У школи из које су, пре шест деценија, изашли као први машински техничари у граду, поново су ушли у своју учионицу, овога пута да би обележили 60 година од матуре. Испред зграде садашње Техничке школе „Михајло Пупин“ сачекали су да стигну сви који су могли и распричали се на степеништу као некада, као да су се синоћ растали на матурској вечери.

– Живе су успомене. Када се сретнемо, ми смо као другари који се нису ни растајали – каже Милош Трифунац, дипломирани машински инжењер. – Лепа су сећања.

Прва средња машинска школа уписала је, те 1961. године, два пута више од предвиђеног броја ученика – чак 80, само дечака. На ову годишњицу стигло је њих петнаестак.

– Истовремено је основана и Грађевинска техничка школа. Са њима смо били ривали јер смо били супротне струке, па смо се стално борили за премоћ, ко је бољи. То смо решавали на фудбалским утакмицама на ЖАК-овом стадиону и увек смо их побеђивали. Били смо, ипак, добри другари. Многи су долазили из села, из Мокрина су путовали возом, а до станице на крају града требало је стићи пешице – прича Милош.

Школа им се селила неколико пута. Почели су у згради Школе ученика у привреди (ШУП) која сада припада Економско-трговинској школи. Други разред су завршили у школи „Ђура Јакшић“, а у трећем су стигли у двориште зграде садашње Техничке школе „Михајло Пупин“, где су биле изграђене и радионице за практичну наставу.

– Овде смо научили да држимо турпију и остале машинске алате, мада смо често одлазили и у тадашњу „Ливницу жељеза и темпера“. Учионица нам је била одмах ту, прва с леве стране – показује Милош.

„Ти си, мали, овде залутао“

Међу поносним машинцима, било је и оних који су имали сасвим друкчије амбиције, као Рајко Поповић, дугогодишњи директор листа „Комуна“ и Радио Кикинде, и председник општине у два мандата.

– Закаснио сам на упис, Гимназија је била попуњена, једино је овде било места. Већ после месец дана, професор Лепедат ми је рекао: „Зашто ти, мали, ниси уписао Гимназију, ти си овде залутао“. Знао сам то. Нисам био баш добар ђак, волео сам да „хватам кривине“, имао сам доста изостанака, углавном оправданих. Али нисам понављао ниједну годину, завршио сам ову школу. Онда сам отишао на Факултет политичких наука, одсек новинарство.

И био је новинар, цео радни век.

– И ја сам прво отишао у Ливницу, радио сам као техничар у бироу, али су ме убрзо пребацили у фабрички лист јер сам већ тада био дописник „Политике“. Остао сам тамо четири године. Од 1982. године сам радио у тадашњој „Комуни“, био сам директор и главни и одговорни уредник до 5. октобра 2.000. године.

Строги професори и одговорни ђаци

– Мислим да је онда било много строже, имам унуке па могу да упоредим. И чини ми се да су ученици били одговорнији, али ту себе не убрајам – новинарски објективно констатује Поповић. – Драгутин Капун нам је био разредни, а Драгица Рилке је предавала српски и никада ми није давала петицу, увек само четворку. А моји другови се онда жале: „Треба да му дате петицу“ – ваљда су сматрали да добро пишем. Она није хтела јер сам био мало несташан, упадао сам јој у реч и збуњивао је док предаје.

Поповић је имао и успешну политичку каријеру – два пута је био председник општине – 1989. и од 1993. до 1996. године.

– Никада ми нико није тражио неку услугу или привилегију. Ми смо били фини, лепо васпитани, машинци – каже и упозорава са осмехом: „Планирам да дођем и на 70 година матуре“.

„Десетковани смо“

Сећања су навирала једно за другим, као на некој давној матурској прослави.

– Састајали смо се редовно, на пет, па на десет година. Из два одељења, 80 ђака, овде је данас петнаесторо, неки су се јавили да су болесни и да не могу да дођу. Свеједно, десетковани смо. Ја сам годину дана млађи од ове генерације (звони за почетак часа, али се, у позадини, атмосфера у учионици не умирује). Доста нас је отишло на Машински факултет у Нови Сад. Последње две године био сам стипендиста Ливнице и одмах по дипломирању тамо сам се и запослио. Ми смо били први млади машински инжењери са факултетом. Почео сам у Конструкционом бироу, као пројектант машина, онда смо формирали Сектор за развој нових производа, а затим и Истраживачко-развојни институт Ливнице. У  фабрици сам остао 40 година – прича Мишо Француски из IV a.

Окупљање као дан после

Прве машинце дочекала је директорка Техничке школе „Михајло Пупин“, Миланка Халиловић. Поздравила их је у учионици, у атмосфери жамора малог одмора.

– Желим вам да дођете и следеће године и да пронађете и оне које сада нисте пронашли, да се не осипате, него да вас буде све више. Нисте гости, ово је ваша школа („Оснивачи!“, добацује се из задњих клупа). Овде сте провели најлепши и најбезбрижнији део живота. Наша врата су вам отворена, у школу се треба враћати и сећати се младости – дођите да се осећате млађима и здравијима.

И заиста, у својим клупама, некадашњи петнаестогодишњаци изгледали су као да су се, та невина младост и енергија победника, уселиле у њих. Утврдили су и да намеравају да се враћају сваке године. Препознали су то. Чинило се да је, на овај сусрет, закаснило једино – време.

С. В. О.

ЛИВНИЦА ЈЕ ВАПИЛА ЗА МАШИНЦИМА

Иако их је живот одвео на различите стране, већина је свој радни век започела у истој фабрици. „Ливница жељеза и темпера“ је, у то време, била у великом успону, изграђивале су се нове хале, долазили су стручњаци са новосадског Машинског факултета. Из прве генерације половина је одмах добила посао у овој фабрици, а доста њих је наставило школовање на Вишој техничкој школи у Зрењанину и на факултетима са ливничком стипендијом – каже Милош Трифунац који се, такође,  по завршеном Машинском факултету, овде запослио.