Др Јовица Тркуља, наш Београђанин, у пензији је од пре три године па често борави у свом завичају, Кикинди и Накову, а низу књига о заборављеним Кикинђанима: проф. Мирку Косићу (2014.), сликару Радивоју Бербакову (2015.), проф. Спасоју Граховцу (2021.), уз фељтоне у „Новим кикиндским новинама” о Миливоју Југину (2019.) и сликару Ђури Радловићу (2022.), од данас у поменутом недељнику, придодаје и фељтон о Бошку Бурсаћу о којем је и књига у припреми.

Прва помисао када се спомене име Наковчанина Бошка Бурсаћа, онима који солидно познају историју југословенског фудбала, јесте да је он, још увек, најбољи стрелац свих времена Фудбалског клуба Ријека (Хрватска) те Витесеа (Холандија). Међутим, прича, коју ће од заборава заувек отргнути и у корицама књиге сачувати други Наковчанин, др Тркуља, наравно, много је шира и слојевитија.

– У повести српског фудбала незаобилазно је име Бошка Бурсаћа. Он је био и остао најпознатији Наковчанин у богатој фудбалској историји овог села на северу Баната. Нема становника Накова који не познаје Бошка или који није чуо за његове успехе у фудбалу. Нама старијима био је и идол, спортиста коме смо се дивили, човек става и принципа у кога смо веровали и поштовали га – прича Тркуља – После колонизације 1945. године и доласка Крајишника у Банат, Наковчани су се тешко привикавали притиснути бројним фрустрацијама. У таквој ситуацији тежили су да се докажу и приближе богатим банатским селима у којима су по највишим европским стандардима обрађивали земљу, гајили стоку, обављали бројне занате, бавили се спортом, културно-уметничким радом и сл. Нама Наковчанима то је омогућио фудбал, поносни на талентоване момке, који су доживљавани као „нови витезови без страха и мане”, а један од њих, међу првима и највећима био је Бошко Бурсаћ.

Као играч Бурсаћ је кренуо с банатских терена, из наковачког Полета, преко кикиндског Одреда и зрењанинског Пролетера, стигавши до престоница европског фудбала: Немачке, Италије, Француске… НК Ријека под стенама легендарне Кантриде, била му је други дом, од 1964. до 1972. године. Значајан траг оставио је затим и у НК Загребу (1972-1974.), а завршио је овенчан славом у Витесеу у Холандији од 1974. до 1980.

– Уз то, Бошко је био и талентовани сликар. Насликао је галерију слика на којима доминирају мотиви из његовог завичаја. Поносили смо се његовим изузетним фудбалским талентом, врхунском техником, борбеношћу, али изузетним кавалитетима спортисте и човека. Као убојити и непредвидиви центарфор био је нерешива енигма за одбране противничких тимова. Њихови тренери и капитени стварали су специјалне тактике да сачувају мрежу од Бошка. О Бошковој верности Накову и његовом ФК Полет најбоље говоре подаци да је до краја живота остао везан за њих. У Накову је преуредио стару швапску кућу и у њој проводио са породицом неколико месеци годишње, а младе фудбалере Полета помагао је стручним искуством и финансијски. Зато је књига о Бошку Бурсаћу израз поштовања и захвалности за све лепе тренутке, победе и незаборавне голове које нам је приуштио.

Записи о Бошку Бурсаћу настали су непланирано, стицајем неколико околности, напомиње аутор.

– Прво, упустио сам се у овај посао зато што се, упркос значајним резултатима које је остварио као врхунски фудблер и менаџер, о Бошку Бурсаћу мало зна. Бошко је био тема неколико стотина новинских чланака, репортажа и интервјуа у листовима и часописима који су излазили на територији ондашње Југославије и Холандије. О њему су снимане и телевизијске и радијске емисије, у Холандији и документарни филм. Међутим, то су све краћи чланци, махом пригодни текстови објављени у спортским листвима који су били тешко доступни широј јавности и који су данас или прекривени наслагама прашине или су уништени. Они су данас тешко доступни и не садрже грађу неопходну за склапање мозаика о Бошку Бурсаћу. Под таквим околностима његова личност и каријера остали су прекривени велом заборава. Зато постоји потреба да се та неправда према Бошку Бурсаћу исправи.

Пре 15 година на Тркуљин предлог установљена је Годишња награда Накова, а тако се наш саговорник подробније упознао с биографијама, личностима и делом лауреата.

– Том приликом посебно ме је заинтересовала и импресионирала личност Бошка Бурсаћа. Почео сам да прикупљам грађу, бележим сведочења о њему и његовој каријери. И треће, Бошко Бурсаћ, пре три године у јеку короне 8. априла 2020. године, у својој кући у Холандији преминуо је у 75. години. По његовој жељи сахрањен је у Накову, на гробљу где су сахрањени његови родитељи и најближи рођаци. У условима пандемије обред је обављен у уском кругу породице и најближих пријатеља прво у Холандији, а потом и у Накову. Ипак, вест о његовој смрти пренело је преко 50 електронских и штампаних медија у Србији, Хрватској и Холандији. Наслови тих написа били су: Играч ван серије, Драгуљ српског фудбала, Истински фудбалски ас, Наковачка фудбалска икона, Спортиста од става и принципа и сл. Из тих написа многи су схватили о каквом изузетном фудбалеру и човеку је реч.

Читајући и гледајући те написе поводом смрти Бошка Бурсаћа, схватио сам да је неопходно да се о једном од највећих наковачких спортиста свих времена напише књига достојна његовог имена и значаја за развој фудбала у Накову и Кикинди.

И на крају, др Јовица Тркуља поручује:

– Хвала Бошку и свим његовим саиграчима и тренерима који су нам донели величанствену фудбалску игру, а она је многим генерацијама Наковчана значила безмало све и била више од игре. Она нам је у мрачним и смутним врменима, у годинама посртања, беде и безнађа будила наду да нису порушени сви мостови ка нормалном, витешком и цивилизованом свету. Подарио нам је илузију да је скрајнуто Наково са далеке „периферије периферије” – „Мали Париз“, а његов фудбалски клуб Полет – популарна „Барцелона“. 

Видео-записи о Бошку Бурсаћу

Доступни су на интернетским адресама:

https://www.youtbe.com/watch?v=qISF4YaPjM

https:/www.youtube.com/watch?v=T6NdfIcbmZw

Vitesse-suporters eren clubicoon Bosko Bursac

Afcheid van Bosko Bursac in beeld Vitesse

Белешка о Јовици Тркуљи

Јовица Тркуља (Кикинда, 1952.) дипломирао је (1975.) , магистрирао (1980.) и докторирао (1986.) на Правном факултету Универзитета у Београду. На истом факултету радио је од 1976. године и биран је у сва универзитетска звања за предмет Политички систем. Био је шеф Катедре за јавно право Правног факултета, председник Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду и члан Сената Републике Српске. Главни је и одговорни уредник часописа „Херетикус”.

ФОТО: Архива др Јовице Тркуље