operacija Oluja

Бранка из „Олује“: Та туга никада није престала

Igor Crnogorac Аугуст 12, 2025

Три деценије након егзодуса Срба из Крајине, Бранка Бекић, данас Кикинђанка, али заувек Банијка, сачувала је у сећању сваки болан тренутак напуштања свог дома и очај у колони прогнаних.

Бранка, удата Владисављев, оставила је своју младост и ратне дане у Горњој Градуси код Петриње. Живот, људи, дакле рат, однели су њу и њену породицу са кућног прага, са још 220 хиљада Срба, у суровом обрту који до тада није могла ни да замисли. Сећа се сваког детаља тог болног времена – шок, неверица, страх и неизвесност остали су утиснути у њене дане и после три деценије.

– Дошли смо у „Олуји“, деведесет пете. Имала сам 18 година. Тог 4. августа рано ујутру пробудиле су нас гранате. Живела сам у Петрињи са пријатељицама са којима сам учила фризерски занат. Војници су нам рекли да треба да напустимо град јер стиже хрватска војска. Селе смо у ауто са мајсторицом Љубицом и кренуле у непознато. Ништа нисмо понеле. Рекли су да се склонимо према граници са Босном, док трају дејства. Није ме било страх, то је за нас био већ уобичајен живот. Са гранатирањем, сиренама, полицијским часом завршила сам средњу школу, радили смо са мамом сеоске послове, тата је био на борбеној линији, брат у основној школи.

Спасавала се жива глава

Тај парадокс ратне свакодневице претворио се у сценарио који нико од Крајишника из Републике Српске Крајине није могао да замисли: у колону прогнаних, избеглих људи који не виде будућност. И немају ништа, до голог живота.

– Мислила сам да се само Петриња повлачи, па сам стигла код тетке да би се сутрадан вратила кући. Али стигао је налог за евакуацију. Кренула сам са родбином и њиховом децом. Нисмо имали вести једни о другима. Путовали смо у колони – трактори, аутомобили, запрежна кола. Млади, стари, болесни, непокретни, деца, бебе… Тешке сцене – непокретни људи на приколицама, труднице које се порађају, августовска жега. Када би се покварио аутомобил или трактор, некима једина имовина, остављали су га и журили даље. Спасавала се жива глава. Док нисмо стигли у Босну, имали смо наду да ћемо се вратити, али касније је постало јасно – одлазимо заувек.

Узалуд смо чували Крајину

Није се знало ни одредиште, ни путеви којима се стиже до њега, није се знало ни колико ће та агонија да траје, каже Бранка: „Нисам имала никаква осећања – после је стигла туга која никада није престала“. Једина константа било је потпуно и колективно стање шока.

– Путовали смо три дана када сам се случајно, испред Приједора, срела са татом и баком, препознала сам наш трактор у колони. Била сам јако срећна – тада сам први пут и осетила нешто. После смо чули да су мама и брат евакуисани аутобусом из села, само су стигли да пусте стоку, да не изгори жива ако падне граната. Остали су и посејан кукуруз, подигнуто сено, све што нас је хранило у ратним годинама. Тата је био сломљен јер је схватио да су узалуд четири године чували Крајину. Многи његови другови су страдали, гробови су им остали тамо.

Да се осетимо живима

Колона очајних путовала је две недеље.

– Били смо у потпуној неизвесности. У Босни и у Србији дочекивали су нас са храном, гардеробом, враћали нам достојанство. Ноћили смо у месним заједницама, домовима културе, под ведрим небом. У Бањалуци смо се први пут окупали. Када смо стигли до границе са Србијом, распоређивани смо у колективне центре. Упућени смо у смештај у хотелу на Гочу, док су мама и брат били у Новом Саду. Никога у Србији моја породица није имала, ни родбину ни пријатеље.

Живот са којим нисмо знали шта ћемо

– Моја породица се спојила на Гочу. Црвени крст је бринуо о нама, спајали су породице. Провели смо ту цело лето без наде – назад не можемо, а напред немамо куд. Добили смо ново место за живот са којим нисмо знали шта ћемо – каже Бранка. – Од људи који су били на летовању, чули смо за кућу коју једна породица поклања избеглицама и налази се у Црној Бари. Нисмо знали где је то. Дошли смо возом. Свакодневни живот, менталитет, били су нам необични. И тек тада, на том почетку, осетили смо страх због свега што нас је снашло, али, у исто време, и срећу јер, захваљујући добрим људима, настављамо даље.

Храброст из очаја

Бекићи су, уз кућу, добили и јутро земље. И велику пажњу и помоћ мештана.

– То је била велика срећа. Имали смо кров над главом, комшије су нам доносиле шта је требало. Можда су од својих уста одвајали, али су помагали, као и када смо били у колони. Били смо прве избеглице у Црној Бари и лепо су нас прихватили. Имали смо живину, али смо изгубили механизацију, све је остало тамо, па и трактор којим смо дошли, распао се. Борили смо се да успоставимо нормалан живот. Породица се снашла – мама и тата су радили, брат је завршио школу, ја сам се запослила и остала у Кикинди, где сам срела љубав и створила породицу.

Жива је глава

Бекићи нису желели да се врате. „Никада не би било исто“, каже Бранка.

– Мама је после неколико година отишла тамо да регулише радни стаж и то је тешко поднела. Кућа је оштећена у гранатирању и опљачкана. Немамо ништа оданде, ниједну фотографију. Тата је умро није дочекао пензију, имао је 63 године – последице рововског рата. Боље смо прошли од многих, јер је било породица које су расуте, које су остављале гробове својих најмилијих.

Неки нису хтели да оду са свог прага и оставили су живот тамо, каже. Неки су се и вратили, они који су имали новца да обнове своје куће. Бекићи то нису могли, наставили су храбро даље, са снагом и вољом са којом су почињали и у својој Банији.

„Да још једном загазим у Уну“

Бранка каже да се, после три деценије, сасвим саживела са Банатом.

– Више година живим овде него у Банији. Овде сам уредила живот, али и даље чувам банијске обичаје. Срце ми заигра кад видим Фрушку Гору. Увек сам говорила да ми је да само још једном загазим у Уну. Још није касно.

Још једном застаје и брише сузе: „Мислила сам да је прошло. Видим да није.“

С. Вуловић Остојић

Памћење страдања и одбрана истине

У војно-полицијској акцији „Олуја“, према подацима центра „Веритас“, из Хрватске је протерано више од 220.000 Срба, а живот је изгубило најмање 1.900 људи. Напад је започео 4. августа 1995, уз масовну евакуацију становништва и бројне жртве, међу којима и деце. Иако је Хашки трибунал у првостепеној пресуди „Олују“ означио као удружени злочиначки подухват, хрватски генерали су касније ослобођени. Србија и Република Српска заједно обележавају Дан сећања, подсећајући на страдање и потребу за правдом.

Дан сећања на „Олују” тужан и за суграђанку Жељку Поповић

Aleksandra Djuran Аугуст 4, 2023

Са трогодишњом ћеркицом Николином у наручију и уверењем да ће се врло брзо вратити свом огњишту, тада двадесетпетогодишња Жељка Поповић, пре 28 година отишла је из Доњег Лапца у Хрватској. Сада наша суграђанка била је део колоне избеглица који су своје куће и постојбину напустили у војно полицијској акцији „Олуја”. И данас јој је тешко да прича о догађајима од 4. и 5. августа 1995. године.

– Рат је почео 1991. године и, до 1995, ми смо се склањали док не прође најгоре, али смо се увек враћали кући. Никада нисмо веровали да ћемо напустити своје огњиште и да се нећемо вратити – истакла је Жељка Поповић.

И тај 5. август, пре 28 година, није наговештавао да ће се нешто страшно догодити. Као и сваког јутра, Жељка је са породицом попила кафу и завршавала послове по кући када им је комшија рекао да крену где год знају јер је пао Книн.

– У селу није било мушкараца, остале су жене са децом и старији. Моја ћерка тада је имала три године. У том страху нисте свесни онога шта радите. Узела сам моју Николину и почела сам да бежим. У центру села сели смо у трактор, али тог момента нико није знао куда да кренемо. Тада је неко рекао да пустимо стоку, што је био један од најтежих тренутака. Иако смо закључали куће, схватили смо да нам кључеви више неће требати – прича Жељка.

Уз пут су се, прича наша саговорница, формирале колоне. Пролазак кроз муслиманска села прошао је без инцидената, да би стигли до Босанског Петровца где је већ било јако пуно људи.

– Ту су нас бомбардовали хрватски авиони. Гинули су и деца и старији. Дошло до потпуног метежа и хаоса. И мој деда је преминуо у колони и успели смо да га сахранимо поред пута на Меденом пољу. То је један од најтежих тренутака које сам доживела. Мој деда, Раде Поповић, био је борац Шесте личке бригаде у Другом светском рату и сигурна сам да је преминуо од стреса, неверице и жалости – сећа се наша саговорница.

У Републици Српској избегличка колона је добила храну и одећу. После дугог и неизвесног путовања, Жељка је са ћерком Николином стигла у Београд. То јој је био други долазак у главни град, јер га је први пут посетила 1981. године када је била у Кући цвећа. Одатле је, 13. августа, дошла у Кикинду, где је једно време боравила у колективном смештају „Шумица”, а за наш град се одлучила јер је имала родбину овде.

– После више дана боравка у колективном центру полако сам почела да схватам да се више нећу вратити. Све до тада сам веровала да ћемо се вратити и то је, за мене, био најстрашнији тренутак. Сви нас у Кикинди добро прихватили и хвала им. Ипак, остаје жал за младошћу, детињством, пријатељима, родбином. Ако је ишта требало да понесем у том лудилу, то су фотографије. Од свега најтеже ми је што немам ниједну успомену на моју мајку, детињство, младост – закључује Жељка.

Сваке године у ово доба Жељка је тужна, скрхана и помешаних осећања, јер је, каже, на силу напустила свој дом и то не може свест да прихвати. У Хрватској јој живи отац, била је да га посети и осећања су јој подељена сваки пут када оде.

Осим тужних успомена које се буде сваког августа Жељка има разлога и да буде срећна јер јој се млађа ћерка, Неда, родила 1. августа.

Дан сећања на све страдале и прогнане Србе у војно-полицијској акцији “Олуја” која је почела 4. августа 1995. године нападом на тадашњу Републику Српску Крајину, у току које је протерано 220 хиљада Срба, а скоро две хиљаде је убијено, обележава се сваке године од 2015. Међу злочинима који су се тада догодили је и бомбардовање, односно пуцање на колоне избеглих. Најпознатији је злочин на Петровачкој цести, 7. августа, када је авион хрватског ратног ваздухопловства, на путу недалеко од Босанског Петровца, усмртио десет особа, међу њима четворо деце.