Žiri za dodelu književne nagrade „Dušan Vasiljev“, u sastavu Radovan Vlahović, predsednik, Đorđe Pisarev i Selimir Radulović jednoglasno je doneo je odluku da ovo prestižno književno priznanje pripadne Simonu Grabovcu, za knjigu „Proplanak“ i Nenadu Šaponji, za knjigu „Srećna voda“.
Ocena žirija je da je reč o dva pesnika koji, desetlećima, posvećeno obrađuju srpsku pesničku njivu, s darom i merom, i jedan i drugi, na svoj način.
Simon Grabovac se, kao pesnik, očas našao, profilišući se, svojom prvom pesničkom knjigom „Krtičnjak“, kao jedan od najizrazitijih glasova mlađeg srpskog pesništva. Potom se predao lutanju i traganju, ne skrećući sa staze istinske pesme i njenih istinskih izvora. Čovek (savremeni) i pesma su dva istinska junaka njegove nove knjige, dve semantičke razjasnice koje se ukršćuju i dopunjuju. Savremeni čovek, koji ne zna ko je, ne zna štaće sa sobom, jer čak i njegovim strahom vladaju drugi. Napušten, sam, bez identitetskog znaka, on se kreće, besciljno, poskakujući, po gorama i dubodolinama. Stoga traži (i nalazi) spas u jedinstvenoj uskoj kapiji reči,u (zatravljenom) proplanku, koji je samo njemu poznat, u pesmi, koja se hrani jednostavnom slikom (slikom jednostavnosti), koja nastavlja svoj život inakon propadanja u grotlo metafore.
I s toga se proplanka, veli pesnik, ne treba iskobeljati nikada.Reč je o jednoj ponesenoj i žustroj, gotovo mladalačkoj, zbirci, najednoj strani, obogaćenoj iskustvom i zrelošću pesnika, na drugoj strani.Onoga koji vreba priliku da zaćuti, budući je reč, zapravo, mukli krik, odnosno, suvišno ponavljanje, pa do njega, možda, nije nikada ni trebalo da dođe.
„Srećna voda“ je jedan od srećnijih trenutaka savremenog srpskog pesništva. Saglasno tome, i nalog savremenoj (uprljanoj) duši da se kupa unjoj. Na zadnjoj strani korica ove knjige, u kraćoj (autopoetičkoj) belešci,pesnik veli da, u svetu čednih duša, nema pesme bez metafizičkog sabesednika. I da ništa tako dobro ne oplođuje zemlju pesme kao zrno tuge. Štaviše, veli on, u otisku istinskog pesnika, tuga priziva radost, overavajući da život postoji. Stoga je istinskim otisak svih nas, koji bauljamo svetom brzih na plenu i lakih na grabežu, slediti verodostojni kret duše. Autorova srećna voda je neuhvatljiva voda, s jedinstvenim tokom, jer, putujući ka njoj, mi plovimo ka duši, čednoj, sa znanjem da je sreća vode vatra.
Ova se knjiga, dobrim dolom, utapa u osnovni tok reakulturalizacije srpskog duhovnog pesništva, uzev u obzir stihovne nizove koji su najneposredniji reminiscencija na iskušenja monaške i svetootačke literature i monaške literature. Tako ćemo se, u njoj, suočiti s jedinstvenim naukom da kad potoneš pokušaj da otkriješ da plivaš, pa kad to prepoznaš, jednostavno, zaboravi da umeš, ili, pak, s naukom da i kad na oblak sletiš počneš da učiš da, iznova, hodaš. Sve su to, kao što smo rekli, iskustva i iskušenja onih koji ništa nemaju, a sve poseduju, tihih sinova zemlje, kojih svet nije dostojan. Naposletku, plivajući brzacima srećne vode autor je, celinom utiska, našao reč, istinsku reč, koja može da ga zaštiti, makar je čuo samo u snu, ili je, makar, opipao ispod kože!
