку“ назив је нове књиге професора др Петра Вуце која је вечерас представљена у свечаној сали Народног музеја.

– Књига је састављена од радова које сам писао за Конференцију “Развој астрономије код Срба” и који су објављивани у зборницима. Већину радова чине биографије Кикинђана – каже професор Вуца. – Јованка Живојинов је, рецимо, мање позната Кикинђанима. Она је, за време Другог светског рата, била професор физике у Гимназији, а затим и прва жена професор на Машинском факултету. Писао сам и о Кикинђанину архимандриту Филарету Гранићу, византологу и теологу, члану Академије наука. Интересантан је и део у којем сам сабрао податке које сам пронашао о оцу Николе Тесле, Милутину.

О књизи и раду професора Вуце говорио је рецензент, проф. др Милан Димитријевић, астроном, физичар и песник, бивши министар за науку, технологију и развој Савезне Републике Југославије.

– Овде су сабрани чланци које је професор Вуца писао и који су презентовани и верификовани на конференцијама. У књизи су приче о Кикиђанима који су допринели науци, као што су Павле Кенгелац, Миливој Југин, Коста Сивчев. За неке од њих нисам ни знао да потичу одавде – рекао је професор Димитријевић.

Приче о значајним, али мање познатим Кикинђанима чине само део књиге. Професор Вуца говори и о људима који нису са овог подручја, али су допринели науци. У трећем делу су прилози о сунчаним сатовима којима се аутор бавио и у својој књизи, „Сунчеви сатови у Војводини“, која је имала три издања.

Књигу „Наши научници који су ширили духовност и науку“ је, уз подршку Града, издао Народни музеј у којем ово најновије дело професора Вуце и може да се купи.

Завичајне приче професора Вуце

Igor Crnogorac Новембер 7, 2022

Предања старијих могу да буду поучна и занимљива, али и добар путоказ новим генерацијама, сматра познати кикиндски професор физике, доктор наука Петар Вуца. Управо то му је и био мотив да, у својим пензионерским данима, изда књигу под називом „Приче у селу Наданићима“. Наданићи су село код Гацка где је аутор рођен и у којем је завршио основну школу. У Гацку затим похађа гимназију, одлази у Нови Сад на студије и, као професор физике, стиже у Кикинду, у којој живи и данас.

Поред бројних стручних радова, др Вуца посебно је поносан на своју књигу „Сунчани часовници Војводине“, која је имала три издања. Последња, књига завичајних прича, настала је, каже, спонтано. То је збирка анегдота које је, браћи и њему, када дођу у село на одмор са студија, преносио отац Вукота.

– Његове приче биле су нам забавне јер су говориле о људима и догађајима из прошлости. Мој отац је био изузетно начитан, бистрог ума све до смрти, а ја сам их све запамтио. Било би ми жао да се та сећања загубе, зато сам их ставио на папир.

Радове је прво послао својим колегама, који су га подржали. Затим је три његове приповетке објавио часопис за књижевност „Нова зора“, што је др Вуцу обрадовало и охрабрило да настави да пише и да објави књигу.

– Приче се допадају и људима из мог краја и људима овде. Посебно ми је драго што ће остати за неке нове генерације, да знају ко је у Гацку, у мом селу, Наданићима, писао, бележио анегдоте о томе како су се људи лечили, када су стигли први грамофон и први магнетофон у село, зашто је вир добио име једне девојке, како се косило косом, тога данас више нема – каже др Вуца. – Видим да, све чешће, моји вршњаци записују догађаје из својих места јер нема више људи који могу да их испричају. Сматрао сам да треба да их запишем у знак захвалности родитељима и мом селу.

Збирка „Приче у селу Наданићима“ садржи двадестак приповедака: „Моба“, „Бан“, „Нисам нешто добар“, „Ко Миро из обојка“, „Момачка моћ“, само су неке од њих. Иако написане као анегдоте, веома су поучне за младе нараштаје, сматра др Вуца.

– Оне говоре о начину живота, о добрим комшијским односима, о томе како су млади доживљавали и односили се према новим стварима. У мом селу био је мото да је важно да су људи поштени, радни, да се образују. Велики број мештана завршио је студије, из тог малог села потекла су четири доктора наука и професора универзитета, међу којима сам и ја. Вежу нас те приче и данас кад се чујемо и видимо.

Збирка, коју је сам издао, може да се купи у Фотографској радњи „Сретеновић“ у Кикинди. Читавог живота бавио се науком, предавао у средњој школи и на универзитету и поносан је, додаје, на изузетне резултате које постижу његови ученици. Данас су му, поред писања, преокупација и воћарство и пчеларство. Када би се вратио у Наданиће, каже, бавио би се и сточарством. И свакако сабирао приче о прошлим генерацијама, за оне које тек долазе.