Ове стихове из наслова написаће млади песник, док покушава да се избори са узнапредовалом болешћу. Нада у оздрављење није га напуштала

Осамнаестогодишња Милојка Малетић вратила се из Новог Сада, по завршетку Више девојачке школе. Кућу ове црномањасте лепотице из добростојеће породице обилазе просци. Те 1920. године Ченеј има око 3.000 душа од којих су половина Срби, а половина Немци. Исти је то онај Ченеј у који је  Стеван Сремац довео два завађена попа, Ћиру и Спиру, приликом њиховог путовања владици у Темишвар.

Долазак младог и лепог учитеља Душана у мало место на обали старог Бегеја не пролази незапажено. Ченеј је за њега само привремено решење, чезне за Београдом у ком је као ванредни студент уписао Филозофски факултет и сарађивао са више књижевних часописа. У беди неусловних изнајмљених соба, грозничаво је писао стихове, покушавајући да се прехрани радећи као писар у адвокатској канцеларији. Његов књижевни таленат није био непримећен, али је млади песник остао скрајнут од утицајних литерарних кругова, никако не успевајући да објави збирку поезије.

Док машта за животом у великом граду, у Ченеју за њега свуда празнина и досада. Дани су тешки и дуги. И за Душаново крхко здравље, више би одговарало неко место у брдима, са чистијим ваздухом. Из рата се вратио са маларијом и болесним плућима.

Од три дугачка сокака у селу удаљеном петнаестак километара од Жомбоља, према Темишвару, главни је био калдрмисан и водио је на железничку станицу. Уз ту главну улицу паралелно је била српска улица на чијем се крају налазио и парохијски дом, српска црква и школа. Од школе до краја села није било ни две стотине метара, а свуда уоколо „непрегледна равница, испресецана многобројним путевима прашине лети, а у пролеће и у јесен претварана у блато”.

Девојачка разонода у Ченеју у то доба било је стајање на прозору, причаће касније Милојка о дану када је упознала свог будућег супруга. Једног поподнева, са сестром од тетке, гледала је низ шор, кад ето ти новог учитеља.

-Сестра га је познавала из Кикинде и Душан стаде изненађен сусретом. Поздравили смо се и упознали преко прозора. Рече да је чуо за мене, иако је свега четири дана у селу. И ја знам за вас, не остадох му дужна, читала сам ваше стихове у „Књижевном југу”- присећала се касније Милојка.

Висока осамнаестогодишњакиња, лепих и правилних црта лица, црних очију и тамне косе убрзо ће одушевити двадесетогодишњег учитеља Душана.

Најпре је из досаде пожелео да се нашали са Милојкиним удварачима, међу којима је био и његов колега, учитељ Влајнић, али се и сам у Милојку убрзо заљубио.

-Седим у соби и везем. Одужило се пре подне. Онда кроз отворен прозор чујем из далека- ке..ке..ке. То ђаци са љубимруке поздрављају учитеља. Ја се сва сметем. Душан се значи приближава нашој кући-причала је Милојка.

Женидба Душана Васиљева дошла је некако изненада и за његове нај­­ближе другове, можда и за њега самог. Просидба је уследила на Духове, а венчање 22. јула 1920.

„Те две најлепше небеске звезде, то су очи моје жене“- писаће песник. Милојка је за њега „скроз идеална, наивна и нежна”.

Душанова одлука о женидби, међутим, разљутила је његовог пријатеља и побратима Игнијића који га на чак тридесет седам страница малог формата кори, називајући овај поступак „пирамидалном глупошћу”. Сматрао је да Душан време у Ченеју треба да искористи за књижевни рад, рад са омладином и спремање испита, како би се вратио у Београд, својим плановима и амбицијама. Песник је, чинило му се, напокон постигао срећу за којом је жудео:

„Можеш ми веровати да сам ти друг добар и веран, и ја ти не желим ни са длаком већу срећу при женидби, него што сам је ја у Милојки нашао”, писао му је Васиљев.

Младенци се усељавају у школски стан. Тај период у Ченеју је, по свему судећи, био најведрији у његовом животу.

-Душан  ми је читао своје песме, а ја сам му била први критичар. Обично их је писао увече. После би сео крај мене на постељу и читао ми их. У то време, и ја сам писала песме, али сам после све бацила у ватру, јер Душанове су биле неупоредиво стварније и снажније- сведочила је Милојка о заједничком животу са песником.

Душан ради са ченејском омладином. Спрема позоришне комаде и доприноси оснивању омладинске читаонице. Његов рад у школи је оцењен повољно, књижевни рад напредује, сарадник је угледног часописа „Мисао”, материјално стање му се побољшава.

Стварност му ипак није још дуго наклоњена. Већ 1921. поново  униформа и пушка код далеког Кратова, на граници са Бугарском. Његова јединица била је појачање жандармерији са задатком да хвата бугарске комите. Такво служење војног рока није се много разликовало од ратног стања. Душаново већ нарушено здравље и болесна плућа тешко су могла да издрже војничке напоре. Молбе да се супруга Милојка постави за његовог заменика у школи, док је одсутан, нису уродиле плодом, иако га је на кратко замењивала у послу. Убрзо по повратку у Ченеј, уследио је опет војни позив, овога пута на вежбу у Панчеву.

-Непрекидна велика замарања учинила су да се болест јако погорша, те вежбу нисам могао издржати до краја- пише.

Након што је положио испит на Вишој педагошкој школи у Загребу, Душан одлази, за наставника Грађанске школе у Ковину. Убрзо по преузимању дужности, мораће на лекарске прегледе.

-Никада нећу заборавити наш растанак. Ноћ се већ давно била спустила, а ми никад да се растанемо. Добро смо знали да ћемо се после тешко виђати јер је румунска војска сваког часа требало да преузме власт у Ченеју. Наслућивали смо, да ће нас граница, можда, заувек раставити. Требало је да останем код својих родитеља у Ченеју, а он да оде код његових у Кикинду. Иако тешко болестан, пратио ме је далеко- до Чеконићевог дворца у Жомбољу, који је поприлично био удаљен од железничке станице. Говорила сам му да је преморен и да ме више не прати, али он је стално одуговлачио. Као да је предосећао да је то наш последњи сусрет.

У то време, лека за туберкулозу није било. Покушаји да оде на лечење у Словенију и Хрватску били су неуспешни. Одбили су га из Загреба, Тополшице, Голника, Сљемена. Позив из Шоштања стигао је прекасно.

У четири ујутру, 27. марта 1924, са непуне 24 године, Васиљев је умро. Тужну вест Милојки је телеграмом јавио Коста Васиљев, Душанов отац.

Сахрани на Мелином гробљу, није присуствовала. Није имала пасош како би допутовала у Кикинду.

САВЕСТАН УЧИТЕЉ

Према оцени коју је школски надзорник дао крајем 1921/22. године, Васиљев је савестан учитељ са правилним методама рада. У школи је успоставио примерен рад и дисциплину, са ученицима је постигао одличан успех из свих предмета, јер је предавао рационално, тако да су ђаци примали знање са разумевањем и вољом. Истакнут је и његов ревностан рад у разним гранама народног просвећивања.

ПАНДУРОВИЋ: ПОКОПАНА НАЈЛЕПША НАДА МЛАДЕ КЊИЖЕВНОСТИ

На скромној сахрани, није било никог из књижевног света. Сима Пандуровић послао је телеграм ожаливши смрт младог песника бираним речима:

„Први дани новога пролећа однели су нам најбољег од најмлађих песника. Са Душаном Васиљевим силазе у гроб све његове лепе способности, цео његов снажан и оригиналан поетски таленат, једно велико и чисто срце напуњено љубављу према човечанству, много младих и светлих дана. Застава његовог одушевљења за све лепо и праведно, савијена је и спуштена у земљу. Али је заједно са Душаном Васиљевим, покопана и најлепша нада наше младе књижевности.”