Понуда послова у граду и околини преко Омладинске задруге значајно је смањена, а истовремено опада и интересовање младих и незапослених за овакву врсту ангажмана, каже Жарко Ћирић, директор „Металца“, једине преостале омладинске задруге у граду и у округу.
– Од почетка године преко ове задруге ангажовано је само 45 ученика и 17 незапослених. Најчешће обављају послове у кафићима, продавницама, на бензинским пумпама, као аниматори у играоницама, у продаји сладоледа, спремању просторија, раде физичке послове. Реч је о привременим и повременим пословима, са уговорима до 120 радних дана годишње – каже Ћирић.
Иако нема чланарине нити додатних трошкова за раднике, Задруга тренутно има тек око 80 особа на евиденцији, што је десет пута мање него пре пет година, додаје. До драстичне промене дошло је у току пандемије, када су, на овај начин ангажовани радници, први остајали без посла и ретко су се враћали.
– Највише интересовања показују средњошколци током летњег распуста, који не бирају посао, укључујући и малолетнике од 15 година који могу да раде уз сагласност родитеља и најкасније до 22 часа. Ипак, због ограничене понуде, тек двадесетак до тридесеторо њих може да буде и ангажовано. С друге стране, незапослени углавном траже стабилније, дуже и боље плаћене послове, па се мало њих одлучује за ангажман преко задруге. Сатнице се крећу од 308 до 400 динара, што је прихватљиво за ученике и студенте, али не и за старије кандидате – напомиње директор Задруге и додаје да велики проблем представља и смањено интересовање послодаваца, посебно већих компанија.
– Имам утисак да компаније са којима смо некада сарађивали више не препознају овај, флексибилан начин запошљавања. То није случај у околним општинама које имају производне програме и запошљавају ученике који су радили праксу код њих. Они у току лета настављају да раде на сличним, помоћним пословима, а затим, многи од њих, добијају и сталан посао. Жао ми је што и у Кикинди није тако – локалне компаније нису заинтересоване за привремене и повремене послове. Када раде ученици и студенти два пута су мањи порези и доприноси него када се заснива радни однос. Службе за људске ресурсе то слабо препознају, више траже искусније раднике и са њима закључују дугорочне уговоре, а ми такве и немамо на евиденцији.
С друге стране, велике трговинске компаније младе ангажују преко задруга у већим градовима, у којима им је и седиште, као што су Београд и Нови Сад и које „покривају“ територију целе Републике.
Рад у пољопривреди, за које је увек, у току лета, постојало интересовање, преко задруге је готово нестао.
– Доношењем Закона о сезонским пословима, послодавци у овој области сада могу сами да ангажују раднике или да то учине преко специјализованих агенција, што им је знатно једноставније и јефтиније. Зато смо и овде изгубили много послова. Велики број омладинских задруга је затворен у готово свим градовима.
Ћирић подсећа да је Задруга основана 1990. године, а да је и пре тога осам година деловала као Друштво ученика и студената.
– Сви заинтересовани могу да се пријаве. Важно је да их имамо у евиденцији како бисмо могли да их понудимо послодавцима када затраже раднике. За незапослене је посебно значајно што им се рад преко задруге, ако раде најмање три сата дневно, рачуна у радни стаж – истиче Ћирић.
„Металац“ тренутно сарађује са двадесетак фирми, углавном у области угоститељства и трговине. Овде се и даље пружа могућност рада са редовним исплатама до 15. у месецу. Ипак, без нових пријава и веће подршке локалних послодаваца, опстанак овог система запошљавања је под знаком питања.
С. В. О.
