У радној биографији Ратомира Ралета Дамјановића (1945) издвајају се три линије ангажовања: књижевно стваралаштво, казивање поезије, радио-новинарство. Објавио је двадесетак књига романескне, приповедачке, есејистичке и публицистичке прозе. Проза му је објављивана на грчком, шпанском, енглеском, кинеском, италијанском, немачком и македонском језику.
За свој књижевни, новинарски и културни рад добио је бројна признања: Октобарска награда Београда за остварења у новинарству, Златни микрофон Радио Београда за целокупни рад, Награда „Милош Црњански“ за књигу приповедака „Комеморација“, награда „Исидора Секулић за збирку прича „Џонијев соло“; награда Змајевих дечјих игара „Раде Обреновић“ за „Небо над циркусом“-најбољи роман за младе на српском језику, 2004. међународна награда (Грчка) „Еyelands Book Awards“ за 2020, за необјављену књигу „Дон Кихотовац смрт и друге приче“, потом „Слово љубве“ статуета „Зоран Радмиловић“, „Аполон сирмијумски“ за допринос култури Србије, а недавно и у Мокрину му је уручена награда „Раша Попов“ за уметнички допринос стваралаштву за децу.
Био је то уједно и повод да се у разговору с Дамјановићем осврнемо на његову дубоку везаност не само за Рашу Попова, него и цео простор северног Баната.
Примајући недавно у Мокрину награду „Раша Попов“ рекли сте да је доживљавате као да сте добили Легију части.
– Личности као Раша Попов су драгоценост једне културе. Он је као оне космичке појаве које се јављају једном у 76 година. Пролете небом и онда опет чекате да гледате то чудо. Јединствен уметник, који је за живота постао готово митска личност. Био сам одиста врло срећан због те награде која за мене има шири симболички значај, баш као Легија части. Сад могу да кажем да сам остварио златни Гренд слем. Добио сам награде: „Слово љубве“ у Крушевцу, Златна статуета „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, „Аполон сирмијумски“ у Сремској Митровици и „Раша Попов“ у Мокрину. Осим тога, Рашу су сви волели, различите генерације. Колико је био харизматичан и омиљен, видео сам када сам са њим разговарао сат времена у емисији „Клуб 2“ Радио Београда. Долазили су новинари, спикери, музичари, техничари из свих студија и редакција, да виде Рашу. Тај разговор је још увек на Јутјубу. Причали смо тад и о Мокрину, о дечјим играма, о вршидби жита, о коњима, обичајима тога доба и о детињству, о прецима, наравно и о књижевности и поетици. И он и ја смо читали одломке из његове тада нове књиге „Био сам срећан коњ“ . Американцима који се чуде што најбољи кошаркаш света Никола Јокић толико воли коње, требало би послати Рашину књигу. Било би им све јасно. Раша ми је причао да у Мокрину има једна тачка, као неки центар света, где ако прислониш ухо на земљу, као кад се ослушкује топот коња у даљини, можеш да чујеш како доле клокоће Панонско море, и да се са тог места може разговарати са мртвима. Ко зна где је та тачка? – питам, а он ми каже: -То знају само прави Мокринчани! -А ко су прави Мокринчани? – питам, а он ми каже: -Они који знају где је та тачка! Раша је то причао са оном његовом интонацијом сталног чуђења и неверице. По том начину говора био је јединствен. Имали сте утисак да разговарате са више људи одједном и да он поред вас разговара. Иначе, и Раша и ја смо завршили књижевност на Филолошком факултету, обојица смо писци и новинари, и обојица везани за сценски израз, радио и телевизију. А кад су у питању медији – Црњански је говорио да једна ноћ у редакцији вреди више него дани књижевног рада. Није лоше за писце чија је глава увек мало у облацима, да сиђу у живот и осете реалност са још неким истовремено.
Да ли је Рашино књижевно дело довољно проучено или ће тек имати нова читања?
– Није. Некако је његова сценска појава засенила његово и песничко и прозно дело. Сматрам да је књига „Био сам срећан коњ’’ попут Нушићеве „Аутобиографије’’, са изврсним ликовима, хумором, двоструком позицијом наратора који се јавља и као дете и као одрастао човек, са динамичном изменом нараторске фокализације, и изврсном антрополошком сликом једног времена. То сигурно није само књига за децу. Нешто слично говоре и за мој роман „Небо над циркусом’’ где сам ставио одредницу у поднаслову: „Роман за децу и родитеље“.
Рашу Попова су поредили с Диогеном. Да ли је томе допринела егзотичност Рашине појаве или његова мисаоност и да ли се љутио на ту компарацију?
– Питао сам га да ли у том поређењу види ишта пејоративно. Рекао је: Нееее… Па Диоген је једном силнику рекао да му се склони са сунца! У Рашином поимању то је значило да му се склони са светлости. Ја, ипак, мислим да је поређење са Дон Кихотом приличније. Дон Кихот је јуришао на ветрењаче, мислећи да су дивови и зла бића која су заверена против лепоте и добра. Завршавао је у блату сав у ранама, јер су то биле праве ветрењаче. Рашине ветрењаче заиста јесу зла бића новог времена која угрожавају све лепо и добро, укључујући и децу, чији је заштитник био. Исус на једном месту у Јеванђељу по Матеју каже: „Ако се не повратите као деца, нећете ући у царство небеско“. Данашњи свет је то заборавио и то је његов највећи грех.
Дан Раше Попова је одржан осми пут. Како је Вама изгледало овогодишње сећање на Рашу?
– То је невероватно леп фестивал, као они морски у Котору, Херцег Новом, Дубровнику, али усред кукуруза и сунцокрета, са морем под ногама које могу да чују само посвећени. Прави празник на тргу, са два различита програма и бројним уметницима. А ту су и пратеће манифестације. Мене је импресионирао књижевни конкурс и додела награда деци – то је заиста било на високом нивоу. Осећа се брига домаћина и рука изврсног песника Тодета Николетића. Ја сам добро упознао историју Мокрина, провео сам у импровизованом музеју са професором Бадрљицом два сата, и видео какву славну историју и људе има Мокрин. Понудио сам се да уђем у неки оснивачки одбор који ће скупљати новац да се купи или откупи нека кућа и да се адаптира у прави музеј са неколико одељења: историја Мокрина, славни људи Мокрина, сликари Мокрина, песници Мокрина, итд. Права је срећа да Град Кикинда има осећај за праве вредности и да помаже Мокрину баш колико треба.
Осим за Мокрин и Рашу, Вас много тога везује и за Кикинду, тачније за једну незапамћену кикиндску кишу?
– За Кикинду је везан мој најлепши доживљај у читавој каријери. Једног 25. маја за Дан младости говорио сам стихове са неке импровизоване бине у центру града, у подне. Одједном је грунуо страшан пљусак, који није престајао пола сата. Ја сам наставио да говорим, ризикујући и удар грома и струјни удар. Сви су се разбежали осим стотинак девојака у школским кецељама боје труле вишње и младића. Сабили су се једни уз друге и слушали стихове. Створила се једна страшна енергија која је одолевала божанској сили и све испуњавала неким чудним стваралачким еросом. Годинама већ слушам различите интерпретације тог чудесног догађаја. Песнички пар Зорица и Милорад (Вујић Бајин) који живе у Кикинди, дошли су у Мокрин и причали ми да је тада почела њихова љубав, проф. др Јовица Тркуља има сјајну причу о том доживљају. Али, већ дуго нисам био у Кикинди. Намеравам да дођем за Дане лудаје. Мој нови дечји роман има назив „Дан лудаја у Инђији“ а једним делом збива се у Кикинди, и желим да видим како то изгледа пре него што га предам у штампу.
Ваш родни Срем, нашу Кикинду и на крају и читаву Војводину увезао је Мика Антић у три величанствене поеме. Може ли данас неки песник да буде бранилац културе у јавном простору као што су то некад били Мика и Раша?
– Објавио сам у суботичкој „Лучи“ есеј „Срем Милоша Црњанског и Мирослава Антића“. Ту сам објаснио колика је моћ садржана у делу књижевних великана, кад пишу о стварном или изабраном завичају.
Н. Савић
Два ступца за Перу Зупца
Ваше рецитовање „Мостарских киша“ на ЛП плочи, доживело је, чини се, још већу популарност него сама књига Пере Зупца?
– Да нисам то говорио ја, говорио би неко други. Чудесна песма која има структуру романа. О томе сам писао недавно у студији „Између Мостара и српске Атине“, поводом песничког петокњижја Пере Зупца. Предложио сам да се у Мостару неки трг назове „Два ступца за Перу Зупца“, и да на тргу буде неки камени монолит са урезаним стиховима Мостарских киша. Као она камена плоча која зрачи у филму „Одисеја 2001“.