марта иштван

Istvan-Marta
-Имала сам срећу да се четврт века бавим оним што волим. Књиге су ми светиња,  још од ђачких дана. Моји нераздвојни другари. Чаролији лепе речи, када је духовни ужитак у питању, нема равна. На располагању сам у библиотеци имала све вредно написано на српском и мађарском. Предиван угођај.  Док прелиставаш пожутеле странице, буди ти се и распламсава радозналост. Хоћеш да сазнаш више од написаног, па се хваташ нових записа, а потом настојиш да то новооткривено, а драгоцено за историју или занимљиво за јавност, обелоданиш. Још ако знаш језик – знаш све.
Тако у најкраћем Марта Иштван дефинише сопствени радни опус у Градској библиотеци „Јован Поповић“, који се, у највећој мери, сводио на ангажман у позајмном одељењу, да би потом преузела поступак обраде књига на српском и мађарском језику.
И није ова наша суграђанка само „обичним“ читаоцима била на услузи. Одаје кикиндског храма књиге походили су и они који воле  да пишу,  односно мање или више успешни истраживачи прошлости. А Марта је чинила све да те особе што брже и лакше дођу до неопходне литературе, упућивала их на одговарајуће, по њих кључне, детаље писаних трагова овдашњег битисања кроз векове.
И шта се, у једном моменту, десило? На наговор неколицине тих којима је свесрдно помагала, уплови и она у списатељске истраживачке воде. Познавање српског и матерњег, мађарског, језика, као и на факултету  потпуно овладавање немачким, а уз то и руским, били су јој, а и данас су, од непроцењиве вајде.
Марта Иштван за кратко време постала је поуздан и плодоносан хроничар овог дела Баната. И оно што је посебно занимљиво: њен одабир и обрада тема одступају од устаљене матрице већине локалних истраживача прошлости  – да се већ објављено прерађује и компилира, чак и преписује, па „крсти“ као сопствено ауторство. У опсегу њеног интересовања су понајвише људи из давних времена и њихове судбине, о којима пише без идеолошког и етничког зазора. У Мартиним књигама сусрећемо се са галеријом „нових“ ликова, и те како битних за доба у којем су живели, а због  културних, архитектонских, привредних и других трагова који су иза њих остали, и данас, а и убудуће, вредних  помињања и поштовања.
Наша саговорница се, пишући о историји родног града, прво окушала у новинарству. Од 2000. године текстове о завичајној прошлости објављује, сем у кикиндским медијима, у војвођанским гласилима на мађарском језику. Поменимо „Хет Нап“, „Мађарсо“, „Римокатолички гласник“… Временом у њој сазрева жеља да огромно знање овековечи у тврђим корицама од новинске хартије.Марта своју прву књигу посвећује покретачима опекарске индустрије у нашем граду. Саставља својеврсни родослов немачке породице Бон, која, забележила је, досељава из Неузине и овде, између осталог, подиже црепану, која ће у деценијама које следе прославити Кикинду.
-Потрудила сам се да Бона што објективније представим, односно да ту причу растеретим идеолошких стега и заклона, којима су у приличној мери били оптерећени поједини аутори који су се раније бавили овом темом – вели Марта. – Бон је, у целини, био позитивна личност.
Значајно је допринео свеукупном, пре свега привредном, развоју наше средине. На светлост дана изнела сам мноштво података који то потврђују…
Марта 2010. године започиње прикупљање грађе за књигу „Великокикиндске немачке грађанске породице  пре Другог светског рата“, коју, у сопственом издању, уз одређену финансијску помоћ локалне самоуправе,  на српском, мађарском и немачком објављује три године касније. Дело, на иницијативу потомака кикиндских Немаца, који живе у САД и Канади, а не знају немачки језик, с којима је Марта ступила у контакт, доживљава и енглеско издање.
У обимном списатељском опусу Иштванове поменимо у личној продукцији  2012. године штампану књигу на два језика „Кикиндска галерија лица“, у којој се бави суграђанима вредним пажње и уважавања, са којима је као новинар  разговарала. Три године касније следи њено ново ауторско издање на четири језика – српском, мађарском, немачком и енглеском, с подужим насловом „Историја породице Кример – и Суваче у Великој Кикинди“.
Ево најкраћег сижеа Мартиног приповедања. Предузетник Фабијан Кример, овдашњи Немац иначе,  1909. године од групе локалних задругара српске националности за 1.600 форинти, што је тада био огроман новац, купује нешто раније из Падеја у деловима допремљени млин на коњски погон. Сувача је, као власништво породице Кример, под надзором Фабијановог сина Јохана, несметано функционисала све до 1945. године, када је конфискована и проглашена културним добром од државног интереса. Дирљива је, болна и поучна животна прича Кремера, у којој је кључна личност Јохан, који после ослобођења, за разлику од већине својих сународника, са својим ближњима остаје у Кикинди, у породичном дому недалеко од млина.  Обољева и 1954. умире. Јоханова ћерка, иначе, живи на корак од Суваче, док су јој деца у Немачкој.
Марта  је потрошила чак три године на хроничарски подухват о споменицима на укупно 11 кикиндских гробаља с насловом „Сећање за будућност“. Нису, упозорава Марта, само уличне зграде аутентични трагови завичајне прошлости. То су и места на којима почивају наши потомци – Срби, Мађари, Немци, Јевреји и остали. Пуно је оних који завређују да их нова поколења преко штива упознају. Следи ускоро Мартина нова књига на ову тему. Стваралачка инвентивност ове наше тихе и ненаметљиве суграђанке као да нема граница.
Марта, иначе, живи сама. Супруг јој је давно преминуо. Син и ћерка су се осамосталили, имају своје породице, а мамини су редовни, наравно и најдражи, гости. Стан у Галадској  јунакиња наше приче претворила је у својеврсну ризницу лепе литературе, вредних сликарских дела, униката примењене уметности, порцеланских фрагмената из давних времена, атрактивних сувенира донетих са бројних путописних дестинација широм света, личних рукотворина…  Инспиративан амбијент за Мартина нова списатељска остварења.
М. Иветић
Marta Istvan 3

Најновије дело кикиндског етнографа Марте Иштван, „Овде почивају у вечном миру: гробља у Кикинди“, представљена је вечерас у препуном холу Народне библиотеке која је, у сарадњи са Архивом Војводине, и издавач књиге.

У име локалне самоуправе, промоцији је присуствовала ресорна чланица Градског већа, Валентина Мицковски, која је подсетила да је иницијатива за партнерско издаваштво потекла од нашег суграђанина, народног посланика Миленка Јованова.

– Ово је важан културни догађај јер је Марта Иштван својим делом успела да сведочи о прошлости житеља наше мултикултуралне средине. Импресионира ме чињеница да се у књизи не помињу само знамените личности, већ и они који немају својих потомака – рекла је Валентина Мицковски.

Поред ауторке, на представљању су говорили и историчар Лазар Демић и директор Историјског архива Војводине, др Небојша Кузмановић.

– Ауторка је урадила важан посао и добро и велико дело за град – истакао је Кузмановић. – То је културни добитак јер сазнајемо много о људима који су живели на овим просторима. Култура сећања је важна, без оваквих књига веома мало бисмо знали о својим прецима. Не може се живети без прошлости и наш задатак је да објављујемо дела у којима се она чува.

Марта Иштван је за време свог двадесетпетогодишњег рада у Библиотеци, као преводилац са немачког и мађарског језика помагала истраживачима, а затим је и сама почела да проучава завичајну историју Војводине и то чини већ две деценије. Вечерас представљена књига седма је коју је објавила и тек први део о гробљима у Кикинди.

– Ово је наставак моје теме о масовним гробницама у Војводини, немачким, мађарским и српским – рекла је ауторка. – Првобитна идеја је била да направим збирку најлепших споменика. Међутим, када сам почела да радим, схватила сам да има много тога што треба забележити јер нестаје. Ту су описи гробаља, гробница, биљног света, симбола, најстаријих надгробних плоча, гробова познатих Кикинђана. Овде су гробља стара више од 200 година, има надгробних плоча из прве половине 19. века, али не и нема старијих. Много тога се занимљивог може сазнати о људима који су живели овде и важно је што је могуће више сачувати од заборава.

У првом делу истраживачког рада налазе се описи и подаци о четири гробља – Мокринском и Мелином, и православном и католичком. Поред тога што се православци сахрањују ка истоку, а католици ка западу, разлика у писму на надгробним плочама је све мање.

– Код православаца налазимо и латиницу и ћирилицу, мада, у последње време, све више ово друго писмо. На католичким споменицима, деца из мешовитих бракова неретко употребљавају ћирилицу. Једна од разлика је и у томе што се код православаца чланови једне породице сахрањују у групама гробовима, док су код католика то крипте у којима су сви чланови породице. Ни правило о правцима сахрањивања све мање је важно у односу на то да гроб буде уочљив. Ради моде и да буде боље виђен, гроб се поставља поред пута. Ни на гробљима човек не може да одустане од своје жеље да буде виђен, да буде први и да буде на неком добром месту, и гроб се окреће из тог разлога, и тога има све више, на свим гробљима – сведочи Марта Иштван.

Као најлепши и споменик којем се увек враћа, издваја скулптуру жене од белог мермера која седи поред црног поломљеног стуба. Споменик се налази испред капеле на Католичком мокринском гробљу и подигнут је Немици из Беча која је преминула у 42. години. На њему пише само „Мици“ и „Породица Кислингер“, и симболизује рано прекинут живот жене којој је супруг, на овај начин, подарио вечност.

Kњига је двојезична, написана је и на српском и на мађарском језику. Истраживања на ову тему ауторка наставља и напомиње да је тек на почетку. У плану јој је, каже, да забележи све о свих једанаест гробаља у Кикинди и тиме да вредан допринос сећању на људе који су живели и сахрањени су под истим небом.

Groblja u Kikindi 1

Народна библиотека „Јован Поповић“ организује представљање књиге Марте Иштван „Овде почивају у вечном миру: гробља у Кикинди“. Поред ауторке, говориће др Небојша Кузмановић и професор Лазар Демић. Књигу су објавили Народна библиотека „Јован Поповић“ и Архив Војводине. Промоција ће се одржати у уторак, 14. новембра, од 18 сати.

error: Content is protected !!