Несуђени кикиндски зет, хроничар времена и људи, водитељ гласовитог ТВ формата „5 казање”, Бора Отић наводи, између осталог, да је овдашњи живаљ толико измешан, да су нам се и кухиње помешале и миришу исто, а тако су нам се и обичаји и навике помешале, баш као у некој банатској шерпи

Савремени путописац, телевизијски хроничар и бележник војвођанских нарави, обичаја и адета, Бора Отић је више од пуког путописца. Он је и документариста и језички зналац, радо виђен свугде, а нарочито у северном Банату, који је походио небројено пута. И увек је имао занимљиву причу са и о овдашњим људима. Његово „ходољубље“ како је ту врсту списатељског искуства ословљавао славни Борин претходник Зуко Џумхур, има врло јако и језичко и документарно упориште, па су Борина „5 казања“ актуелна и радо гледана увек, једнако нове, као и оне емисије које су снимљене пре више од деценије.

Неке од својих севернобанатских сусрета с овдашњим људима, поделио је с нашим читаоцима.

Обишли сте сва севернобанатска насеља, чак и најмања попут Винцаида, и по неколико пута. Има ту и староседелачких и колонистичких места. Шта их повезује?

– Повезује их банaтски дух, ваздух, земља банатска, душа банатска и нарав банатска. Повезују их и путеви, а они су увек двосмерни. Воде и тамо и овамо. Повезују их љубави узвраћене, бракови мешовити, крстови и задушнице, вашари, леније и линије докле је било и чије је сад. Народ иде, сељака се, оду, дођу или се не враћају. Само се на гробљима види колико су дуго ту. И само Кикинда има пет фртаља. Сав остали свет једно цело дели на (само) четири четвртине. То је зато што нису из Баната.

Чувају ли кикиндска села љубоморно своју традицију или су отворени и радо допуштају да и људи из других места упливају међу њих са својим обичајима и навикама?

– Срећа да још увек има тврдоглавих који се не дају времену садашњем па чувају и оно од јуче. Какав је то народ који не држи до своје прошлости, обичаја, језика, културе и навика. Упиру се и одупиру да сачувају традицију и нађоши и дођоши. Као што су нам се и кухиње помешале и миришу исто, слично су слане и папрене, тако нам и обичаји и навике буду у истој шепри. Онда се та шепра (шерпа или шерпења) износи пред госте само кад су посебне прилике ил неке манифестације које дођу на ред једанпут годишње. Боље и једаред него ни једаред.

Много манифестација сте обишли и много људи упознали. Издваја ли нешто Кикинђане од становника других места?

– Данас су лудаје здраво велике. Тешко да би се данаске Лала без лотре мого да попне на ону која победи на „Данима лудаје”. Чим је толка, ондак се и даље види. Ми што смо остали доле на земљи и не видимо баш неку разлику сем што имате једног мамута, једну сувачу, једну Кикинду и само један Мокрин у комшилуку. Све остало је ко и код нас, с ове стране Тисе.

Постоји ли нека анегдота коју бисте посебно издвојили а везана је за кикиндски крај?

– Само ћу да вас подсетим како нас је Дума угостио у својој кући, како је Миле Аласев правио буклије и златне сватове са својом Јелицом, како су Чваркови и њихови другари појели цело свинче очас посла, како је Атила Фиштеш исковао гвоздено грожђе, како нас је Браташ учио шта раде бомбонџије, како је Бенџа правио шта год је неко наумио да му треба од машина, како Драган Страјнић воле коње и пише песме, како Бркини раде у стоти део милиметра, како певају тице код Милоша Галешева, како је Среда теро сонице на точковима кад није било снега, какве малтезере има Кришан, како је Неша на салашу поређао све пехаре што је с коњима освојио, како је Заре с Бећарушама у гајде свиро, како је Санела наставила алварски посао, како Сувача ради, како мајстор Пера опанке шије, како смо Жива, Миле и ја правили плаву лубеницу, како у „Паору” висе кола с плафона и како сам сигурно неког заборавио да споменем. Е, а најдраже од свега ми је што сам умало постао ваш, кикиндски зет. Звала ме једаред мила девојчица, ћерка чија је мајка тада била неудата и рекла да би волела да јој ја будем тата. Ако ме позове још једанпут, остаћу. Ја сам од оних што воле да их нуде дваред. Онда дупло и узвратим. Верујем да је порасла, да је срећна и успешна у школи и да ће да прочита ово. Од свих признања и награда које сам добио, њена жеља ми је остала најдража медаља.

Н. Савић