Мноштво емоција и сећања пробудилo је отварање изложбе „Будишини“, о једној од најпознатијих кикиндских породицa- код њихових потомака, али и бројних суграђана који су данас били у Народном музеју. Прича о овој фамилији, некада веома имућној и утицајној, а након Другог светског рата стављеној на стуб срама, испричана је кроз портрете, родослов, фотографије и друге породичне успомене. Четири портрета, потомци породице Будишин прошле године су даровали кикиндском Музеју, а изложена су и два групна портрета, аутора мокринског уметника Јована Диме, из збирке Галерије Матице српске.
-Моја мајка Олга рођена Будишин решила је да слике поклонимо Музеју како би рођаци и потомци могли да дођу и да их виде- започиње причу Емил Јовић, електроинжењер из Новог Сада. Свежа су сећања када је као дете по два, три месеца проводио у Кикинди, код деде по ком је и добио име. У том стану на градском тргу су се и налазили породични портрети.
– Деда је становао на тргу у стану који су купили од удовице Јована Пачуа. Када сам прелазио из Бачке у Банат као да сам долазио кући. Овај групни портрет памтим још из детињства, стајао је изнад кревета. Сећам се да је једном рођака коментарисала да се плаши слике јер су „сви тако озбиљни и страшни”, а ја сам одговорио: „не треба да се плашиш, то су наши дедови, они нас чувају”. Није било лако да поклонимо ове слике, али мислим да је то била најрационалнија одлука, Музеј ће их најбоље чувати- емотиван је Емил Јовић.
На групном портрету је Гавра Будишин (1827-1895), први значајнији представник породице, велепоседник, жупанијски и варошки представник, члан црквеног одбора са четири сина: Шандором (Александром), Лазом, Ђуром и Митом.
Кикинђани углавном нису волели Будишине, али су према њима имали дозу страхопоштовања. Некада су били љубоморни на њихово богатство, а између два светска рата прозивали су их због њиховог политичког деловања и корупције. Непосредно после Другог светског рата, неколико чланова фамилије, означени су као издајници и сарадници окупатора.
-Емоције су ме савладале, вежу ме за Кикинду и породицу Будишин коју нажалост знам само по несрећи- прича Радмила Николајевић Богосављев чија је мајка Софија ћерка Милоша и Даринке Будишин. После завршене гимназије у Кикинди, завршила је студије права у Београду где и данас живи. -Мој деда Милош и његов рођени брат Стева Будишин су стрељани као велепоседници и нажалост, непријатељи државе. Ми имамо њихову рехабилитацију. Њихов грех је био само то што су били велепоседници и што су живели од те своје земље. Жао ми је што ово није раније уприличено, било је много потомака живо. Мој брат од тетке, адвокат Душко Будишин умро је пре пет година. Моја породица Будишин прошла је најгоре могуће ствари- каже Радмила Николајевић Богосављев којој је Гавра Будишин чукундеда.
По мајчиној лози из породице Будишин је и Иван Ножинић, иначе уредник информативног програма Радио Новог Сада.
-Милош Будишин је мој предак, стрељан је од стране комунистичке власти. Данчика Будишин, мој деда убијен је после Сремског фронта код Подравске Слатине, по наређењу Косте Нађа, као и неколико официра краљеве војске. После рата нам је комплетна имовина одузета и мој део фамилије, због непријатности које је доживљавао у Кикинди, преселио се у Сремске Карловце и Нови Сад. Одузете су хиљаде и хиљаде јутара земље, некретнине међу којима су и куће у улици Генерала Драпшина – каже Ножинић.
Будишини су Лужички Срби
-Будишини су из места Будишин, на граници Немачке и Чешке. Дошли су као трговци крупном стоком у Банат. Ту су се доселили и задржали православље, а пореклом су Лужички Срби- наводи Иван Ножинић показујући грб поменутог места.
Зла судбина
Гавру Будишина и његове синове јавно су прозивали да „нису били добри Срби” јер су на изборима неколико пута подржали „владиног” кандидата за посланика у угарском сабору. Међутим, Гаврини унуци су непосредно пред Први светски рат постали активни чланови радикалне странке. После Великог рата, представљали су варошку економску и политичку елиту.
-Поменућу двојицу који су најзначајнији због свог политичког деловања. Током двадесетих година двадесетог века, најзначајнијији и најмоћнији човек у Великој Кикинди био је Јоца Будишин (1879-1943), посланик у парламенту Краљевине СХС из редова Народне радикалне странке, питао се малтене за све у граду. Други, Стева Будишин је од 1931 до 1935. био посланик у парламенту Краљевине Југославије, па сенатор Дунавске бановине. Стева Будишин је био први који је страдао, одмах након што су партизани ослободили Кикинду. Тада почиње зла судбина породице Будишин. Поред Стеве, стрељани су и његов брат Милош и брат од стрица Ђура. Будишини су се повукли, велики део њихове имовине је национализован. Већина их касније одлази у Нови Сад и Београд, тако да, колико је нама познато, мада постоје опречна мишљења, потомака у Кикинди више нема-наводи историчар Владислав Вујин, кустос музеја.
Родослов Будишина
Кикиндском музеју је поклоњен и родослов породице Будишин који је урадио Иван Будишин,а допунио кустос музеја Владислав Вујин на основу расположивих података са надгробних споменика и умрлица.
Први Будишин из Велике Кикинде био је Јаков (1771-1845).
