Svaka pobuna i veliki politički potres počinje pričom. Ne puškom, ni kamenom već rečima. Upravo kroz jezik oblikuje se slika sveta, ko je žrtva, a ko tiranin, heroj ili izdajnik, piše srpski ugao.

Kada dođu krizna vremena uvek se sudaraju najmanje dva narativa, onaj koji dolazi iz institucija i onaj koji gradi ulica. Taj ulični narativ obično je pojednostavljen i upečatljiv, David protiv Golijata, nada protiv straha, dobro protiv lošeg.

Međutim ko, zaista piše tu priču?

U brojnim slučajevima pokazalo se da iza narativa ne stoje samo spontani pokreti, već i strane fondacije, nevladine organizacije i medijski centri moći. Upravo zato se postavlja pitanje koliko je „revolucija“ zaista narodna, a koliko pažljivo režirana.

Knjiga „Četvrti talas demokratije? Društveni mediji i arapsko proleće“ autora Filipa N. Hauarda i Muzamila M. Huseina (2013) opisuje kako su upravo društvene mreže postale alat za oblikovanje jezika protesta.

Lideri su dobijali pogrdne nadimke, karikature su ih prikazivale kao smešne i nemoćne, a jednostavni haštagovi i mimovi širili su se brže od bilo kog političkog programa. „Jezik protesta bio je oružje kojim su mase simbolički rušile autoritet moćnika“, naglašavaju autori.

Ista logika važi i danas. Revolucije ne koriste govore, već parole, skandiranja, grafite. „Juščenko – da!“ u Ukrajini, „Kmara!“ u Gruziji ili „Gotov je!“ u Srbiji, to su bile poruke koje su premošćivale strah i okupljale ljude.

Upravo takvi slogani, kratki i zapaljivi, ostaju kao simboli u istoriji ili bivaju zaboravljeni ako pokret ne uspe.

Izvor: Srpski ugao