На почецима свог књижевног стваралаштва, васиљев је забележио: „био сам јуче код марије. свирала ми је бетовена… чини ми се да ни он није био срећан… читао сам му биографију. када умрем, писаће можда неко и моју биографију. а откуда ће знати за моје патње?”

Кикинђани су достојно, различитим занимљивим и квалитетно осмишљеним садржајима, обележили стогодишњицу смрти песника експресионисте, прозног и драмског писца Душана Васиљева, подсећајући на његов књижевни опус, аутентичан уметнички сензибилитет и представљајући га новим генерацијама читалаца.

Донекле је изненађујуће колико дело Душана Васиљева ни век касније, није изгубило на свежини и актуелности, те снажним емоцијама и бритким увидима кореспондира са данашњим читаоцем. Овим фељтоном, желели смо да осветлимо и личност Васиљева- његово одрастање, породичне околности, тадашње историјске и ратне (не)прилике, амбиције и размишљања младог ствараоца, књижевне утицаје…

Како је написао др Срђан Срдић, књижевник, издавач, професор и руководилац Регионалног центра за таленте који као и кикиндска Гимназија, носи име познатог песника, „Васиљев из рата није изашао жив; не онако како живи људи живе. Вратио се као с оног света, да прибележи и запише оно што други неће“.

-Ово је година рекапитулације свега што је рађено у претходном периоду. У последњих десетак година урађено је више за афирмацију Васиљева него у претходних педесет и више година – каже за „Комуну“ др Срђан Срдић. -Имали смо 1950. године објављивање његове сабране поезије, крајем 70-тих публиковање његових прозних текстова и драма и чињеницу да су се песме Душана Васиљева налазиле у свим читанкама широм бивше Југославије. Мислим да се негде у бившим републикама то и задржало. Такође, и именовање кикиндске Гимназије-указује Срдић чија је издавачка кућа „Партизанска књига“ значајно допринела оживљавању дела Душана Васиљева објављујући његове песме, али и прозу и драмске текстове.

-Изложба одржана у марту у Музеју била је врхунац процеса. Објављена су сабрана дела Душана Васиљева, и то у облику у ком раније није био случај, са текстовима који су пронађени. Музеј је пронашао још једну причу за коју смо знали да постоји, али је нико није видео. У неком наредном издању, и та приповетка биће публикована- најављује наш саговорник и додаје:

-Васиљев није престао да буде актуелан. Напротив, показало се да постоји врло континуирано интересовање за ове књиге и ми смо чак пре годину дана дошли у ситуацију да их више немамо. Просечан читалац зна за пет или десет антологијских песама, можда чак и мање, а до ранијих књига није лако ни доћи. Виктор Шкорић је написао једну књигу о Васиљеву која је доста инструктивна за људе који нису упознати са аутором, ту се може наћи доста референци, литературе, успео је све то са сакупи што је писано о Васиљеву.

Моје инсистирање било је да се реши питање гробног места Васиљева, исти случај је са бистом испред Гимназије која је такође сређена. У међувремену је Регионални центар за таленте понео име Душана Васиљева, тако да данас на такмичењима, сусретима, колегијумима, остаје уписано његове име. То све укупно није мало, ако посматрамо у поређењу са оним што се дешава у другим градовима. Делујемо пионирски у односу на неке средине, немамо разлога да будемо негативни. Да може још тога да се уради, може, никада није упитно. Волео бих да се што више младих укључи, информише, да дете које је полазник Регионалног центра за таленте или ученик Гимназије зна зашто се те институције тако зову- истиче Срдић у разговору за наш лист.

-Читав његов живот био је стицај тешких и несретних околности. У Народној библиотеци у Београду, у препискама које се тамо чувају, ви видите да је он био у комуникацији са разним људима, и да су постојала врло јасна обећања да ће његова књига поезије бити објављена, што се заборавило када је преминуо. Његова поезија је израз његовог талента, не неког систематског образовања у књижевним круговима. За ових двадесетак година  рада са младима, идентификовао сам њихову склоност да осете Васиљева као неког ко је њима близак, ко је вечно млад, како би то рекли они који се баве теоријом популарне културе. Млађи, чини ми се, ту пре свега читају побуну, то одговара њиховим интересовањима, и идентитету у тим годинама. То им је емоционално јасно. Осећају човека као некога ко им је близак. То је сачувало његову поезију од заборава- наводи Срдић.

Кућа у којој је у Кикинди живео Васиљев, налази се на углу улице која носи његово име и улице Светозара Милетића. Од садашње власнице сазнајемо да делегације из суседне Румуније и данас долазе, фотографишу спомен плочу која сведочи да је ту некада живео велики песник.

-У наредном периоду, сматрам да би требало засновати културни туризам, не само на бази имена Душана Васиљева, имамо ми још аутора, као што је нпр. Јован Поповић и неки други, чак не само људи из књижевности. Мислим да би у стратешком смислу требало о томе размишљати- закључује Срдић.

ИСТИ МОТИВИ И КОД ЈОВАНА ПОПОВИЋА

-Код прозе таленат мање спасава аутора, чини ми се, ту је много више рад, не само аутора, већ и уреднички. Код Васиљева, постоје исти мотиви и у прози. Када смо касније радили на књигама Јована Поповића, приметне су  велике сличности. Два човека који су практично вршњаци, али се никада нису срели. Јован Поповић је познавао Спасоја Васиљева, Душановог брата, али нигде нисам нашао траг да је Спасоје покушавао да преко тада веома утицајног Јована Поповића, човека који тридесетих година у Београду оснива књижевне часописе и веома значајно учествује у културном животу, поново објави песме. У Поповићевој прози и поезији види се невероватна сличност у размишљању, што долази од експресионизма- каже Срдић.

ЧЕНЕЈ ПАМТИ СВОГ УЧИТЕЉА

Поменимо и то да је на објекту школе у Ченеју у којој је радио Васиљев, спомен плоча постављена 1991. године. Уприличеној свечаности, присуствовале су бројне званице из наше земље и суседне Румуније. Спомен плочу открио је тадашњи министар културе у Влади Републике Србије Радомир Шарановић, иначе универзитетски професор и редитељ заједно са Дорелом Борзом, префектом Тамишке жупаније.

ЖИВОТ ПЕСНИКА НА ПОЗОРИШНОЈ СЦЕНИ

У част Васиљева, кикиндско Народно позориште поставило је представу „Облаци“ у којој главни лик тумачи Владимир Максимовић, млади глумац префињеног сензибилитета и талента.

– Као да је све што је могло да пође по злу у животу Душана Васиљева, пошло. За шта год да се ухватио, то је нестајало. Није имао времена да живи своју младост, још од малих ногу био је приморан да буде глава породице. Силом прилика, морао је да одрасте. Био је изузетно талентован, а тај таленат је пробудила, нажалост, невоља. Није ми било тешко да се идентификујем са њим, а доста ми је помогао редитељ Стеван Бодрожа– каже за „Комуну“ Максимовић.

У овој години, представа која говори о Васиљеву постављена је и на сцени Битеф театра под називом „Мистерија Душан Васиљев“ .