Одлазак деце из родитељског дома често се описује као природан след догађаја, али за многе мајке и очеве тај тренутак уме да донесе неочекивано дубоку празнину. Кућа постаје тиша, дани дужи, а родитељи се изненада суочавају с питањем: шта сада, кад су сви разлози за бригу и свакодневне обавезе нестали? Управо тај период преласка и прилагођавања назива се синдромом празног гнезда.
Специјализанткиња медицинске психологије, Јована Давидхази, објашњава да је овај синдром у основи очекивана фаза у животном циклусу сваке породице.
-То је природан процес навикавања на новонасталу ситуацију, а родитељи кроз њега пролазе лакше или теже зависно од личних и породичних околности – рекла је наша саговорница.
У мањим срединама, попут Кикинде, деца најчешће одлазе у веће градове због образовања или посла, па је тај осећај губитка често појачан јер физичка удаљеност постаје стварна препрека свакодневним контактима.
-Колико ће синдром бити изражен, зависи од тога какав су однос родитељи изградили са дететом и колики део свог идентитета су везали за родитељску улогу – напоменула је Давидхази.
Феномен губитка улоге је кључан. Ако је родитељство било централни део нечијег живот, тешко је пронаћи нову сврху када деца оду. Мајке су често теже погођене јер су у већини случајева биле више укључене у свакодневне потребе детета, али и очеви пролазе кроз сличан процес, само га теже изражавају.
Синдром празног гнезда може имати симптоме који личе на депресију: туга, осећај безвредности, забринутост и страх од будућности. Ипак, како објашњава психолошкиња, у питању је пролазна фаза која се с временом ублажава.
-За разлику од депресије, ови симптоми не оптерећују особу до те мере да не може да функционише. Ако туга и безвољност трају дуже од шест месеци и почну да утичу на свакодневни живот, тада говоримо о могућем развоју психичког поремећаја и то је тренутак када треба потражити стручну помоћ – саветовала је наша саговорница.
Родитељима који пролазе кроз овај период Давидхази предлаже да одржавају блиске односе са својом децом, чак и ако живе далеко. Важно је да се контакти не прекину – позиви поруке, заједнички планови, то све помаже да се одржи повезаност. Исто тако кључно је да родитељи поново пронађу себе у свакодневним активностима.
-Посветите се послу, хобијима, пријатељима, свом партнеру. Заједничка подршка унутар брачног односа може много олакшати прилагођавање новој породичној динамици – истакла је психолошкиња.
Синдром празног гнезда, дакле, није болест – то је доказ да су родитељи одрадили свој посао, да су деци дали корене и крила. Иако тај тренутак уме да заболи, он истовремено отвара простор за ново поглавље живота, у којем родитељи поново могу да открију себе, своје жеље и свој мир. У породицама где су породичне везе посебно јаке, то није крај – то је само другачији облик блискости, сазрео и тих, али једнако вредан.