Дан Светог Саве, слава Српске православне цркве и школска слава обележава се у знак сећања на једну од највећих личности српске историје, просветитеља, првог српског архиепископа, утемељивача српске цркве, државности и школства.
У његову част широм Србије, региона и света сваке године организују се прославе и академије при црквама, манастирима, школама и клубовима. Свети Сава је утемељитељ аутокефалне, самосталне, српске архиепископије, и прави творац култа династије Немањић, што је донело велику добробит његовом народу и земљи.
Ове године обележава се и 850 година од његовог рођења. Растко, у монаштву Сава, рођен је око 1175, као најмлађе дете, трећи син, Ане и Стефана Немање, родоначелника династије Немањић.
Као петнаестогодишњак, што је по стандардима средњег века, значило да је мушкарац који је досегао зрелост, добио је на управу област Хум, којом је претходно управљао његов стриц Мирослав. Са седамнаест година се запутио на Свету Гору где се замонашио у манастиру Свети Пантелејмон. Као монах био је оличење подвижништва, толико да је изазивао извесну забринутост.
Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар (1198-1199), први и једини српски манастир на Светој гори.
У Србији је 1202. године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање. После измирења, 1204. године, велики жупан Стефан Првовенчани и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године.
Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски у Никеји је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава је остао архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац.
Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1235. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I.
Сава је оставио више писаних дела, био је један од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“.
Образујући будуће службенике православне цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спале мошти Светог Саве на Врачару, вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве, сазидан је Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба.
Заслуге Светог Саве, како на пољу духовности и устројства Цркве, тако и на пољу правног нормирања или државности Срба, немају премца.
