Душан Васиљев у Београд стиже 1919. године, верујући да у тек ослобођеној домовини за сваког има посла, хлеба и крова над главом.

-Долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим- записаће.

У Београду спознаје тмурну слику послератне стварности у којој су се распршили хуманистички идеали о херојству и победи. Разорне последице рата највише осећају сиромашни, док се привилегована мањина, захваљујући махинацијама богати и увећава друштвену моћ.

Хиљаде радника који су проливали крв за ослобођење земље, препуштено је беди и гладовању. Шпекулације су се развиле до огромних размера, пунећи џепове богаташа. Плате и наднице биле су ниске, а поскупљења стална и огромна. На улицама главног града, јасно се сагледавају друштвене супротности. Штрајкови и сукоби радника с властима нису остављали равнодушним младог песника.

Његове наде у престоници су се убрзо расплинуле. Веровао је да ће му издавачи примити и објавити збирку песама, и да ће га нека од књижевних редакција примити за сарадника. Међутим, издавачи којима се упорно обраћао, у Београду, Загребу, Сарајеву, одбијали су га са различитим изговорима- да не могу да набаве хартију, да су до краја године испуњени рукописима, да неко време неће објављивати нова издања…

Посао је пронашао као чиновник код једног београдског адвоката, па је, уместо да уређује рубрике у новинама, преписивао молбе и жалбе, таворећи у мемљивим подстанарским собама. Ипак, биће то веома плодоносан период његовог стваралаштва. Изузетно талентован, осећајан, сазрео пре времена, бунтован романтик и меланхолик прогоњен визијама рата, огорчен суровом послератном реалношћу, Васиљев ће написати песме које ће га уврстити међу наше најистакнутије експересионисте и лиричаре.

Рат, страдања и узалудност проливања крви, ратно профитерство, рушење идеала, социјална беда, разочарање – најчешћи су мотиви његове поезије. Његове стихове одликује снажан емотивни набој, бунт, очај, немоћ. Пише и приповетке, драме, започиње роман, али ће се у књижевност уписати великим словима као песник.

Васиљев је у Београду неколико месеци, али је тај период оставио дубок траг у његовој књижевности. Када је 1920. у часопису „Мисао” објавио своју прву песму „Човек пева после рата”, постаје истакнуто име у редовима младих поета. „Мисао” је лист основан 1919. који је окупљао млађе, талентоване књижевнике из либералних слојева, и управо тамо ће Васиљев објавити највећи број својих песама. Певајући отворено и срчано у слободним стиховима, песник експресиониста изронио из крвавих вртлога рата, у том часопису је срдачно дочекан. Са „Мисли” су сарађивали књижевници из тзв Групе уметности- Иво Андрић, Тодор Манојловић, Мирко Королија… Уредник „Мисли” Симо Пандуровић у стиховима Васиљева видео је велики таленат.

-Ваши стихови- писао је Пандуровић- нису од стране уредништва остали незапажени. Напротив, обе песме које су штампане у „Мисли”, а нарочито „Човек пева после рата”, свратиле су заслужену пажњу. Али вашом погрешком, песме нису биле потписане, а нашом погрешком било је затурено спроводно писмо, тако да нисмо могли констатовати чије су песме, а било би незгодно штампати их анонимно, без пишчева пристанка. Кад смо помоћу господина Црњанског утврдили ко је аутор, ми смо им врло радо дали места у свом часопису. Без икаква ласкања, дакле, али пријатељски и искрено, могу вам казати да ме радује што сам у вама наишао на младог, талентованог човека чија ће нам сарадња бити драга”.

О песничком таленту, Васиљев је добио признање и од „Књижевног југа” из Загреба. Песма „Човек пева после рата” донела му је заслужену славу, а остале које су дошле за њом, учврстиле његову репутацију младог надареног песника прве послератне генерације. У Антологији новије лирике, поменутог листа „Мисао”, Васиљев, назван „савест једне генерације” биће заступљен са чак осам песама, Андрић са две, а Десанка Максимовић са једанаест.

Када је „Мисао” расписала анкету о песмама, од публике је Васиљев, одлично оцењен, чак испред Црњанског и Пандуровића. Највише гласова је добила Десанка Максимовић за „Стрепњу”, па Велимир Масука за „Грудобољу”, и одмах потом Васиљев за „Плач Матере Човекове”.

Сарађивао је и објављивао у више књижевних часописа, који су публиковали и његове приповетке и дечије песме, али збирку песама није успео да објави, упркос упорном куцању на врата издавача. Између осталих рукописа, иза њега ће остати велика свеска са насловом „Облаци” у којој је исписано 80 песама подељених по циклусима. Очигледно да је била припремљена за штампу. И то није био једини рукопис спреман за издаваче.

„Песма имам већ око 150 (две велике књиге), али фали- издавач. Свега је досад објављено 25, а остале су само мени познате”- написаће разочарани Васиљев.

Ослабљен тешким и неуредним животом, стара болест му се вратила -кашаљ и грозница. Желео је да остане у Београду где је уписао Филозофски факултет као ванредни студент. Да би се уписао редовно на студије, било је потребно да положи гимназијску матуру. Исцрпљен и малаксао, попустио је очевом наговору да прихвати место учитеља на селу. Из престонице одлази невољно, незадовољених амбиција, са идејом да је то само привремено. Добио је место учитеља у Ченеју, малом пограничном месту у које стиже у марту 1920. године. Тамо је десетак година раније, акцијом родољубивих српских мештана, саграђана нова и лепа школа у којој ће радити као привремени учитељ са више него скромном платом од 550 круна. Јадаће се другу:

-Како се осећам? Као ђаво на џомби. Можеш мислити. Једина ми је забава књига. Да књига нема, сасвим бих сигурно полудео”.

Службовање у забаченом банатском селу, далеко је од Душанових жеља и снова.

-А знам и то да, ако се најкасније до нове године не отргнем из ове околине, која је иста у Ченеју, Врањеву, у Кикинди, или где год хоћеш, потпуно ћу пропасти. Пропаст значи- напустити све оне слике које сам себи о својој будућности, истина врло смелом руком, али такорећи годинама, маштајући стварао- исповеда се у писму пријатељу.

ТРИ КЊИЖЕВНА БОГА

У библиотеци Васиљева били су заступљени Скерлић, Ђура Јакшић, Лаза Лазаревић, Црњански, Вељко Петровић…Од светских писаца куповао је Стендала, Толстоја, А. Франса и Барбиса, Стриндберга, Бодлера, а нарочито Ромена Ролана, Тагору, Достојевског за које у једном писму пише „то су моја три бога”.

Од савремених песника, највише је ценио Црњанског, жалећи што ће га- како је говорио-упропастити новац. Веома је поштовао Крлежу којем ће се обратити са молбом да му редигује збирку песама- која је остала неодговорена. Тина Ујевић га је импресионирао када се са њим срео код „Три шешира”. Ценио је и Густава Крклеца, а из ђачких дана потичу његове симпатије према Адију, творцу мађарске модерне.

Фељтон о Душану Васиљеву подржан је средствима Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама