Према писцима који су у 19. веку критиковали Српкиње да су олако прихватиле новотарије у одевању и украшавању, у Војводини се мода прво појавила у Великој Кикинди и њеној околини, а тек после у Бачкој и Провинцијалу. Српкиње са севера Баната су прве, већ половином 19. века одбациле народну ношњу и почеле да се облаче по модним трендовима, Носиле су хаљине од најскупљих материјала (свиле, броката, плиша, атласа…) из Енглеске, Француске и Италије, рукавице, шешире, сунцобране, лепезе, накит, сатове…Многе су се утезале у мидере, а из опанака су ускочиле у кожне лаковане ципеле и сандале. Девојке и млађе жене нису излазиле на улицу док се нису налицкале „флек” помадом, белилом и руменилом. Наводно, Мађарице и Немице нису тако лако прихватале модне новине.
Мушкарци су моду почели да прате касније и то постепено. Прво је шубара замењена шеширом, па опанци ципелама.
Да се испрати ова потреба најпре су се побринули највештији трговци Јевреји, а потом су се у „модни бизнис” укључили и остали Кикинђани. О богатом модном асортиману сведоче рекламе и огласи из тог периода.
Најновија мода из Беча, Граца, Париза…
Продајом текстилне и галантеријске робе бавио се Микша Краус, Јеврејин који се куповао пољопривредно земљиште, трговао некретнинама, а радња коју је отворио средином 19. века првобитно се бавила продајом мртвачких сандука. Након његове смрти, пословање је преузела његова удовица Леонтина.
У радњи Адама Хајналија отвореној 1881. године која се налазила преко пута Градске куће, продавао се текстил и модна галантерија, али и шешири за православно свештенство најфинијег квалитета и свих величина, господски шешири из Беча и Граца, мантили, капути и сунцобрани из Париза, док је манжетне, рукавице, штапове за господу и ципеле набављао у Карлсбаду и Бечу.
У „Gross Kikindaer Zeitung“ из 1883. рекламирао је „сезонске конфекцијске новитете за жене: зимске капуте, огртаче, палетоте, предивне елегантне пелерине, капуте за вожњу бицикала, капуте за излазак са финим крзном…” Од аксесоара је навео капе, муфове, крагне од коже фоке, змиjске коже, плаве лисице, астрагана…
Трговац текстилом Миливој Лотић у локалној историји остао је упамћен као један од ухапшених родољуба на почетку Првог светског рата. Имао је локал „на главној пијаци”. У „Садашњости“ се оглашао неколико пута током 1884.године. Публици је ставио до знања да „за Духове и пролећну сезону” има „женских, мушких и дечијих сунцобрана, кончаних и свилених рукавица, сваковрсних чарапа, мидера, чипака, мушких кошуља, краватни, крогнова, манжетни и различитог памука у свакој боји за плетиво”.
У следећем огласу је објавио да има „врло лепих и најновијих штофова за женске хаљине, велики избор рајхенбершке плаве чоје и камгарна, атласких сатена, кожних и свилених рукавица”.
Највећи мађарски трговац текстилом био је Ерне Индриковић. Радњу „Код плаве звезде” поред католичке цркве отворио је 1877. године. Поред уобичајених штофова, одела, хаљина, аксесоара и позамантерије, Индриковић је нудио мушке и женске капуте из Граца. У „Садашњости“ је 1896.године рекламирао „универзалне мидере који праве диван струк” и који се „не ломе”.
(Извор Владислав Вујин: Кажипрстом -Велика Кикинда кроз новинске огласе и рекламе)
