Посна кухиња има чврсто упориште у традицији северног Баната и представља важан део празничне трпезе, нарочито током Божићног поста. Иако се навике и укуси мењају, њене основне одлике – једноставност, доступне намирнице и ослањање на локалне ресурсе – остале су препознатљиве до данас.

Према речима Зорана Иванковића, куварa и професорa куварске групе предмета при Eкономско-трговинској школи, посна исхрана у овом крају традиционално се припремала на води, за разлику од уобичајене банатске кухиње која се иначе ослања на маст.

-У време поста, риба је била основ – шаран, сом, штука, све наше речне рибе које су биле доступне у близини, уз доста поврћа – истиче он.

Ипак, рецепти које данас користимо знатно се разликују од оних које су припремале наше баке. Доласком уља и променом животних навика, мењали су се и укуси.

-Свакa генерација уноси своје измене. Ни поврће више није исто као пре тридесет или шездесет година – различите сорте дају и различит укус. Али, основе су остале исте – каже Иванковић.

Када је реч о јелима која се најчешће налазе на посној празничној трпези, он наводи посне пите и рибу. Посебно скреће пажњу на честу грешку код припреме рибљих паштета.

-Људи најчешће користе туњевину, која није са нашег подручја. Много је боље узети свежу речну рибу, рецимо шарана, и прилагодити постојећи рецепт. Важно је знати да ни сваки шаран није истог укуса – дивљи је поснији од оног узгојеног у рибњаку, који је маснији – објашњава саговорник.

Посна сарма не мора да подразумева соју.

-Може се правити у листу винове лозе или киселом купусу, а пуњење од пиринча и разноврсног поврћа – кромпира, шаргарепе, целера, тиквица, патлиџана – даје пун и богат укус – наводи Иванковић.

И код рибљег паприкаша, како каже, нема великих тајни у припреми. Процес је исти као и код класичног паприкаша, с тим што се риба кува одвојено због костију.

-Једна мала љута папричица може да заокружи укус – одаје професор.

На зимској трпези неизоставне су и посне салате. Последњих година све чешће се користи посни мајонез за руску или француску салату, а Иванковић подсећа и на разлику између њих.

-Састојци су скоро исти, али руска салата има месо, док се у француску додају киселе јабуке. Туршија је, наравно, стални део празничне трпезе.

Када је у питању комбинација поврћа, житарица и зачина, саговорник истиче да је кључ у експериментисању.

-Један зачин може потпуно да промени јело. Анис се, рецимо, ретко користи код нас, а даје веома занимљив укус – наводи Иванковић.

Посни десерти, по његовом мишљењу, могу бити подједнако укусни као и мрсни. Предност даје старинским рецептима.

-Баке су правиле једноставне, проверене колаче – посни бакин колач, орахе, облатне. Данашњи рецепти су често непотребно компликовани – сматра наш саговорник.

Правилно припремљена посна храна, додаје, нутритивно је довољна и за децу и за одрасле, иако је нешто мање калорична. Прилагођавање савременом начину живота не захтева радикалне мере.

-За нормалан животни темпо нису неопходни додаци. Важно је да прелаз на пост буде постепен, као и повратак на мрсну исхрану. Кључ је у умерености.

За крај, Иванковић поручује да одговоре често не треба тражити у компликованим, модерним рецептима.

-Најбоље је питати баке и деке, старије комшинице. Њихови рецепти су једноставни, са јефтиним и доступним намирницама, проверени генерацијама. Уз мало маште, могу се и лепо декорисати, а да укус остане онај стари и познат – закључује он.