У периоду када је проглашена за град са самосталним сенатом и магистратом 1892. године, Велика Кикинда имала је око 23.000 становника. Са широким и блатњавим улицама, више је личила на неуређено село, него на град.
У центру, покрај пијаце, између Курије и варошке кафане, често се задржавала велика бара са устајалом водом, а с јесени и пролећа, блато је било дубоко до колена. Тротоара и уређених прелаза на улицама готово да није ни било чак ни у центру. Да би се прешла улица, у кишним данима, простирала се кукурузовина или слама.
Иницијативом општинског начелника, касније првог градоначелника Велике Кикинде Ристе Телечког, 1891. године подигнут је зајам у висини од 100.000 форинти, захваљујући ком су калдрмисане главне улице, ископани нови артерски бунари, дограђена општинска кућа. Исте године 1891, почела је изградња нове једноспратне градске куће, која је завршена 1894. године.
Занимљив податак је да се први бицикл на улицама Кикинде појавио 1894. године, као ново превозно средство посебно погодно за равничарске крајеве. Саобраћајни прописи, међутим, нису постојали све до 1896.
Први градоначелник Кристифор Риста Телечки (1844-1914) био је адвокат, али је као политичар често био на важним функцијама. Такође, био је један од оснивача Народне привредне банке, посланик на Угарском сабору, основао је Црвени крст у Кикинди, био председник црквене општине.
Велике комуналне проблеме решавао је његов наследник на тој функцији Живко Богдан, адвокат и доктор права. Градоначелник Велике Кикинде био је од 1895. до 1910. године, када је Кикинда и попримила главна обележја уређеног града. Године 1896. изграђено је 23.420 м2 калдрме, уређена је пијаца, засађени дрвореди липа у главној улици, пошумљено вашариште, велика пажња је посвећена кишној канализацији и градњи прелаза, јендека, тротоара. Исте године индустријалац Бон је спровео струју у својој гостиони, али је био обавезан од стране власти да постави две сијалице и на пијаци.
На улицама Кикинде 1896. године појавио се омнибус. Уведена је прва линија јавне расвете од трга до парног млина. Избушено је осам артерских бунара по фртаљима. Већина улица добила је називе 1898, а годину дана касније саграђена је Сувача на углу Немањине и Моравске.
На прелазу из XIX у XX век граде се многи објекти грађанске и стилске архитектуре који данас чине препознатљиво градитељско наслеђе. Кикинда све више личи на град, а почетком XX века убраја се међу најбогатије градове Баната. Њена имовина процењена је на 5,8 милиона круна.
Занимљиве детаље из биографије два великокикиндска градоначелника бележи историчар Владислав Вујин у књизи „Кажи прстом- Велика Кикинда кроз новинске огласе и рекламе“.
Хоровођа „Гусала” компоновао марш у част градоначелника
Толингеров наследник на месту хоровође „Гусала“, Чех Хранислав Хартл компоновао је за клавир „Марш Ристе Телечког“ у част великокикиндског градоначелника који је у јулу 1896. године од цара Фрање Јосифа одликован мађарским крунисаним златним крстом. Орден је Ристи Телечком уручио заменик жупана Торонталске жупаније др Лајош Делиманић, а после церемоније уприличен је банкет.
Иначе, како је забележила тадашња штампа, партитура је могла да се купи у школској згради, а приход је био намењен сиротињском фонду.
Живко од Иђоша
Један од најистакнутијих градоначелника у историји Кикинде Живко Богдан рођен је у Иђошу 1853. године. Као посланик Угарског сабора 1912.године, од цара Фрање Јосифа добио је племство и породични грб. Постао је Bogdan de Tiszahegyes Zsivko то јест Живко Богдан од Иђоша. Титулу је после његове смти носио његов син Иван, мађарски дипломата. Живко Богдан је умро 1913. у Будимпешти. Сахрањен је на Мелином гробљу.
