Свака побуна и велики политички потрес почиње причом. Не пушком, ни каменом већ речима. Управо кроз језик обликује се слика света, ко је жртва, а ко тиранин, херој или издајник, пише српски угао.

Када дођу кризна времена увек се сударају најмање два наратива, онај који долази из институција и онај који гради улица. Тај улични наратив обично је поједностављен и упечатљив, Давид против Голијата, нада против страха, добро против лошег.

Међутим ко, заиста пише ту причу?

У бројним случајевима показало се да иза наратива не стоје само спонтани покрети, већ и стране фондације, невладине организације и медијски центри моћи. Управо зато се поставља питање колико је „револуција“ заиста народна, а колико пажљиво режирана.

Књига „Четврти талас демократије? Друштвени медији и арапско пролеће“ аутора Филипа Н. Хауарда и Музамила М. Хусеина (2013) описује како су управо друштвене мреже постале алат за обликовање језика протеста.

Лидери су добијали погрдне надимке, карикатуре су их приказивале као смешне и немоћне, а једноставни хаштагови и мимови ширили су се брже од било ког политичког програма. „Језик протеста био је оружје којим су масе симболички рушиле ауторитет моћника“, наглашавају аутори.

Иста логика важи и данас. Револуције не користе говоре, већ пароле, скандирања, графите. „Јушченко – да!“ у Украјини, „Кмара!“ у Грузији или „Готов је!“ у Србији, то су биле поруке које су премошћивале страх и окупљале људе.

Управо такви слогани, кратки и запаљиви, остају као симболи у историји или бивају заборављени ако покрет не успе.

Извор: Српски угао