dragan strajnić

Моје песме, моји коњи и моја равница – Драган Страјнић, заслужни грађанин Кикинде

Igor Crnogorac January 23, 2025

Поводом Дана Града, највише признање, “Заслужни грађанин Кикинде”, додељено је Драгану Страјнићу, “за свеобухватни допринос и љубав према свом граду”.

У образложењу за доделу највишег признања Града сажет је читав један век непоколебљиве и истрајне преданости напретку своје заједнице, људи у њој, и равници, својој кући. И ту тек почиње прича Драгана Страјнића о свим његовим љубавима: породици, салашу, песмама…

„Једно овакво признање сам добио пре двадесетак година. Вероватно да неко прати шта радим целог века и чини ми се да је сасвим заслужено, мирна ми је савест“, каже Драган.

Моја кућа

Моји су дошли из Грчке, бавили су се пољопривредом и имали су суваче, тако да сам ја остао у том паорском послу. Ја сам се све време, и када сам завршио Правни факултет у Сарајеву, бавио пољопривредом, помагао сам свом оцу, били смо рекордери у производњи пшенице. Коњи су ми најважнија споредна ствар у животу. Те године када сам се родио, у нашој штали је било 10 коња и шест ждребади.

Имао сам прилику да одем у Нови Сад, да будем један од функционера у Туристичкој организацији, али ми то није падало на памет. Волим Војводину, Србију, моју равницу, али сам, пре свега локалпатриота. Никада не бих отишао одавде. Oвде су моји корени од пре 250 година.

Све време сам учествовао у свим хуманитарним акцијама, од давања крви, до 25 тона помоћи коју сам послао у Обреновац. Био сам у главном одбору и донор Цркве Светих Козме и Дамјана. Нема веће среће, радости и задовољства од тога да, када радећи, дајеш део себе и када неко то препозна.

Тадашњи директор Спортско-рекреативног центра „Језеро“, Лазар Тешин, позвао ме је да из фирме у којој сам радио, Водопривредног предузећа „Горњи Банат“, пређем код њих. Око Центра је било шипражје и ја сам експроприсао 40 малих парцела, између осталих, за мале паре, једну која је припадала мојој фамилији. Био сам тада председник Општинског друштва грађевинских инжењера и техничара. Водио сам инвестициону изградњу отворених базена, зграде за канцеларије, бифеа, свих спортских терена, активирали смо Омладинско насеље.

Били смо на годишњици „Пчесе“ на ченејском салашу, били су ту и Балашевић, Раша Попов, био је свињокољ и пила се ракија од дуда. У повратку, кажем Тешину: „Сви имају манифестацију по којој су препознатљиви, а ми немамо ништа“. Онда смо размишљали шта би то могло да буде, да је аутентично и да има смисла. И кажем му, ти си из Мокрина, а тамо се обично говорило: „ Кад се попнеш на лудају и ухватиш за тулају, видиш Кикинду“. Стигла је јесен, а Центар је добио „ловачки дом“ на управљање. Лаза и ја одемо у Бању Кањижу и оданде доведемо три најбоља кувара и три најбоља конобара, дамо им дупло већу плату, стан и храну, да шест месеци раде код нас. И направимо „Лудаја-бал“. Било је то јако лепо вече са гостима, директорима предузећа, школа… правили су се коктели од лудаје. То је била нулта година, не још и „Дани лудаје“.

Тада смо видели да има смисла то што радимо. Како смо били у председништву Туристичког савеза, следеће године смо се договорили да програм „изведемо“ на трг. Био сам један од оснивача Коњичког клуба и организовали смо дефиле са фијакерима на којима су биле девојке из „Гусала“ и костимирана деца, позвали смо Рашу Попова који је учествовао у мерењу лудаја, и тако је почело. Данас смо у Светској асоцијацији градова која славе лудају.

Само ми је јако жао што нисмо направили аква-парк у Кикинди. Да је Мирко Татић, тада председник Извршног већа, остао још само шест месеци овде, имали бисмо га пре 35 година. Тада је, у Југославији, аква-парк постојао само у Чатешким Топлицама у Словенији, где сам служио војску. Направио сам и идејни пројекат, али, ето, није се дало.

Моје песме

За едицију „Пролеће на ченејским салашима“ – „ПЧЕСА“, која је својеврсна историја Војводине, писао сам 20 година. То су књиге од 600 до 800 страна, и у свакој од њих сам имао своје прилоге – есеје, песме, текстове у којима са афирмативно помињао Кикинду. Почео сам да пишем захваљујући Душану Дејанцу који је уређивао новине моје прве фирме – писао сам за хумористичну страну. И захвалан сам му на томе.

Доста песама сам и компоновао и изводио, 30 година сам био члан тамбурашког оркестра „Стари ђерам“, затим октета „Гусала“, био сам и солиста хора „Корнелије Станковић“. Написао сам текст и музику за „Војводино, најмилији рају“, песму која је добила другу награду публике на „Војвођанским златним жицама“. У књизи „Кикинда у четир фртаља“ коју сам издао 2006. године, сабране су моје песме заједно са нотама. А овако сам их писао: док орем, а то је обично било ноћу, јер дању нисам стизао, слушам звук трактора, чујем неки ритам, смислим једну строфу текста и то запамтим. Тада нисам знао ноте, али сам већ сам био научио да свирам хармонику и тамбуру, и онда одем код покојног Аце Караџина, одсвирам му, и он напише ноте. Пишем и данас. Једну сам песму написао када смо моја покојна супруга Жужана и ја били на летовању у Палма де Мајорки. Били смо на петом спрату и ја сањам салаш мог деде и напишем песму: „У туђини, на петоме спрату, ноћу сањам салаш у Банату. Сањам вранце, узоране ланце, еј животе, куд проћерда данце. Кад би могла младост да се врати, да се врате салашарски сати, са салаша ја отиш’о не би’, ту бих ост’о коса да ми седи“.

Размишљао сам о томе, кад неко оде у бели свет и постигне неки успех, да ли је он срећнији од оног који је остао на неком салашу и који, кад устане ујутро, може да каже: „Ово је мој салаш, ово је моја земља, ово је моја Соса, ово су моји коњи, ово је сав мој свет“. Мислим да човек може да пронађе срећу само тамо одакле је поникао.

Моја породица

По одласку из „Језера“, отворио сам туристичку агенцију, а онда и фирму за производњу сточне хране, имао сам четири продавнице у граду. Био сам у Општинском већу, основао сам прву Туристичку организацију, и све време сам се бавио пољопривредом и сточарством – узгојем јунади и коња. У свом дворишту имао сам петнаестак коња и по 30 јунади, и тако је и данас. Мало сам био код куће, и жао ми је што сам нисам више времена проводио са децом, што нисам могао више да им се посветим, да се играм са њима, водио сам их на њиву. Имам две ћерке, Драгану и Добрилу, једна је завршила Правни факултет, а друга књижевност. Имам и петоро унучића; најстарија, Анђела, сада завршава право. Анђела је у овој песми: „Кад дођу педесете и младост се с старошћу сретне, нестају пролећа срећна, долази јесен сетна. Лепота у бори оста, у оку пламен се гаси и свако ново јутро сребром обоји власи“. И сад једна оптимистична строфа: „ А ја се радујем зори, чекајућ’ јутро да сване, док живот године плете, свог стабла негујем гране“ – ово последње посвећено је мојој Анђели. То је један леп валцер. Своју нову књигу, „Гриве кикиндске“, започињем посветом унуцима: „Казаљке ме саплићу, ал шта да се ради, срећно кућом трчкара квинтет унучади: Анђела и Искра, Никола и Срна, и малена Тара са два окца црна“.

Мој успех

Највећи успех ми је што сам одржао породицу и што су они добри људи. Увек им говорим да не смеју паре да им буду најважније у животу и да увек морају да брину и за оне који нису у могућности да зараде за живот. И да је најважније остати човек, чиста образа. Угостио сам мнoго људи, од својих радника до амбасадора, и данас је моја кућа отворена за све. У животу се никада ни са ким нисам посвађао.

С. В. О.

(ВИДЕО) Додељена градска признања појединцима и колективима: Они су обележили 2024. годину

Aleksandra Djuran December 28, 2024

Поводом Дан града додељена су градска признања најзаслужнијим појединцима и колективима. На свечаности у Градској кући присуствовали су представници јавног, политичког, привредног, друштвеног, културног, спортског живота града. Награде градa и похвалнице уручио је градоначелник Младен Богдан који је, обраћајући се присутнима, истакао је даје Кикинда град великих људи који су писали историју.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Kikindski portal (@portalkikindski)

-Сви они који су кроз историју градили и саградили наш град, предали су га нама да га чувамо и даље унапређујемо. Година на измаку била је захтевна и пуна изазова. И поред тога, пуно је тога на шта смо поносни и успеха који ће се памтити. Захваљујем се свима који су се борили да урадимо добре ствари за нашу Кикинду, како из града, тако и у Покрајини и Републици који су нам помагали у томе да наша средина буде боље место за живот. У Новој години желим нам да будемо јединствени, да будемо заједно, али и да будемо одговорнији и стрпљивији, да разумемо и чувамо једни друге. Само тако остварићемо заједнички циљ, да имамо успешнију, развијенију, бољу, лепшу, напреднију Кикинду – навео је градоначелник Богдан.

Највише градско признање „Заслужни грађанин Кикинде“ пропало је Драгану Страјнићу за свеобухватни допринос развоју града Кикинде, који се и захвалио у име награђених.
-Част ми је и задовољство што сам данас овде. Нема веће радости и среће, него када радећи даш део себе својој средини и свом граду, и када то неко спозна и призна. Ово је моје највеће признање које сам добио – рекао је Страјнић.

Посебна признања добили су: др Милан Бркин, за дугогодишњи научни, спортски и хуманитарни рад, Балетска школа Нови Сад – Издвојено одељење Кикинда у области образовања и уметности, а поводом 30 година рада.

Марија Драгин, просветни радник у пензији за живот посвећен образовању деце.

Награда града Кикинде постхумно је припала новинарки Љиљани Панцел за свеобухватан допринос развоју новинарства, културе, хуманитарни и друштвени рад.

У области здравства награда „Др Ранко Петровић“ додељена је хематологу у пензији др Чедомиру Гавранчићу, за допринос очувању здравља грађана Кикинде, а постхумно је награђен и педијатар др Талал Абу Хаија, за допринос очувања здравља деце.

Признања у области образовања „др Павле Кенђелац“ уручена су Техничкој школи „Михајло Пупин“, за допринос развоју образовања , а иста награда додељена је и Кристини Дрљић, директорици ПУ „Драгољуб Удицки“.

У области привреде и предузетништва признање „Михаел Бон“ добила је Штампарија „Бис“, за посебан допринос развоју приватног предузетништва.

Рукометаш Лука Панић награђен за допринос развоју спорта признањем „Ника Мирков“, за исказану хуманост и доброчинство награда „Меланија Николић Гаичић“ уручена је Бранкици Мишков, председници удружења Мултипла склероза Кикинда .

Признање у области информисања и културе, за допринос развоју и унапређењу новинарства и културе, додељена је Браниславу Угринову, уреднику дописништва РТВ-а у Кикинди.

Похвалнице су припале КУД-у „Петар Кочић“ из Нових Козарца, за допринос култури и Богдану Калабићу, за допринос развоју аматеризма.

Похваљен је и Никола Лињачки, бубњар, за допринос култури.

Ученици Богдан Завишин, Андреј Варга, Матеја Косић и Лена Давидовић похваљени за изузетне резултате у области образовања.

У програму је учествовала Љубица Вранеш, мецосопран, солисткиња Београдске опере, која је извела традиционалне српске нумере.

А.Ђ.

Коњи племенита рода: представљено капитално дело Драгана Страјнића

Igor Crnogorac April 25, 2024

О коњима и коњарима приче уплетене у историју града, са мноштвом фотографија, доноси, у књизи „Гриве кикиндске“, Драган П. Страјнић, правник, пољопривредник, приватни предузетник, песник, музичар, композитор, одгајивач коња. Своје дело представио је вечерас у препуној сали Културног центра. Чланови Кикиндског коњичког удружења „Банат“ чији је почасни председник, приредили су му изненађење и дошли по њега са осам фијакера.

Књига је капитално дело за историју нашег града, истакао је в. д. директор Културног центра, издавача овог дела, Марко Марковљев.

– Срећан сам и наша установа је изузетно почаствована. Драган Страјнић је легенда овог града, један од покретача Дана лудаје, човек који је учествовао у свим битним догађајима у граду – у изградњи Спортског центра, Хотела „Нарвик“, Мотела „Ловац“, али, на првом месту је љубитељ коња и мислим да ће највише по томе и остати препознат – рекао је Марковљев. – Књига се не односи само на породицу Страјнић, већ на све коњарске породице у нашем граду и на све који су се бавили коњима, за шта је неопходна велика љубав, јер коњи су, како је рекао Страјнић, најбољи човекови пријатељи – увек су били ту да помогну, да раде, и он је то лепо описао и прошарао породичном историјом и сећањима људи који су учествовали у стварању коњичког спорта у Кикинди.

У име локалне самоуправе, промоцији је присуствовала Валентина Мицковски, чланица Градског већа за културу и образовање.

– У име градоначелника, својих сарадника и своје име, честитам Драгану на иницијативи веома значајној за наш град јер говори о његовој животној инспирацији, о његовој страсти према овим дивним животињама, али и о очувању традиције и културе наших народа у Банату – рекла је Мицковска.

Сам аутор напоменуо је да историју узгајања коња и коњичког спорта још нико није обрадио.

– Град има јако богату прошлост и садашњост у вези с коњима и коњичким спортом. Како сам и сам коњар, одлучио сам да је саберем и оставим за будуће генерације. Кикинда је, до шездесетих година прошлог века, имала од пет до седам хиљада коња којима се обрађивало 50 хиљада хектара земље. Прва писана документа о спорту била су управо о коњичком спорту. Сви грофови са овог подручја су гајили коње и то је била ствар престижа. Чак смо имали првака Европе из Кикинде, Водијанера, зетa кикиндске породице Богдан, оне из које је, чак 14 година, био један од најуспешнијих градоначелника. Књигу сам радио више од две године јер је требало сакупити 150 фотографија које датирају од краја 19. века до данашњих дана – испричао је Страјнић.

Неколико хиљада пехара донели су кикиндски коњари у град, истакао је Страјнић и додао да данас у има само 130 коња, рекреативних и спортских, које поседују вредни и посвећени одгајивачи. Додао је да Коњичко удружење окупља 30 до 40 активних чланова, али има и доста младих људи који ће сачувати овај спорт у граду.

О његовом делу на промоцији су говорили хроничар и публициста Душан Дејанац и Марија Танацков, књижевна критичарка, а изузетно занимљив програм употпуниле су чланице Женске певачке групе „Мелизми“ и тамбураши, који су отворили програм са једном од Страјнићевих песама, „Војводино, најмилији рају“. Сам аутор придружио им се у току програма са својом песмом – „Када прођу педесете“, а још једно изненађење приредили су му чланови Дечијег хора Културног центра, „Кикиндијанци“, који су извели његову песму „Ој Кикиндо од четир фртаља“.

С. В. О.